КРВАВА  ТОРБА

„Давно су људи казали  да једно зло никад не долази само. Љетос суша и злуродица какву нијесам упамтио у својих педесет година, а сада кијамет. Снијег, мећава, мраз. И безводица. Морам ли ја топити снијег да напојим ово живежи, и кресати брс да их нахраним,- све ти је, мој синовац, јасно. Јади, па то ти је. Не дај Боже каквих болештина, а ни то ме не би изненадило. Ама, неће ме преварити ови дамари што ми не дају мира. Не слуте на добро. Па и снови; у посљедње вријеме са страхом лијежем у кревет. Радије бих пресидио цијелу ноћ него још једном доживио онај проклети сан. И понавља ми се ево већ трећу ноћ“.

Овако је јадиковао Лазар Пикула, сливаљски домаћин, памтиша, а уз то и барјактар из херцеговачких устанака,  док је скидао велики вунени шал којим  је био омотао главу. Дошао је из штале тужан и јадан. Забољело га је у души док је посматрао говеда како лижу празне јасле и пропињу се не би ли дохватили  коју сламку која виси из плетених љеса на којима је била пића. Лазар је чупао кров с унутрашње стране, сјецкао га сјекиром на превези[1] и убацивао кроз отворе  у јасле пред волове и краве. Сада више не смије чупати, јер ће огољети шталу и навратити кишу у њу. Ако је кад буде. А тешко да ће је и бити како је окренуло.

„Шта је, које си се јаде смрачио“- повика Радојка, жена му, док је улазила из друге собе и затекла га тако смраченог и забринутог.

Лазар шути. Пуни лулу дуваном у који је умијешао и мало липовог листа не би ли дотрајало док дуванџије не донесу нову брему, коју би обично код њега остављале. А ко зна кад ће и они. Није лако по овом невремену продријети до Сливаља.

„Шта си се испрепадао- настави Радојка. –И прије је бивало зима , па се остајало живо. Нек су нам ђеца здраво, биће свега“.

„Биће свега, јашта ће. А окле ћеш сјутра дати оном тићу, малом Јовану, кашику млијека. Милава се ено завалила. Да је прекољеш  нема сада у њој капи крви, а не да има млијека“. И Радојка се забрину. Посебно јој тешко паде да унучету, малом Јовану, који ће, акобогда, на Цвијети навршити двије године, неће имати шољу млијека. Хтједе отићи до штале, али јој Лазар не даде, иако је штала била удаљена једва стотињак метара

„Сједи ту, не блесај. Једва сам и ја дошао. Како извадим ногу из пртине, тако је снијег замете. Душа ми је дошла у нос  док сам допљезо довле. Али, нема чекања. Нешто се мора радити. Да тражим неђе да купим сијена или сламе,- не знам  ђе ћу. Код свакога је савило на мало. Можда бих наш’о у Колешку, али ми се тамо не иде. Ту је она поган, онај Јовица, а од њега човјек може свашта очекивати. Не може само нешто лијепо. Нема друге, него ћу ујутру, ако имало јења ова мећава  и ови јади, отићи у шуму нећу ли набрати мало брсти.Могу зар донијети балу од осамдесет кила. Кад сам прије три године из Брњца донио балу сијена од сто двадесет кила, нијесам  толико попушто у снази да не могу сада  донијети осамдест кила. То би пребацило два дана, па даако се и саонама могне до шуме“.

Тражио је Лазар излаза из ове незавидне ситуације.

Но, он је имао и додатних проблема које други мјештани нијесу имали. Као барјактар горњеневесињског батаљона, Лазар је био трн у очима турске власти.  Чуо је ових  дана да је расписана награда за његову главу. Ваља се припазити. Бар док гране прољеће, а онда ће бити лакше. Шума је свачија мајка. Покушао је да пронађе људе с којима се некад дружио, али су се многи примирили. Зла су времена и не треба ђавола за реп хватати. Сјети се Јовице К. Једно вријеме су заједно хајдуковали. Али, у њ је имао слабо повјерење. Не слабо, него никакво. Само, зна ли он  за расписану награду  за Лазареву главу?! Волио би да не зна. Није му вјеровати. Али, „зла година орла притјерала“… Мораће се састати с њим. Чим прсне овај снијег.

