ЧАРКЕ КОД ТОЧКА

Док се пењао стрмим путељком од Куњака према Сливљима, Перо је често застајкивао. Осјећао је потмули бол у лијевом кољену. Чак је задњих дана примијетио да кољено почиње да отиче. Незгодно је пао када је Рајку Ћеклићу с Обрње помагао да заврши пласт сијена. У тренуцима мале непажње склизнуо  је с пласта и кољеном ударио у један камен. Осјетио је снажан бол и он га ни сада не попушта. Кад би му могло бити да неколико дана мирује,  све би било у реду. Али, ко ће натјерати Пера на мировање. Ево ни сада неће да овој својој малобројној дружини призна да трпи болове. Неће чак ни да сједе, да одмори. Одморићемо на Точку, говорио је дружини. Ту је добра вода и угођај за одмор.

Ишли су доста споро, неубичајено споро за хајдуке. Иако су одмакли подаље од друма који је од Гацка водио преко Невесиња за Мостар, иако није било природно очекивати неку засједу, Перо је био обазрив. Ишао је на десетак метара испред осталих, ослањајући се на пушку која је била мало краћа од њега. Била је напуњена  и спремна сваког тренутка за нечије зло. Харамбаша би с времена на вријеме застао, нешто ослушнуо, разгледао терен и с десне и с лијеве стране, а онда дао знак осталима да наставе. Ту опрезност је нарочито показао кад су се примакли Точку. Не зна се ко може бити на води. И сад затекоше једну дјевојку с овацама. Рече да се презива Салатић. Љепотица какву могу да дају само ова брда. Перо је упита је ли ових дана туда виђала Турака. Јок ја, богами, одговори дјевојка. Тамо ђе царују вуци и хајдуци нема мјеста Турцима. Перо се слатко насмија. Знао је шта његови мјештани мисле и о њему, и о хајдуцима уопште, али да и чобанице тако размишљају – би му пријатно. То охрабри и његову малобројну дружину с којом је пошао код Тома Станића, сливаљског кнеза. Хтио се састати са овим угледним домаћином, чути његово мишљење о устанку о  коме се све озбиљније причало и о сарадњи устаника и хајдука. Прибојавао се Перо да  поједини прваци из невесињске површи не шурују с Борчанима. Неки зли језици су тај глас пронијели и то је Пера забољело. Ипак се надао да је то лаж. Хтио је неко да баци коску раздора између устаника и хајдука. Био је убијеђен да тим народним првацима није сметала хајдучија Перове дружине. Али, шта знаш. Има и она народна- да нико не жели да преко њега  пада било чија сјенка. Ово су времена кад на  површину испливавају најгледнији људи. Људи на гласу и од признања. Треба ли сад препустити примат једном хајдуку, пустолову, вјетрогоњи од кога многи зазиру.

Точак – Сливља (фото: Слободан Бобан Драшковић)

Све се ово мотало по Перовој глави. Још је једном пришао чесми, запљуснуо се хладном водом  по врату и раздрљеним прсима, а онда сјео на крај изливеног корита из кога је стока пила воду и напунио лулу дуваном. Држао је један душак неприпаљену. Загледао се испред себе у једну тачку и ћутао. Некима из његовог друштва не би мило његово ћутање. Знали су да се у њему нешто чудно ломи. Знали су да је пошао код Тома, виде да су му пришли кући на неких двјестотињак метара, довољно су и одморили, али не крећу. Чекају шта ће рећи харамбаша. Судећи по његовом изгледу, не би се зачудили  да су се одатле вратили на полазиште.

Мора се и та чаша испити, више за себе него за друге изговори харамбаша, устајући. Крену према Томовој кући. Пред кућом је била једна млађа жена. Пресијецала је гранчине од лисника. Кад видје да су путници с чесме кренули према њиховој кући, она брзо прикупи дрва у нарамак  и замаче у кућу. Убрзо се пред вратима појави Томо. Стави руку изнад очију па повика: „Вала Богу ко нам то долази! Зар си знао пут;  толики земан је прошао да те нема, па не би било никакво чудо и да си га заборавио“.

„Навраћам ја чешће него што ти мислиш, само што ти тада спаваш, мој кнеже. Да ми је скинути опанке с ногу, сами би доскакутали у Сливља“, дорани Перо.

Срдачно се изљубише. С осталом Перовом дружином Томо се само рукова. Предложи им да сједу на софу испред куће. Лијепо је вријеме, а хајдуци су се и онако одвикли од боравка у кући. Томо не сједа.  Уђе у кућу и изнесе дволитрењак ракије. „Пробајте. Нијесте љепшу крушку пили. Од борачких је крушака“.

Дружина погледа у Пера. Не даде се сакрити гримаса на његовом лицу при помену Борчана. Прострујаше му кроз главу гласине о шуровању површана с Борчанима. Зар је кнез морао баш у Борач по крушке. Што не оде по биоградску шљиву.

Зна да није ред у кући код домаћина стављати неке замјерке, али не могаше прећутати. Не без присуства иједа, проговори: „Можда ти је првокласна ракија, али бих ја радије кафу попио. Ракије нијесмо жељни. Додуше, крушке немамо, поготову не борачке. А право ти кажем – нешто ми је и не тражи душа“

„Де, Перо, не забадај одмах трн у  здраву ногу. Ти некако увијек дереш у страну ко Марково рало“. Рече то Томо кроз благи смијех, али је било примјетно да му није баш по вољи Перова прича.

