Завичај је простор који нас обележава и чини оним што јесмо – у нама се печати вековима, жуља и теши, и када се уобличимо на другим меридијанима. Свет је препун прича и приповедача. Та нит никада се не прекида. Усмено приповедање у Херцеговини одувек има размере митског. Припадати поднебљу где су приповедачи и приче у сталном надпричавању није једноставно. Професор Момчило Голијанин из Невесиња, магистар књижевности, цео свој век бринуо се о причама и о причању. О јунацима из прича и о онима који приповедају – заправо, о човеку као бићу језика и духа. Сакупио је и притегао у сећање многе локалне згоде и веровања, многе митове – учинио да се усмена фолклорна фантастика разиграва и у нашем веку. При томе никада не губећи идеју моралности.
Момчило Голијанин је у пуном смислу речи – културни посленик, онај који зна да је култура идентитет појединца и идентитет колектива. Поред писања и професуре, бави се и писањем критичких текстова и есеја различите тематике. Бележи и оставља за сећање све што мисли да је вредно и што представља образац за напредак колектива.
Покрећући ову рубрику на порталу Слободна Херцеговина, желимо да се захвалимо професору Голијанину и да његове приче о нама, које се разлиставају у широком дијапазону тема, остану и овде као траг онима који истражују време и простор, који сравњују или ће сравњивати историјско-културолошке оквире нашег века.
У првом реду објављиваћемо завичајне приче, али и есеје који носе шире значење и симболику поднебља.
Момчило Голијанин објавио је шест књига прича, шеснаест књига есеја и две породичне монографије. Приредио је за штампу: Алекса Шантић у књижевној критици, Лирске нежности (живот и дело Драга Радовића), Изабране песме Томислава Шиповца. Коаутор је Сабраних дела Риста Пророковића. Заступљен је у Антологији критике и есејистике Републике Српске и члан је редакције у неколико књижевних часописа.
Награђиван је више пута књижевним и друштвеним наградама, међу којима су: Златно перо Културног круга Невесиње, Награда за животно дело Културног круга Невесиње, Лучина повеља, Повеља СПКД Просвјета, Повеља Општине Невесиње.
Добитник је Ордена Немањића, Сребрног грба Републике Српске, Октобарске споменице 1991. и Седмојулске награде. Заступљен је у Енциклопедији Републике Српске. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије.
Уредник ове рубрике је најпознатија и најпризнатија херцеговачка списатељица Весна Капор.
***
ВУЈАДИН
Запамти ли ти Вујадина? А, нијеси; окле ћеш га памтити. Ја мним да ти није било још три године кад је умро. Изгуби, вала, лудо живот. Збоде га во. Имао је злочеста бика, кога је, веселник, пазио као најрођенијег. Ушао он у шталу код њега да му метне сијена, сагео се да покупи испод јасала оно што је бик ишћушко, а бик хитни рогом па несрећника потрефи тачно испод браде. А имао је шиљате рогове; за своју несрећу Вујадин му их је заоштравао турпијом, јер му је био добар бодач. Шта му је онако старом требало да то ради, Бог зна. Шта ли ће њему нека борба бикова.
Срећа његова па се није напатио, јер га је бик намјесто преклао. Још му је лупао, онако на рог набијеном, главом о јасле. Нешто се не сјећам ко га је ту нашао и како су веселог Вујадина кутарисали отале. Ја, силни Вујадин да тако настрада. А вјерујем, кад би га шчепо за рогове, могао би га оборити. Таква је то снага била и такав људски бијес. Та, је ли остала прича како је, док је био на робији у Зеници, а одлежао је сиромах осам година на правди Бога, износио на трећи спрат по четири вреће цемента. Је ли то била истина, не знам. Додуше, то је причао Ђотун који је са њим робијао. Није покојни Вујадин то ни потврђивао ни порицао. Само би се, кад би га то упитали, смјешкао: „А товарио је на ме свак ко је стио. Имао сам наопако тог живота ко коњ. Могао ми је, вала, Бог мјесто снаге дати и мало мозга, бар колики је онај пилећи. А овако тегли цијелог живота. Па нијесам ја узалуд пјевао: ‘Нема гроба ђе нијесам куко; нема воза што ме није вуко, ни пендрека што ме није туко’. Таква ми је зар судбина. Да самар с неба пане, по врх би мене.“
Бијаше ту у кући покојног Лала сијело. Искупила се сила момака из сусједних села. Дошли момци да се састану с ђевојкама, да запјевају, заиграју, поведу коло. А код нас, фала Богу, ђевојака ко цвијећа. Јес, али дошао је и Вујадин, а кад је он ту, онда нема ништа ни од пјесме, ни кола. Сијело је око њега. Љуте се ђевојке, дошаптавају се: куд је овога старог ђаво донио вечерас; не веле нам ноћас сјести с момцима.