Почетком априла, негдје о Благовијести, снијег се нагло топио. Пропланци су зазелењели. Поручи Лазар Јовици да се нађу  у прву недјељу негдје на половини пута.

Лазар узе пушку, торбу са брављом плећком и фашном сланине и крену на пут. Не зна он колико ће се задржати на путу и зато рече Радојки да припази на кућу  и дјецу. Немојте, рече јој, упуштати ајван да скапа од глади.

Стигао је први на наречено мјесто. Скиде торбу с рамена и стави је поред себе. То исто уради и с пушком. Умор га је савладао и, прислоњен уз стабло букве, задријема. Слатки дремеж убрзо пређе у дубоки сан.

Јовица је каснио добра два сата, иако му је било мало ближе него Лазару. Примијети Лазара на стотињак метара. Видио је да спава. У том истом тренутку се у њему   роди зла мисао. Ево згодне прилике да се дође до пара. И њега је ова зима исцрпила, јер је куповао храну за стоку. А и кад му не би паре биле потребне, Лазару никад није опростио што он постаде барјактар батаљона. Па он се тој почасти надао и толико је прижељкивао. Колебао се неко вријеме, а онда се поче мачијим кораком приближавати  уснулом Лазару. Прилазио му је с леђа. Нож је бљецкао у његовим рукама. Приђе до букве, обгрли је лијевом руком, а десном  снажно зари нож у Лазарев врат. Уснула глава клону на прси. Јовица се не задовољи тиме. Пробуди се у њему звијер која се била притајила годинама. И помисао на паре. Није он знао износ на који је барјактар уцијењен, али он сигурно није мали. Но доказ је глава. Њу треба предати Селим паши у Мостар. Клече поред Лазаревог тијела, поново дохвати нож, који је за тренутак био одложио, и поче да обрезује кожу на врату. Радио је то рутински. Стотине је брава заклао и откидао им главе, па зар постоји ту нека разлика. Одвоји главу од тијела.  Извади из Лазареве торбе месо, сланину и хљеб,  скиде с њега  џамадан, умота у њ главу и стави је у торбу. Имао је муке док је то радио, јер је глава била велика. Причало се да је била тешка девет ока.

Један посао је одрађен, али Јовица се нађе у невољи: куда сада са главом. Коме треба да је преда и гдје је склонити до тада, а да за то не сазнају Сливљани. Као да му је крв Лазарева помутила разум. Није могао да мисли. За тренутак се јави кајање, али га то осјећање брзо напусти. Потисну га гомила пара којој се надао. Сјети се борачког имама Салка Козлине. Он ће бити најбоља веза са Селим-пашом. Сигуран је у њ да га неће одати Сливљанима. Не вјерује да је заборавио и опростио им  када су му неке године, кад је оно пошао за Невесиње, украли коња  док је он прилегао испод једне букве и мало задријемао. Ама, није он, чини му се, ни заспао. Осјетио је неке чудне болове у стомаку, сјахао с коња и савио се у хладу неће ли се болови смирити. Извадио је из бисага боцу с медовином, коју је увијек носио са собом, пинуо два-три гутљаја и легао.  Изгледа да га је та медовина смирила и сан га је преварио. Туда је случајно пролазио Аћим Шушкало, примијетио имама да спава, ухватио Брњаша који је пасао недалеко од букве, и с њим побјегао. Морао је Салко одустати од пута за Невесиње и вратити се у Борач. Болестан и без Брњаша.

Ни Јовица се не врати кући, иако је фамилији рекао да ће доћи. Пође за Борач. Било је још обданице, могао је Јовица за вида стићи до Салка, али сачека мрак. Боље да нема свједока о његовом доласку. Па ипак не остаде непримијећен. У стопу га је пратио, кад се примакао селу,   крупан овчарски пас. Ишао је по трагу крви. Иако је Лазареву главу умотао у његов џамадан, крв је процурила кроз торбу. Напипа у мраку Јовица  мокру љепљиву течност која је наквасила дно торбе. Да му не би окрвавила капут на леђима, скиде припрте с рамена у понесе торбу у руци. Махао је њоме поред себе. Као да то даде повода псу да му се више приближи.   Узнемири се и поче лајати. Његов лавеж узбуни Салкову фамилију, пред чију кућу је Јовица већ био дошао. Изађе и Салко. Не познаде одмах путника, али кад се овај огласи, повика му: „Каква те невоља ноћас гони овуда? Свраћај на конак“.

