Завичај је простор који нас обележава и чини оним што јесмо – у нама се печати вековима, жуља и теши, и када се уобличимо на другим меридијанима. Свет је препун прича и приповедача. Та нит никада се не прекида. Усмено приповедање у Херцеговини одувек има размере митског. Припадати поднебљу где су приповедачи и приче у сталном надпричавању није једноставно. Професор Момчило Голијанин из Невесиња, магистар књижевности, цео свој век бринуо се о причама и о причању. О јунацима из прича и о онима који приповедају – заправо, о човеку као бићу језика и духа. Сакупио је и притегао у сећање многе локалне згоде и веровања, многе митове – учинио да се усмена фолклорна фантастика разиграва и у нашем веку. При томе никада не губећи идеју моралности.
Момчило Голијанин је у пуном смислу речи – културни посленик, онај који зна да је култура идентитет појединца и идентитет колектива. Поред писања и професуре, бави се и писањем критичких текстова и есеја различите тематике. Бележи и оставља за сећање све што мисли да је вредно и што представља образац за напредак колектива.
Покрећући ову рубрику на порталу Слободна Херцеговина, желимо да се захвалимо професору Голијанину и да његове приче о нама, које се разлиставају у широком дијапазону тема, остану и овде као траг онима који истражују време и простор, који сравњују или ће сравњивати историјско-културолошке оквире нашег века.
У првом реду објављиваћемо завичајне приче, али и есеје који носе шире значење и симболику поднебља.
Момчило Голијанин објавио је шест књига прича, шеснаест књига есеја и две породичне монографије. Приредио је за штампу: Алекса Шантић у књижевној критици, Лирске нежности (живот и дело Драга Радовића), Изабране песме Томислава Шиповца. Коаутор је Сабраних дела Риста Пророковића. Заступљен је у Антологији критике и есејистике Републике Српске и члан је редакције у неколико књижевних часописа.
Награђиван је више пута књижевним и друштвеним наградама, међу којима су: Златно перо Културног круга Невесиње, Награда за животно дело Културног круга Невесиње, Лучина повеља, Повеља СПКД Просвјета, Повеља Општине Невесиње.
Добитник је Ордена Немањића, Сребрног грба Републике Српске, Октобарске споменице 1991. и Седмојулске награде. Заступљен је у Енциклопедији Републике Српске. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије.
Уредник ове рубрике је најпознатија и најпризнатија херцеговачка списатељица Весна Капор.
ЛЕГЕНДА О МОСТУ
Често је у посљедње вријеме практиковала да с пенџера Дервиш-бегове куле у предвечерје посматра стадо оваца како се с Рашких брда спуштају на баре испод кућа. Зејна Дервиш-бегова би наслонила главу на руке и са сјетом посматрала та стада, али више чобанице које су радосно испраћале још један дан, лијеп и безбрижан. Тада би, за тренутак, залутала у мислима у своје село изнад Стоца, у коме је исто тако радосно проводила дане чувајући стада. Ех, уздахну Зејна, лијепи дани. Како сам била срећна и задовољна, али још срећнија када млади и лијепи Дервиш-бег дође да ме запроси од баба.Нијесам се наљутила што ме бабо не упита да ли пристајем, иако је био обичај да се чује и дјевојчина ријеч. А и ко би се наљутио? Дервиш млад и лијеп, одише здрављем и снагом. А беговска кућа Љубовића. Истина и њени су били неке аге, али гдје ће се то поредити са Љубовићима? Гдје ли подножје Хргуда с Оџаком?
Но, њена срећа кратко потраја. Једва пет година.