„Томо,- у неко ће доба Перо,– нијесам дошао да испијам кафу ни ракију, него да попричамо мало о овим приликама, или боље- неприликама код нас. Зулум се више не може трпјети, а ви главари мало затајили. Или сте се уплашили, или вам је потаман с Турцима. Неће зар бити да с њима нешто шурујете. Не ваља пос’о ако има имало истине у гласинама које сам ових дана чуо“.

„А шта си то чуо?“- доста нервозно и љутито прозбори Томо. Перо му не одговори одмах, јер су управо тада долазиле најближе комшије, Обрад, Раде и Максим. Би им непријатно што су били свједоци ових оштријих ријечи између кнеза и харамбаше. Упиташе се с хајдуцима, а онда се руковаше и с Томом Овај их понуди ракијом. „Не знам хоћете ли ви ову борачку; Перо је не хтједе, јер му то личи на наше шуровање с Турцима у Борчу“.

Наста мали тајац, а онда се огласи Максим: „Не шурујемо ти, мој Перо, ни с ким. Наше село јес  јако и задружно; ја мним да имамо триста момка за пушку, али нам је Борач за вратом ко јака од капута. Морамо се варакати да нам не пукне слом. Ево, Томо иде по тим састанцима с виђенијим Невесињцима, нешто се, бајаги, договарају, а шта од тих договора има, богами ти не бих знао рећи“.

„Нема ништа“- упада му у ријеч Перо. „Максиме, ти си познати гуслар и памтиша; знаш много оних старинских пјесама. Сјећаш ли се оних стихова- Ту кнезови нису ради  кавзи, нит су ради Турци изјелицее, ал је рада сиротиња раја… Оде Томо у Зови До код Јована Гутића, оде у Лукавац код Стевановића, Кика и Илије, сакупи се ту њих десетак –петнаест: поп Радовић, Трифко Грубачић, Јован Голијанин, Ђурица Ђоговић, Бухе, Радани , Рупари…, испричају се, испијају кафе, а онда свак на своју страну. Ђе си био-ниђе, шта си радио- ништа. Што не уђу у села да чују шта раја прича. Догорјело јој је до ноката, Максиме. Не види то мој Томо. Поткупили се они јесенас, испред Никољдана- па у Црну Гору. Црне им Бог јаде дао. Оставише и своју фамилију, а не да не оставе осталу рају. Чувају они своју стражњицу“.

„Перо, ни једне више“, брекну Томо. „У кући си ми, али то ти не даје за право да нас све блатиш. Хоћеш да кажеш да ти боље познајеш шта мисли раја него ми. Знам ја да ви више ходате по селима, да их добро познајете.  Но, понајбоље познајете сељачке торове и штале. Гледате ђе ћете бољег брава уграбити, а онда у шуму. Мирујете док не поједете. А онда- Јово наново“.

„А  у чији то тор упадох? Да нијесам случајно у твој? Томо, повуци ријеч док ја нијесам повукао ороз“.

„Нека, људи, саула“, умирује их Максим. „Имамо ми пречих душмана са којима ћемо се тући, да се не бијемо међу собом“.

„Па, што се не бијете, Максиме. Не да вам Томо. Испира вам мозак причама о помоћи с Цетиња. Да нам Никола помогне. Тако њему помогао Острошки Светаац. А ти ћеш се, Томо Станићу, сјетити ових мојих ријечи, но, биће касно. Више ти вјерујеш Борчанима него Перу Тунгузу. Очи ти, дабогда, избили, као што ће ти и избити. И попамти, ја ти нећу вадити крвави нож из леђа који ће ти борачки Турци забити.  Не да га нећу вадити, него ћу још један бацити међу вас да се око њега сакољете.

Дошао сам као чоек да помогнем. Види шта дочеках од мојих Сливљана. Томо, Томо, пашће проклетство читавог села на те. А Перо Тунгуз може и без твоје помоћи. Довољно је мени ово пет-шест момака које видиш. Сваки кланац је наша бусија. Чућеш можда и сјутра шта ћемо урадити“.

Путоказ – Сливља (фото: Слободан Бобан Драшковић)

„Ради како знаш“, огласи се Томо, „али нам немој сувише солити памет. И не стварај нам проблеме, јер их имамо доста и без тебе. А што спомињеш Николу и Цетиње, говориш то зато јер знаш да нам   је претрг’о мачку пред очима: или Тунгуза протјерајте с вашег терена, или се мени не обраћајте“.

„Па нека дође он да ме протјера“, врисну Перо. „А и вама бих препоручио да у овај осињак не дирате. Зло ћете проћи“, запријети Перо и подиже дружину.

Спустише се до чесме на Точку, а онда он подиже глас: Ту кнезови нису ради кавзи.

Свој бијес ће сјутри дан харамбаша искалити  на гатачком барјактару Ибрици Вукотићу. Свалио га је с коња на земљу, одбацио свој нож и зубима му пресјекао гркљан. Ту недалеко од Сливаља, код Херцегова врела.Тако су причали његови хајдуци који су то гледали својим очима. Поштени су то момци и нема разлога да им не вјерујемо. Поготову што знамо каква је укољица био Перо. Било је то чудо од јунаштва. А поштењачина каква се може замислити. С људима –човјек, с нељудима,- не дај ти га Боже ни у путу срести.