У з’о час га пометнуо

– Који су ти јади, што се чеврндаш ту к’о вртоглаво шиљеже – осмјехнух се прилазећи Максиму.

– Ама, не питај за моју муку. Пођох јутрос да посијечем онај дуб у Враничину долу и пометнух ту жагу; свратих, да опростиш, ту порад себе, и кад се вратих – ниђе жаге. К’о да у земљу пропаде. Чини ми се да се не забавих ни колико би човјек попушио цигар дувана; шта би с њом, куд се ђеде, сами Бог зна. Не зна ни он; овђе је умијешао прсте Сатанаило.

– Вала, ако ће бити и Сатанаило, имао је право. Куд си пошао да сијечеш онакав дуб и ону љепоту. Имаш ових суварака и кукрица колико хоћеш, а ти бацио око баш на њ.

– Ама, право ти кажем, жао га је и мени. Али, смета ми. Онај до ми је добар за кромпира, али куда његов хлад прихвата, нема ни шмањка под цимом. А уз то, има у њему трактор дрва. И покојном оцу је сметао, и да је имао жагу, давно би он у шпорету завршио. Што, да га не би сјекиром посјекао?! Ко би на ону силу ударио. Но, ево, нећу ни ја – с неком тугом у гласу – рече Максим. Би ми га жао. Сневеселио се весељак па се само окреће око себе, врти се као да ће је наћи.

– Реци ти мени – зађох ја – да није туда случајно пролазио „У з’о час га пометнуо“.

– Ко ти је тај? – упита Максим.

– Како не знаш? Па Л. Њега зову „У з’о час га пометнуо“. Чим неко нешто пометне, тог часа га нестане. Здипи га он. Зато га тако и зову.

– Не знам. Нијесам никога видио, па не могу душу гријешити. А и како бих га видио кад сам био иза зида. А што Л. тако зову? Сједи да запалимо, сад ми се не преши. Немам куд ићи без жаге.

– Е, мој Максиме, у шта, јадан, стариш? Педесет година један другоме називате добро јутро, а не знаш да тај само звијезде с неба не би скинуо. Кажу неки да је он некакав клептоман, да, бива, није свјестан да то ради. Пушти ти ту причу. Клепне тај што стигне. Не смије човјек ништа пометнути ако је он ту близу и ако то види. Та, је ли прошле године Стевану стигао косу с водијером и гладалицом да дигне. Легао Стеван мало да одмори испод оног трна и објесио косу онако о грану. Преварио га сан и мало дремнуо. Наиђе Л. и полако скине косу и водијер с трна и крене према ономе свом кртолишту. Мало је фалило да замакне иза оне главице. Срећом, Стеван се тргнуо иза сна, видио Л. да носи косу, па завиче: „Куд ћеш то с мојом косом?“ Али тај се лако и брзо снађе: „Ама, дошао да извадим мало кртоле, но не могу од циме и травуљине, па шћедох да оно мало покосим. Виђех косу, па не шћедох да те будим. Та, вратио бих је одма.“

„Знам, све ти враћаш поштено, али с полицијом“, рече му, Бога ми, Стеван.

Него, послушај ти мене. Ништа ти њега не питај, него, благо мени, иди ти лијепо у полицију. И пожури. Ако заноћи код њега, тешко ће је и полиција пронаћи.

– Бога ми, добро велиш. Не смијем дангубити.

Врати се Максим кући, не казује ништа жени, а дјеци никад није ни подносио рачун. Мада су га комшије сматрале добрицом, није у породици био такав. Хтио је да буде ауторитет. И био је.

Његова се морала слушати. Истина, Госпава, жена му, знала је да му понекад противуријечи, али он је то брзо прекидао. Довољно је било да је препријечи погледом. Ни сада се није усуђивала да га упита куда се тако набрзину спрема, што се вратио из Враничина дола, у који је јутрос пошао, гдје је оставио жагу… Чула је како, док се спремао, некоме нешто пријети: „Стући ћу ја, Кашљуцало, теби рогове.“ А Л. је звао Кашљуцалом, јер је имао обичај да се накашље кад би се приближавао неком предмету који је намјеравао да дигне. Накашље се, па ако се нико не јави, значи да је слободно, да нема ту никога. Додуше, и други су га често тако звали. Тако га је звао и командир полиције код кога је сад пошао.

Не затече командира у станици. Рекоше му да је отишао на неки увиђај и да га сваки час очекују.

И, уистину, појави се брзо.

– Шта је, Максиме, да опет Кашљуцало није нешто оплијевио?

– Не знам, господине – тихо ће Максим – не смијем ја ни у кога упријети прстом. Колико знао, толико грешан био, али неки ми људи предложише да дођем овамо, па ево… Нестаде ми жага.

– Каква је била? – упита командир. – Која је марка?

– Нова, господине. Три овце сам дао за њу. А која је марка, то ти, тако ми Бога, не знам казати. У продавници ми предложише да њу купим, јер је најбоља.

– Добро, иди ти кући, а ми ћемо брзо за тобом.

***

Л. је пред кућом, на цјепалу, правио неке виле кад се појавило полицијско ауто. Из њега изађе командир Глиша и његов помоћник.

– Е, кад је неко вриједан – огласи се Глиша, прилазећи Л. – он увијек има посла.

