Завичај је простор који нас обележава и чини оним што јесмо – у нама се печати вековима, жуља и теши, и када се уобличимо на другим меридијанима. Свет је препун прича и приповедача. Та нит никада се не прекида. Усмено приповедање у Херцеговини одувек има размере митског. Припадати поднебљу где су приповедачи и приче у сталном надпричавању није једноставно. Професор Момчило Голијанин из Невесиња, магистар књижевности, цео свој век бринуо се о причама и о причању. О јунацима из прича и о онима који приповедају – заправо, о човеку као бићу језика и духа. Сакупио је и притегао у сећање многе локалне згоде и веровања, многе митове – учинио да се усмена фолклорна фантастика разиграва и у нашем веку. При томе никада не губећи идеју моралности.
Момчило Голијанин је у пуном смислу речи – културни посленик, онај који зна да је култура идентитет појединца и идентитет колектива. Поред писања и професуре, бави се и писањем критичких текстова и есеја различите тематике. Бележи и оставља за сећање све што мисли да је вредно и што представља образац за напредак колектива.
Покрећући ову рубрику на порталу Слободна Херцеговина, желимо да се захвалимо професору Голијанину и да његове приче о нама, које се разлиставају у широком дијапазону тема, остану и овде као траг онима који истражују време и простор, који сравњују или ће сравњивати историјско-културолошке оквире нашег века.
У првом реду објављиваћемо завичајне приче, али и есеје који носе шире значење и симболику поднебља.
Момчило Голијанин објавио је шест књига прича, шеснаест књига есеја и две породичне монографије. Приредио је за штампу: Алекса Шантић у књижевној критици, Лирске нежности (живот и дело Драга Радовића), Изабране песме Томислава Шиповца. Коаутор је Сабраних дела Риста Пророковића. Заступљен је у Антологији критике и есејистике Републике Српске и члан је редакције у неколико књижевних часописа.
Награђиван је више пута књижевним и друштвеним наградама, међу којима су: Златно перо Културног круга Невесиње, Награда за животно дело Културног круга Невесиње, Лучина повеља, Повеља СПКД Просвјета, Повеља Општине Невесиње.
Добитник је Ордена Немањића, Сребрног грба Републике Српске, Октобарске споменице 1991. и Седмојулске награде. Заступљен је у Енциклопедији Републике Српске. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије.
Уредник ове рубрике је најпознатија и најпризнатија херцеговачка списатељица Весна Капор.
СЕРДАРЕВ ЛИВОР
Ајде, ђеде, причај ми како је оно твој ђед Јован постао сердар. Ја понешто о томе знам, али ћеш ти то љепше испричати. Мислим да си га и запамтио.
Нијесам. Умро је млад, покој му души. Шта ти је имао –шесет година. Па и није тако млад. Људи су тада живјели краће Више се теретило, није било овије машина к’о данас, а и доктора је било мало. И оно што их је било није се могло опхрвати са болештинама, ође се о здрављу говорило. Често су затиране читаве породице. Сушица, тифус, нека шпањолка… шта све није нападало весели народ.
Али, ајде да ти причам о ђеду. Ја ћу причати теби, а ти причај својој ђеци и унуцима. Не би ваљало да се заборави.
Био је он у оном Херцеговачком устанку. Како га оно ви називате-Невесињска пушка?! У оној крвавој бици на Вучијем долу мало је и рањен. Није то било нешто озбиљно; брцакнуо га метак у бутину. А велика се војска ту слегла. Турака је било много више него нашије. А и нашије је било шеснес баталијуна. Само су четири била црногорска, а осталије дванес су били херцеговачки. Ондашње Херцеговине, а не ове сад. Откинули су нам много од Херцеговине на оном проклетом Берлинском конгресу: Пиву, Дробњаке, Никшић, Никшићку Жупу.