Припремао је Дервиш-бег свога Гаврана за трке које су биле заказане на њиховим барама. Сваког дана је изводио Гаврана изјутра и увече на баре и правио два-три круга у трку. Деси се једног јутра да коњ под њим посрну и Дервиш се преко његове главе нађе на земљи. Ударио је главом у камен који се нашао пред њиме као медљик, како су сељаци називали међаше између имања. Двојица дјечака, који су редовно пратили Дервишеву јурњаву на Гаврану, приђоше му. Дервиш није устајао. Крв која је лила из главе јасно им даде до знања да се десило оно најгоре. Зато пожурише беговој кули да јаве шта се десило. Тамо затекоше само двије жене:Зејну и Дервишеву мајку Златију. Мушкарци су били у сусједној кули, гдје је Осман-бег прослављао рођење сина. Било је то заиста велико весеље, јер се родила мушка глава послије четири кћери. Османова сестра Ајша, постарија дјевојка, која је живјела у двору код свог брата, износила је пред госте познати морински сир, говеђу пршуту, а у једном тренутку стави на сто цијелу сушену овчију плаху. Све је то обилато заљевано медовином, старом и јаком као вино.
Наздрављање, смијех и галаму у Османовој кући прекиде врисак Дервишеве мајке која се појави на вратима. Тај болни врисак старице заледи људима крв у венама. Сви појурише на баре гдје је лежао Дервиш-бег. Иако су сви били помало љубоморни на њ, иако су били у његовој сјенци, јер је био најгласовитији од свих Љубовића, тешко им паде његова смрт. Можда више због његове мајке, коју су сви звали неном, али и због Зејне која остаде и без мужа и без порода, за којим је толико чезнула. Тек нешто касније примијетише да је Гавран поломио ногу, што је вјероватно и био узрок Дервишевог пада. Неко предложи да га, прије него понесу на кулу Дервиш-бега, убију, јер, рекоше, коњу тешко прераста поломљена кост, а и нема га ко више јахати. Тако и урадише.
Сјутри дан је била бегова сахрана. Ни Зејна, ни Златиjа нијесу биле у спроводу. Важило је код Љубовића правило да жене не иду у поворци на сахрану.
Но, убрзо по Зејну, поред жалости и туге за мужем, наступише и други проблеми. Њена свекрва поче да гледа у њој кривца за смрт сина.
„Ти, ти си га наговарала на то да се такмичи на тркама. Кад сам га ја молила да се окане од тога, ти си одмах заграјала: ‘Па што му браниш, мајко? Није мој Дервиш-бег гори од других да се повлачи пред њима. Зар он није перјаница од Љубовића. У свему је први, па треба и у томе’.“ Зејна је ћутала. Подносила је свакодневне прекоре свекрве, који јој нијесу били ништа лакши од жалости. Али, ни то не потраја дуго. Опамети се и Зејна.Зар мора баш сваки дан слушати те прекоре. Почеше лагано, али сигурно да слабе њене везе са Дервишевом мајком. Није јој више пријала ни јутарња кафа коју је још увијек пила са свекрвом. Паде јој напамет камени аван, звана ступа, који су имали њени родитељи, и из чега је тај напитак био пријатнији, укуснији од овог који је самљевен у млину. Кад је скоро била код својих, мајка јој рече да у једном селу близу Оџака има такав аван. У Братачу. У том тренутку Зејна дође на идеју да се распита за ту ступу, да испита могућност да је, можда, и купи.
Братач није далеко од Оџака; може у свако доба доћи до њега. То, додуше, није могуће у јесењим и зимским данима када надође ријека која је протицала између ових села.Зејна осјети силну жељу да оде у тај Братач, да упозна тог човјеке који има камену ступу за кафу, и –зашто да не?-да од жеље попије кафу од стуцаног зрна. Усто, чула је она одавно за Братачки луг, познате баре које су и пространије и љепше од оних на њеном Оџаку.