– Увијек, господине командире – доријани Л. – На селу те увијек нешто себи призива: кућа, штала, њива, ограда… човјек не стигне поштено ни да руча. Нијеси завршио један посао, онај те други зове. Ако ми вјерујете, још нијесам ништа заложио, а већ су четири сата. Ни кафу нијесам попио. Али, сад ћемо. Улазите у кућу да кафендишемо и ракијамо. Ви бар имате времена, ако га ја немам. Узех да отешем неке виле, остао сам без лијеса, а прешније би ми било да намирим нешто дрва. Купих јуче неку жагу, па мишљах да је опробам каква је.

– А гдје је купи, Л.? – упита Глиша.

– Код Шпира. Он ми је нахвали да је добра, па видјећемо.

– Па ја га прекјуче питах за жагу, хтједох старом да купим, а он ми рече да их није набављао има два мјесеца. Де да видимо каква је та што си је купио. Е, Шпиро, Шпиро, за мене нема, а за Л. има.

– Ама, шта имаш гледати – збуни се Л. и доби неку блиједу боју у лицу. – Ја сам стална Шпирова муштерија – хтједе Л. да окрене причу у други колосијек.

– Ајде, Л., донеси је да је видимо – сада већ озбиљније затражи Глиша.

Л. крену према подруму. Пође и Глиша за њим. Иде Л., а не иде му се. Пипа се по џеповима као да тражи кључ.

– Ама, ђе сам га оставио, таман ћу га изгубити, какав сам шепртља. Ану, Илинка, види да ми није ту негдје кључ од подрума.

– Не знам ти ја ни за какав кључ – обрецну се жена. – Шта тражиш сада од мене, а не даш ми ни повирити тамо. Као да ти је злато у подруму.

Мува се Л., окреће се око себе, као да га тражи негдје на земљи.

– Ама – сад се обраћа Глиши – немаш шта видјети. Жага као све жаге. Показао бих ти, али ево, нема кључа. Боже, јесам неки сметењак, шта сам урадио од њега. Мора да ми остаде у оном прслуку што ми је остао у торарици.

– Полако, Л., наћи ћеш га ти. Нешто си ми се много збунио – вели Глиша.

Види Л. да нема куд-камо, извади кључ из џепа на прслуку и приђе вратима. Руке му дрхте и никако да утисне кључ у браву. Глиша се окреће свом помоћнику и смијешка се. Зове га да и он приђе.

Коначно отворише врата. Указа се пред њима крцат подрум алатки и лијеса. На греди од подрума висе двије косе. Глиша погледом шара по просторији, али не види жагу. У самом ћошку примијети неки џак. Прво га ћушну мало ногом, а онда се саге и отвори га.

– Па, ево ти те жаге, мој Л., мој Кашљуцало.

– А, јес, ту сам је склонио да ђеца не дирају. Могу се нагрдити.

Глиша је извади из џака.

– Па, човјече, теби је Шпиро продао неку стару жагу. Видиш да ова није нова, да је њоме већ пилано. Јес нова, али њоме је, брате, рађено, прљава је. Што бар нијеси очистио ову пилоту с ње. Де, Л., да се више не играмо скривалица. Кажи одакле ти је и чија је. Ми већ знамо, јер нам је човјек дошао и пријавио да му је неко дигао жагу. Да случајно није твог комшије Максима? Ајде, пошаљи неко дијете по Максима да дође. Ако буде његова, он ће је познати.

Л. је био притјеран уза зид. Видио је да је ухваћен у лажи, али опет је покушао да се извуче.

Признаде да није његова жага, да је није купио, али није је ни украо. Јутрос је, вели, пошао да одбије краве у пашу и наишао је на путу на ту жагу. Размишљао сам шта да радим. Ако је оставим ту, неко ће наићи и узети је и неће јој се никад за стрв сазнати. Узећу је, кажем себи, па да ако се јави тај ко је изгубио. Та, не мислите, зар, да бих је, не дао Бог, сакрио. Није то дуванска кутија да је можеш сакрити.

– Добро и велиш, Л., да је није лако сакрити, но ме чуди како је тако лако неко изгуби. Та, није жага дуванска кутија.

У међувремену, док су Глиша и Л. распредали причу шта је лако, а шта је тешко, стиже Максим. Глиша му показа жагу и упита га је ли то његова. Максим се обрадова кад видје своју жагу. Сјети се огромног дуба који је требало да посијече. Који би га ђаво – каже – сјекиром оборио. Не би за цијели дан.

– Јес, моја је жага, него, Л., тако ти Бога, одакле код тебе? Ама, господине Глиша, пометнух је и одох мало устрану, и нијесам се задржао колико би попушио цигар дувана. Окле се он ту обрео, како је диже, куд ли у часу нестаде, никако ми не иде у главу. Ама, никакав му мађионичар није раван. Е, хвала ти, мој командире. Чим дођем у чаршију, пиће ти је од мене. Ама, какво пиће – заслушио си и печење.

– Ништа ти, Максиме, нијеси дужан. Кафу можемо попити и без ове работе, али Л. нам је дужан. Мораће с нама мало у град. Превише ради; ред је да мало одмори. Бар један мјесец дана. А за то вријеме треба сељанима рећи да дођу до овог његовог подрума – оставићемо га отвореним. Можда ће људи познати понешто своје што су изгубили. Л. је то сакупљао да се не загуби.