„Није невоља, не д’о Бог“, покуша Јовица да глуми безбрижност. „Но, ђе бих пометнуо ову торбу. Вриједна је. У њој је пешћеш за Селим-пашу. Рачунам да је најбоље да га ти предаш. А награду ми можеш и ти донијети. Безбели, нећеш остати без исе. Ја сам у неким пословима, а и нијесам вјешт Мостару и Благају. Усто, и не знам ђе је паша“.

„А шта је то, Јовице, о каквој награди говориш“ , прави се  имам невјешт, иако је према лампи видио крваву торбу и знао за уцјену Лазереве главе. А и Јовичино „људство“ му није било непознато.

„Е, па ту ти је оно што је паша тражио, глава оног јарамаза и хајдука Лазара Пикуле“.

Салко не хтједе да буде посредник између Јовице и паше. О Лазаревом хајдуковању и четовању је чуо, али је исто чуо и за Јовичин поганлук.. Не, неће он да буде зачин у овој прљавој чорби. Није му потребан ни дио пара које ће му вјероватно овај харамија понудити. Има он свој евлад и не смије на њ натоварити нечију крв, макар и нечиста била.  А ова сигурно није таква. Па иако је , није на њему да пресуђује. Зато ријеши да то у зачетку пресијече.

“Е, овако ћемо ми то, мој  добри чоече,-и ово добри имам  са гнушањем изговори- урадити. Пошто те је ноћ прибила, овђе ћеш код мене преноћити, а ујутру, благо мени, ти пођи у Касабу невесињску код кадије. Он ти је за те работе задужен, а и вичан је томе. Било би незгодно да му се мијешам у послове“.

Јовици се не допаде Салков приједлог. Хтио је да се  што прије ослободи овог терета. Али, ако већ мора тако бити, он ће одмах кренути на пут. Ноћ је за овакве послове подеснија од дана.Даако и мјесец изађе. Потребна му је само нека торба или зобница да у њу премјести главу. Неће зар више крварити, јер се крв већ згрушала на закољку. Салко изађе из собе у којој је био сам с Јовицом и врати се с повећом зобницом у руци.

„Е, па кад си ријешио да идеш, ево ти ово па то стави овђе, а ту торбу, кад изађеш из села, баци у неку шкрипину. Затрпај је да је не нађу пашчад. И запамти: нити си био код мене, нити смо о чему причали. Хајде и хаирли ти пут“!

Јовица  крену на зли пут. Крену у ноћ. Ишао је невољно, али доста брзо Као да га је она глава у зобници шибала попут штапа. Након два-три сата пјешачења осјети умор. И глад. Сјети се да цијели дан није ништа јео. Како би му сад добро дошла она храна коју је избацио из Лазареве торбе. А не смије нигдје свратити да нешто поједе. Неће се јављати ни својима у кући. Обавеза да мора напријед дало му је нову снагу. Излазак сунца га је затекао код дреновачке цркве.  Јовица се и несвјесно прекрсти кад је туда наишао. За непуна два сата био је код кадије.  Није очекивао  богзна како срдачан дочек, али није ни тако хладан пријем. Кадија  узе зобницу, извади из ње главу  и не без дивљења проговори: „Јес да је влашка, али је јазук за оваквом главом. Кад си њу издао, чију не би. Ајде, даћу ти пратњу па је носи паши. Вјерујем да ће те он наградити како си заслужио.“ Врати кадија главу у торбу и додаје је Јовици. Још једном понови како ће га паша наградити по заслузи.