Елем, када се битка завршила, кад су наши побиједили силну турску војску, пронесе се глас у војсци да долази Књаз. Постројише се брзо баталијуни, оно што је остало живо, а много их је и изгинуло, за смотру. Кад ето ти Књаза. С њим они перјаници, свита и ордија, мој брате. Кршни, ко кад су кршни и виђени. Ођевени у она црногорска одијела, а код сваког за пасом ливор. Колуташ. Ја мним да су ти колуташи имали по шес метака. Кажу да је по двије суве храстове петице даске пробијао. Пролази би метак кроза њ као кроз грудву сира. Књаз међу том свитом. Није био неке висине, али је био набијен, скован, чврс. Хода испред војске, задржава се испред официра, поздравља се с њима. Прозбори по неку ријеч и са обичним војницима. Посебно с оним рањеним. Честита им ране. Тада се говорило-Срећне ти ране, јуначе! Обилази Невесињски баталијун. Наилази на покојног ђеда и стадоше му очи на њему. Ко кад је био персона. Није се знало или је кршнији, или љепши. Никаква му ђевојка није била равна. Застане испред њега, па ће му: „Лијеп ти си, благо мајци која те је родила и ђевојци којој будеш суђен“. Ожењен је он, господару, -дорани командант баталијуна,- и има и сина. Књаз даде ишарет једном оном перјанику да му приђе, извади ливор иза његовог паса и даде га ђеду. Ево ти, вели, сердаре, а од данас си сердар, овај ливор, па кад се вратиш на своје Невесиње, ако њиме некрштеног ђавола не убио, дабогда ти срце разнио. Ау, забога тешке ријечи. Прими ђед ливор, али и тешку обавезу коју мора испунити. Честитају му другари то ново звање, чин, шта ли је, захваљује се он, али га копка Књажева ријеч. Тешка је то заклетва.
Па, шта би, испуни ли заклетву?
Полако, причаћу ти. Шта трчиш ко ждребе пред руду
* * *
Погодио Турке пораз на Вучијем долу па почели да се свете над народом. Похасили. Крену из Касабе према Слату и Дрежњу. Направе им наши бусију код Црвених стијена. Нема се оружја. Само понека пушка. У ђеда покојног је онај ливор. Е, мора их дочекати да приђу ближе, јер не може далеко добацити. Запао је у једну ривину. Уз њ је и једно момче из Слата. Биће да се звао Иваниш и отац тог момчета. У младог има пушка острагуша, а стари узео неки косијер. Бива, ако навале Турци на њих, да се може бранити и да брани сина. Иду отуда на коњима. Има их седам-осам у тој групи. Стоји их вриска ко да иду у сватове. Припуштили их ови наши на двадесетак корака. Склонили се у ону ривину и не виде их Турци. Нанишани ђед на оног једног што је био први и свали га с коња. Како се чуо пуцањ, остали се узмувају. Коњи се уплаше и почну бјежати. Опали ђед још једном и погоди неког Карапуша у силах. А силах ти је неки кожни опасач око струка у коме се носи џебана. Експлодира барут, али Карапуш остаде на коњу. Врати га у Касабу. Од експлозије тог барута остао је погурен. А овај младић, Иваниш, мислим да се звао Малиш, не опали ни метка. Уплашио се зар па се вас одузео. Грди га стари: Подај пушку јунаку , кукавице. Таман би погинуо код ње. Да у Јована би, убио би још бар двојицу , а ти је и не замрчи.
Имадијаше покојни ђед неку пензију. Није то било нешто велико, али би било заувар за фамилију да је он знао то да сачува. Давала је Аустрија пензије појединим устаницима да би их умирила, да се не би и против ње побунили. Пензију су добијали углавном официри. Ђед би ишао у Лукавац по њу. Ту је зар била нека аустријска постаја. Подигао би пензију и с њом би отишао у чаршију. Тамо би теревенчио два-три дана док је не би проћердо. Онда би купио ђеци двије-три шкатуле бомбона и кренуо кући. Кад би био код Шума, пустио би Звјероти дизгине и у трку уз поље дошао би до куће. Обавезно би испалио метак-два из ливора. Ама, хаирлија је био, покој му души. Прави хајдук. Али, пребише га у мостарској тамници. Иако је добијао аустријску пензију, увијек је био сумњив Швабима. Оптуже га да шурује с Црногорцима и стрпају га у тамницу. Пребијали су га и то му је помогло да умре. Ваљда га је из хапса избавио барун Бенко.
А велиш шта је било са Карапушем. Е, рахмет му души, сто пута сам с њим попио кафу. Отишао бих ја у чаршију да обавим неки посао и тучим се с њим. Ја бих се нашалио и упитао бих га-Што си се то, беже, погурио? Ама, није он био никакав бег, али воли да му се тако каже. На то би он мени: Згурио ме твој бабо, хелаћ он био. Али, ако. Згурио јунак јунак. Него, хајдемо на кахфу.
Е, то су ти била нека витешка сватања код тих старих људи. Били су љути противници, али су једни другима признавали јунаштво. Не знам је ли код вас младије остало што од таквог понашања.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