За своју посјету Братачу изабрала је недјељу. Није то њен празник, али јесте Стеванов (сазнала је да је ступа власништво тога Стевана, мало постаријег момка). Свекрви није ништа казала. Чврсто је ријешила да јој од сада не подноси никакве рачуне за своје поступке. Истина, осјети понекад у посљедње вријеме благо сажаљење према тој старици, која је нагло копнила. На испијеном лицу тужно су извиривала два око као из неке пећине. Било је очито да је ова ожалошћена мајка одбројала своје посљедње дане. Али, то Зејнино сажаљење трајало је веома кратко. Није могла да јој опрости прекоре за смрт Дервиш-бега. На крају, зар и она треба да вене ту поред једне старице. Бега не може вратити из мртвих. Прошле су већ три године од његове смрти и она вјерује да га је поштено ожалила. Ваља се окренути животу. И Братачу. Ко зна какав је тај Стеван што има камену ступу за кафу.
Звона на цркви на Дреновику биће јој орјентир. Ићи ће према њима, а онда ће окренути десно.
Осјетила је Зејна неку лакоћу у кораку док је пролазила Тртине. Блага јутарња свјежина, коју је доносио вјетрић са Црвња, испуни јој плућа. Спуштала се благом косином кориту ријеке. Уђе у уски кланац над који се наднијела велика стијена.Касније, када би туда пролазила (а њени проласци туда учесташе) скоро увијек би испод стијене затицала повеће крдо оваца које су ту пландовале. Осјети потребу једном да одмори ту поред оваца у хладовини испод стијене. Погледа на супротну страну корита и затече себе у чудним мислима. Па, овдје би се лако ријека премостила. Даћу да се овдје сагради ћуприја. Нека то буде спомен Дервиш-бегу. Не, далеко је од Оџака. Можда никад овдје није ни дошао. Шта-можда; није сигурно. Није ли љепше да ту ћуприју, тај мост назове по овим овцама које ту увијек пландују. Назваће га Овчија ћуприја. Или боље: Овчији брод. Имам довољно дуката да га урадим. Одморена и са новом идејом, која јој је синула у глави, крену према Братачу.
Овчији брод (снимак екрана са Јутјуб канала Dron.ba)
За двадесетак минута нађе се пред невеликом кућом, прекривеном каменим плочама. Испред ње је био велики и лијепо уређени воћњак. Ово је неког доброг домаћина, прокоментариса Зејна у себи, прије него што угледа наочитог момка од неких четрдесетак година. Човни џемадан, бијела кошуља и заврата на глави, говорили су јој да је намјеравао некуд да иде.
Први се он огласи, док му је Зејна прилазила: „Бијах се спремио да одем цркви, али чини ми се да ће ми и ово ново друштво пријати“. Зејна подиже мрежасти зар са лица и назва му добро јутро.
„Која добра вила донесе ову љепотицу јутрос мојој кући“, не без узбуђења, настави Стеван са причом. Било је очито да ће одустати од одласка цркви, јер је ненадану гошћу понудио да уђе у кућу и да одмори.
„Радо ћу одморити, али радије бих напољу, под неком од ових дивних воћака. Куће и затвора у њој ми је преко главе.“
„Лијепо- сложи се Стеван. Ево овдје ћемо испод ове трешње. Пуна је бехара и мириса. Биће можда мало незгодно због пчела. Падају оне на бехар и на цвијеће, па се бојим да те не изуједају“. Зејна се слатко и враголасто осмјехну на ову Стеванову опсаку о пчелама и цвијећу.
Вријеме је протицало у заводљивим погледима и пријатном ћаскању. Зејнин поглед је шарао по цвјетним воћкама, али се често заустављао на Стевану. Није се то могло њему сакрити.
„Боже, какав сам то ја домаћин! Још ничим не понудих гошћу. Знам да ћеш кафу, али вјерујем да нећеш одбити и неки сок од мојих домаћих воћака. Што се тиче кафе, мислим да такву нијеси пила. То је кафа која се туче у авану, или ступи, како је ми називамо. Њен укус се не може поредити са оном која се меље у овим млиновима“.