Јовицу подиђоше неки жмарци. Осјети у кадијином гласу  неки чудан призвук. Више је то био презир према њему него жал за Лазаром. Какву ли то паша награду  припрема за Јовицу? Шта значи онај кадијин  јазук? Ако је јазук, што су расписивали награду за његову главу?Турска посла. Једним метком два зеца бију, умјесто једне главе, добиће двије. Лазареву и моју. Јовица осјети по први пут искрено и снажно кајање. Осјећао је то и раније, већ у Улогу, али га је то кајање брзо прошло. Сада  га не пролази. С времена на вријеме га само замјењује страх. Страх за сопствени живот. Онај јазук и она заслужена награда све су га више увјеравали да је дошао крај игри. Турској игри. Но, сад је све касно. На позив кадије дођоше тројица војника који ће спровести Јовицу до паше. Није тешко примијетити на њиховом понашању да су добили од кадије упуство  за пут. Чак им је и пред њим нешто дошаптавао. „Ухватио“ је посљедње ријечи- Паљев до. Је ли то његова посљедња станица?! Лазарева сигурно није, јер ће његова глава стићи до паше. И неко ће вјероватно добити расписану награду. Али, тај неко  неће бити Јовица.

„Ајде, момци,  крећите. И нека буде како сам рекао.Лазарева глава да стигне до свијетлог паше. Може и у друштву“. При овим ријечима кадија још једном погледа у Јовицу. Било је у његовом погледу  презира, гнушања, одбацивања те „прљаве крпе“. Изађе у другу просторију без поздрава. Послије свега што је чуо и што је доживио код кадије, Јовица није ни очекивао тај поздрав. Пратња му додаде зобницу с Лазаревом главом уз наређење- „Носи то“!  Један  је војник ишао пред њим, а двојица за њим. Док су ишли уз Гребак, Јовицу ноге нијесу служиле. Застајкивао је, али су га ова двојица стално гуркали. Нешто су се смјешкали и дошаптавали. Видио је шта му се спрема, те се у једном тренутку осмјели  и замоли их да му кажу фамилији гдје ће му остати кости.

„О чему причаш, Влаше. Не убија свијетли паша свакога ко код њега дође. Он убија само фукару. А ако се ти бојиш за свој живот, значи да си фукара. А и јеси. Кад си ти био спреман да убијеш српског барјактара, шта би нама радио. Признај да би нам  радо главу одсјекао. Овако као овом у зобници.“ Јовица је ћутао. Сваког часа је очекивао ударац по глави. И он је уистину услиједио. Овај војник који је ишао напријед, нагло се окренуо и снажно га ударио кудаком пушке у чело. Пао је од првог удара. Слиједили су додатни ударци. Јовица је давао знаке живота чак и онда кад су му зарили нож у грло. Кркљање је био посљедњи знак његовог трајања. Одсјечену главу су ставили с Лазаревом у зобницу и наставили пут  према Мостару. Ваљда ће се овђе Власи помирити, коментарисао је један од војника.

***

Пети дан по Лазаревој погибији пронесе се глас по селу  да су на путу према Колешку видјели чобани нечији труп без главе. Искупи се пет-шест људи и пођоше да виде чији је. Пође и Радојка с њима. Иако су јој говорили да не иде, она је била упорна, исто као што је била сигурна да је то њен Лазар. Кад су избили на чистину  према усамљеној букви, до ње их доведе непријатан мирис људског тијела у распадању. Радојка га познаде по одјећи, иако се зачуди да на њему нема џамадана. То је однијела она кукавица, прокоментариса жена кроз кукање. Људи послаше најмлађег Љубишу у село да дође још људи и да понесу носила.  Истога дана сахранише Лазарев труп без главе у сеоском гробљу.

Причало се да су  представници села ишли у Мостар код паше да траже Лазареву главу. Паша им је даде уз обилат откуп. Сахранили су је у гробљу на Дреновику, у Кифину Селу.  Код оне цркве поред које се Јовица махинално прекрстио кад је туда пролазио с Лазаревом главом.

Не зна се шта је било с Јовичином главом ни са његовим трупом. Глава је завршила у Мостару код паше. Нико није ишао по њу. Ишли су, додуше, у Паљев до да му потраже тијело, али га нијесу нашли. Јесу ли звијери обавиле обред сахране­?!

Момчило Голијанин

[1]  Превеза је греда на средини штале која спаја атуле.