Завичај је простор који нас обележава и чини оним што јесмо – у нама се печати вековима, жуља и теши, и када се уобличимо на другим меридијанима. Свет је препун прича и приповедача. Та нит никада се не прекида. Усмено приповедање у Херцеговини одувек има размере митског. Припадати поднебљу где су приповедачи и приче у сталном надпричавању није једноставно. Професор Момчило Голијанин из Невесиња, магистар књижевности, цео свој век бринуо се о причама и о причању. О јунацима из прича и о онима који приповедају – заправо, о човеку као бићу језика и духа. Сакупио је и притегао у сећање многе локалне згоде и веровања, многе митове – учинио да се усмена фолклорна фантастика разиграва и у нашем веку. При томе никада не губећи идеју моралности.
Момчило Голијанин је у пуном смислу речи – културни посленик, онај који зна да је култура идентитет појединца и идентитет колектива. Поред писања и професуре, бави се и писањем критичких текстова и есеја различите тематике. Бележи и оставља за сећање све што мисли да је вредно и што представља образац за напредак колектива.
Покрећући ову рубрику на порталу Слободна Херцеговина, желимо да се захвалимо професору Голијанину и да његове приче о нама, које се разлиставају у широком дијапазону тема, остану и овде као траг онима који истражују време и простор, који сравњују или ће сравњивати историјско-културолошке оквире нашег века.
У првом реду објављиваћемо завичајне приче, али и есеје који носе шире значење и симболику поднебља.
Момчило Голијанин објавио је шест књига прича, шеснаест књига есеја и две породичне монографије. Приредио је за штампу: Алекса Шантић у књижевној критици, Лирске нежности (живот и дело Драга Радовића), Изабране песме Томислава Шиповца. Коаутор је Сабраних дела Риста Пророковића. Заступљен је у Антологији критике и есејистике Републике Српске и члан је редакције у неколико књижевних часописа.
Награђиван је више пута књижевним и друштвеним наградама, међу којима су: Златно перо Културног круга Невесиње, Награда за животно дело Културног круга Невесиње, Лучина повеља, Повеља СПКД Просвјета, Повеља Општине Невесиње.
Добитник је Ордена Немањића, Сребрног грба Републике Српске, Октобарске споменице 1991. и Седмојулске награде. Заступљен је у Енциклопедији Републике Српске. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије.
Уредник ове рубрике је најпознатија и најпризнатија херцеговачка списатељица Весна Капор.
ЛАЖНИ ОТАЦ
Пасат црне боје сјекао је кривину уз снажну шкрипу кочница. Огњен је журио на пословни састанак који је био заказан за десет сати. Сада је било петнаест до десет, а пред њим је још тридесет километара. Закасниће, а толико је важан састанак. Бар за њега, јер се одлучује о његовом избору на веће руководеће мјесто. А јутрос је, мимо свих обичаја, приспао. Крив је био пренос фудбалске утакмице финала европских шампиона коју је гледао до касно у ноћ. Чешће је погледавао на сат који му се, мимо уобичајеног ношења на лијевој руци, јутрос нашао на десној.
На изласку из једне кривине примијетио је жену која је нервозно млатарала рукама. Чак се помјерила на средину коловоза и није могао, ни кад би хтио, да је заобиђе. Нервозно и љутито је укорио:
– Шта радиш, жено Божија, хоћеш ли да те згазим? Видиш ли да је мало фалило да те убијем?
– Убићеш ме – кроз плач проговори жена – ако ме не потјераш до Болнице. Ја се порађам.
Тек тада Огњен примијети њен стомак који је дјелимично заклањао балон мантил. Није имао избора и отворио је задња врата пасата. Она, међутим, сједе на предње сједиште. Малопређашње сузе замијенио је осмијех и коментар:
– Прије ћу стићи ако сједнем на предње сједиште. Разлика је бар пола метра.
Огњен се насмија овом духовитом коментару.
Нова Огњенова сапутница, којој бјеше име Здравка, била је доста причљива. Без устезања почела је разговор с Огњеном. Интересовала се како се зове, кога има, гдје станује, куда путује. Он је телеграфски дао податке о себи, а да при том о њој ништа не сазна. Истина, намјеравао је и он да је понешто приупита, тек да не ћути цијело вријеме, али га је прекинуо маневар који је морао извести како би спријечио директан судар с колима која су, у претицању са супротне стране, директно ишла на њега. Огњен нешто ружно опсова, што његова сапутница пропрати коментаром:
– Тако слатко и лијепо име, такав господин, а тако грубе ријечи.
Он се уздржа од одговора. Задовољио се само мало прекорним погледом у Здравку. Тек тада видје њено лице. Било је мало ишарано трудничким пјегама, али оне нису могле сакрити љепоту која је шармирала.
У једанаест сати Огњен је уз степенице отпратио Здравку до порођајног одјељења, а онда журно ускочио у пасат. Додавао је гас, не поштујући много ни ограничења ни забране. За пет минута био је у канцеларији у којој су га колеге ишчекивале. Чак су се биле и забринуле за њега, јер је био познат као човјек који не касни. Знао је он често да каже да кашњење вриједи људе који чекају. Но, када им објасни шта му се десило, почеше шале: – Мислили смо да те у струци унаприједимо, али ти си већ добио унапређење. Мало је фалило да постанеш бабица.
***
Послије неколико дана Огњен доби обавјештење од Болнице да је обавезан у року од два дана да прихвати жену и дијете. Да би компликације биле веће, обавјештење је дошло на кућу кад Огњен није био ту. Обавијест је преузела жена. Тада је настао прави пакао у кући. Жена је хистерисала по кући, бацала посуђе, називала Огњена најпогрднијим именима, од којих је „курвар“ било најблаже. Узалуд се он бранио, узалуд је понављао причу коју јој је одмах онај дан испричао кад је Здравку одвезао у Болницу.
На несрећу, ни у Болници нису имали разумијевања за његову ситуацију. Бескорисно их је убјеђивао да он с том женом нема ништа, да он има закониту жену и два сина, да је Здравка злоупотријебила податке које јој је он у путу до Болнице давао. У ствари, она је била жена сумњиве прошлости и лабилног морала и видјела је згодну прилику да Огњену припише очинство свог дјетета, јер иначе није знала ко му је отац.
Зато је Огњен прибјегао оном посљедњем и једином: затражио је да се DNK анализом утврди очинство. Извршио је претраге и дошао до запањујућих резултата. Установљена је Огњенова стерилност. У дјетињству је преболио болест о којој му је мајка говорила, а која је оставила трајне посљедице.
Жена му није допустила да њене синове „вуче по болницама“ и врши неке DNK анализе. То су „љекарске измишљотине“.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