„Чула сам да имаш тај аван и то је разлог што сам данас дошла код тебе. Моји родитељи су га имали и на ту кафу сам се била навикла. Зато ћу са задовољством прихватити да је попијеме заједно. Но, била бих задовољнија када би хтио да тај аван продаш. Он за мене нема цијену.“
Стеван се осмјехну таквом приједлогу. Зар ова жена мисли да бих се ја могао растати са том драгом успоменом. Ко зна колико је стар и колико генерација из његове породице чува ту вриједност. Не хтједе одмах да одговори, него уђе у кућу да припреми сок за гошћу. Дође под трешњу с бокалом сока и са двије чаше. Пошто насу чаше и једном и другом, започе причу коју је малоприје намјеравао рећи.
„Овај аван, драга моја гошћа, нема цијене. Не постоји човјек који би га могао купити, макар колико био богат. Али, – и ту се Стеван мало осмјехну- постоји могућност да из њега попијеш кафу кад год зажелиш. Оџак није далеко и то ће за тебе представљати пријатну шетњу.“
„Хвала ти на том приједлогу, али ту постоје и неке препреке. Како ћу доћи кад дође ријека.?
„И ту има излаза.Ја сам сам у овој кући и на овом имању и спреман сам да то дијелим с тобом. И ти си слободна, и ја сам слободан и не видим разлог зашто то не би било“.
Зејнино лице обли пламичак руменила. Није се надала оваквом разоју догађања. Ово је дивна прилика. Какав момак, какав посјед, како лијепо мјесто! Па ово је љепше од Оџака. Усто, за Оџак ме ништа више не веже. Једина жртва коју бих морала поднијети јесте да прихватим његову вјеру. А зар је то жртва. Па, бабо ми је говорио да су наши прије педесетак година прешли у нову вјеру. Ја бих се само вратила тамо одакле сам отишла.
Из маштања је врати Стеван. Примијетио је руменило на њеном лицу, примијетио је ломове који су се дешавали у њој. Зато не хтједе да испусти ситуацију из руку.
„Грехота је да та љепота вене у празној кули. Десило се то што се десило и стање се не може измијенити. Сличну судбину сам и ја доживио. Имао сам вјереницу с којом је требало да се оженим, али смрт је то спријечила. Спавала је код оваца у торарици у коју се увукла змија и ту је био крај. Било је то прије десет година. Био сам ријешио да се никад не женим, али видим да је то грешка. Ја је не могу вратити из мртвих, као што ни ти не можеш свога мужа. Чини ми се да овај наш сусрет може промијенити и мој и твој живот. Немој нагло доносити одлуку, размисли добро. Мислим да нећеш погријешити ако прихватиш мој приједлог.“
„Мало си преуранио са тим приједлогом ,Стеване. Не кажем ја да је он луд, али мислим да с њим треба мало сачекати. Ја ћу долазити код тебе на кафу и то ће ми представљати задовољство. Неће ме спријечити ни ријека. Док си ти од малоприје причао о свом приједлогу, ја сам размишљала о нечен другом. Стеване, ја имам довољно дуката да ријешимо тај проблем. Потражићу мајсторе да направе мост на ономе кланцу гдје пландују нечије овце. Назвала бих га Овчији брод. Он би за сада био не спомен мом рахметли мужу, него спона између нас двоје. Послије тога размислићемо о нашој будућности. А морам, осмјехујући се при поласку, размислити и о неком лијепом имену. Или ћу то препустит теби“
Стеван сав срећан и озарен новим наговјештајем среће, испрати Зејну. Дуго је држао њену руку у својој и гледао у очи које су га зачас освојиле.
Зејна није дангубила.Замолила је своје Љубовиће да пронађу мајсторе који би саградили мост на сусједној ријеци. Обманула их је; рекла је да то ради за душу Дервиш-бега. Љубовићи не осјетише превару и дадоше се на тражење мајстора. Убрзо се нађоше и мајстори и аргати и поче градња прекрасног моста. Зејна је сваког дана контролисала градњу, али и пролазила до Стевана. С њим је правила нове планове.
Камени аван и мост постадоше споне између ова два усамљена бића. Хладноћу куле на Оџаку Зејна замијени топлином каменом поплочане куће у Братачу. Стеван и Спасенија је испунише дјечијим плачем и смијехом.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