Окупили се ми момци око Вујадина да нам прича. Јово ти је ту главни за причу. Вјешт је да извуче из човјека сваку тајну. А тај би и из јалове кобиле извуко млијека.
„Вујадине, кућо поштена, причај нам како ти је било на излету у Зеници. Мора да је тамо била љепота док си се толико задржао. Одсјео си напамет тамо читавих осам година. Реци нам је ли истина то са цементом што је Ђотун причао?“
„Немојте ми на Ђотуна. Фин је то и поштен чоек. Не баста њему лагати. А је ли ту говорио истину, то не знам. Али знам да је тамо било понекад и лијепих доживљаја. Знали смо се ми и нашалити и поиграти. Рвање нам је била омиљена игра. Е, па није да се фалим, али, тако ми Бога, са мном нико није могао. Бацао сам их као рукавице. Не кажем, било је понекад и туче. Ни ту ми није било мане. Биле су то, како ’но ви кажете, фер борбе. Нијеси ништа смио узимати у руке, него само шакама, па ком’ опанци, а ком’ обојци. Јес неки Сарајлија однекле нашао повелику чивију, па ме мало боцнуо у леђа, али није му више падало на памет да то ради. Добро сам га излемао. Јесам и ја одлежао у затворској амбуланти петнаестак дана. Била је чивија зарђала па ми се загади рана. А и она бијаше дубока два-три цента. Не виђех окле извади чивију, па ме пас изненади. Али и он је добио. Док сам ја лежао у амбуланти, он се вукао по дворишту ко пребијена кучка. Ђотун ме спаси од веће робије. Да ме не заустави, свашта би било. Можда бих га и убио, а онда ето ти нове робије и зла. Не волим преваре; то је курвањски.“
„Добро, ђеде“, опет ће Јово, „но дај нам ти реци нешто о неком руму. Је ли истина да си у душку попио литар рума?“
Вујадин се весело насмија. Узе од Јова понуђену цигарету, здроби је међу прстима, а онда је стави у лулу. „Истина је. А, моје лудости и кењчијања. Бијаше с нама у затвору један Сремац. Добио он пакет од куће, а у њему, поред осталог, и комадина шпека. Има подланицу дебео. Тече нама вода иза зуба док гледамо ону љепоту. У неко доба овај Сремац, чини ми се да се зваше Шањика, завика мени: ’Чуо сам да се хвалиш како можеш попити литар рума. Ако попијеш одједном, сав овај шпек је твој.’ Ама, људи, нијесам никад ни споменуо тај рум. Одакле му то, шта ли је стио са мном, ђаво зна. Не кажем да нијесам некад волио попити пиће. Али сам, брате, пио ракију или вино. Рум нијесам никад ни пробао. Кажу да је то гадно пиће. Он и крушковац су најнезгоднији. Некако су масни, тешки.
Елем, заголица то мене, зинула ми, да опростите, гузица на онај шпек, ко кад је добар. Ама ћу, богами, пробати. Е, окле се нађе рум, ко га набави, не знам. Изгледа да су то некако преко стражара набавили. Вујадине, кажем себи, уфатио си се у коло, а сад играј. Додадоше ми ону боцу с румом. Прекрстих се два-три пута и кажем Шањики да је код Срба обичај да се прије сваке чаше прекрсте, а у памети, које ево и немам, мислим да ми је то смртно причешће, и нагех. Бог ми душа, некако ми се у почетку ослача, али кад спаде на дно боце, мука ми. Не дају ми да предишем, а волио бих узети зрака него ишта. Соколе ме ови око мене: ха, соколе, ха, соколе. Испразних је, богами. Шањика држи шпек на крилу и пружи ми га. Ама није, људи, ни трунке од њега заложио. ’Поштено си га’, вели, ’зарадио и нека ти је на здравље.’ Е, тад сам видио да се није радило ни о каквој превари, него је неко чојеку рекао тако и он је стио да провјери. Доби он кроз неколико дана други пакет. Извади и из њега један онај пар кобасица и даде ми. Е, јасам сам се тих дана гостио шпеком ко никад. Ни код мајке ми није било тако.
А питаш ме је ли ми било мука од рума. Није, тако ми Бога, ко да сам попио литар млијека. Бијаше ми мука док сам испијао оно са дна, али касније ништа. А она сланина, шпек како га Сремци називају, врати ми снагу и живот. Вјерујте ми да ме је то погонило бар два мјесеца. Можда сумњате у ово, па ено вам Ђотуна, нека вам он исприча. Ако и њему вјерујете. А рекао сам вам да је поштен и да му не баста лагати.
Де ми додај још један тај цигар па да се разилазимо. Дочекасмо зору. Ваља и сјутра нешто привриједити. Ако ништа друго, а оно зарадити доручак. А ви млади ћете, знам, спавати до подне. Лако је вама кењчијати. Нађете нас старе и шегачите се с нама.“
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
