Петар никада неће славити свој 32. рођендан и испричати своју причу, јер је два пута стријељан, једном убијен и вјечно жив.

РТРС-youtube

Знате ли ко је Петар Голубовић? То је младић из Коњица. Напунио је 32 године. Узоран је грађанин, стоматолог. Понос оца Ђуре и мајке Власте, чувених професора у коњичкој гимназији. Но, њиме се највише поноси брат му Павле. Двије године млађи, свршени правник и референт у мостарском суду.

Тог 2. јула 1992. шесторица припадника Специјалне полиције из састава Интервентног вода Станице јавне безбједности Коњиц негдје у два сата из поноћи упала су у стан породице Голубовић.

Ноћ, страх, агонија… У два аутомобила породица је насилно угурана. Та два аутомобила, вјесника смрти, стижу до полицијског пункта у мјесту Поља Бијела. Послије разговора с дежурним полицајцем на контролном пункту дигнута је рампа и вожњу су наставили према селу Спиљани.

Шта ли је у главама отетих људи? Како је могуће да их комшије усред ноћи буде, гурају у некакав ауто и возе по овој мрклој ноћи? Ево до јуче, професори, предавали су и њиховој дјеци у Коњицу. Ко су ови милицајци? И шта хоће?

„Зашто ми ударају тату и гурају маму? Шта је ово“, урликао је у себи седмогодишњи Петар док је руком грчевито стезао млађег брата Павла, чија је рука одавно обамрла од страха. Петогодишњак је, чини се, био потпуно искључен из стварности.

Прво стријељање

На удаљености хиљаду метара од пункта с његове десне стране, код сливника, полицајци су угасили свјетла на аутомобилима, осим позиционих, а потом су сви изашли из аутомобила с оружјем. Наредили су члановима породице Голубовић да изађу из аутомобила и поредају се на десној ивици коловоза.

„Ма сигурно ће нас оставити овдје. Желе да нас заплаше. Знам ја и овога Миралема, он је од Мацића, знам и Јусуфа Потура… За остале нисам сигуран, али их зна отац Ђуро. Он је професор гимназије, не би њега тек тако…“

Покушао је Петар да види брата и родитеље у мраку. Ноћ је зјенице ширила, а страх их је сужавао. Врхом кажипрста напипао је знојаво-хладну руку мајке Власте. У једном тренутку учинило му се да је видио некакву свјетлост, а онда урлик метала запара ноћ.

Кад су поредали породицу Голубовић, полицајци су уперили цијеви и истовремено отворили рафалну паљбу.

Петар је осјетио мирис земље. И, као да је прехлађен, грозница му је дрмала нејако тијело. Осјетио је и некакав стран, чудан и непознат мирис. Неку мемлу и нешто топло.

То се крв родитеља и брата са смрћу мијешала и капала по њему. Излазио је живот њему најближих, спајао се са земљом и бескрајем смрти. А Петар ћути и стишће капке очне. Јер, не зна Петар од седам година шта је смрт, па мисли да је и он мртав. Само се чуди што је некако другачије мртав од родитеља и брата.

Неким чудом испоставило се да је у овом злочиначком пиру седмогодишњи Петар једини остао непогођен и неповријеђен. Малишан је приликом рафалне паљбе и сам пао на земљу између тијела својих родитеља и млађег брата Павла.

Када је био сигуран да су се злочинци изгубили у мрклој ноћи, мали Петар одлучио је да напусти мјесто злочина, гдје су лежала непомична тијела његових родитеља и брата Павла.

Није више могао држати очи затворене. А тијела родитеља и брата постала су хладно бреме ужаса, које га је приковало за земљу. Дубље и дубље.

Попут неке нејаке животињице, измигољио се испод мртвих, осовио на дрхтаве ноге и опет гледао мрак. Можда је то и боље. Јер није видио смрт. Чудан је мрак, помаже ти да не видиш ту смрт. А онда га ошину свјетлост по периферији ока.

Петар је изашао из јарка и заиста угледао свјетла полицијског пункта. Зашкиљио је. „Ено, тамо, тамо је милиција, спасиће ме, а онда ће зовнути болницу да спасе маму, тату и брата. Све је тако једноставно, само сам се превише уплашио“, помислио је дјечак, плав од страха, смрти и земље. Потрчао је.

Задихан и престрављен, Петар је под ударима адреналина полицајцима Хаџи Мацићу и Дражену Марковићу испричао шта се догодило са његовим родитељима и братом Павлом. Заправо, био је то више збркани монолог пун промуклих, ридајућих консонаната, који су излазили из престрављеног дјечијег грла.

Дежурни на пункту моторолом је одмах јавио у Полицијску станицу да се код њега налази мали Петар, а убрзо потом…

Друго стријељање

„Па ово су исте оне чике. Милицајци! Они су ми пуцали на тату, маму и брата! Зашто њих нису ухапсили ови на пункту? Зашто мене возе назад доље у Коњиц? Можда је опет грешка.“ Дјечији мозак није могао да се носи са оволико адреналина и губио се у тој мемљивој, увијек истој и никад завршеној ноћи. Никад завршеној…

Полицајци су се зауставили на мјесту званом Бегин Вир, гдје су извели дијете из аута, па из оружја осули ватру у Петра Голубовића. Смртоносни рафали су овог пута одрадили посао.

Петар никада неће славити 32. рођендан. Петар никада неће испричати ни ову ни било коју другу причу. Петар је дјечак два пута стријељан, једном убијен и вјечно жив.

Злочин, казна, истина и помирење
И не би било ове приче да није било истраге. Не бисмо знали за све монструозне детаље и починиоце да суд није радио свој посао. А радио га је уријетко, слабо и недовољно. Па је тако првооптужени добио 12 година робије, изашао је из затвора и кретао се као слободан човјек.

Но, чини се да је Мацић итекако окрвавио руке, па је тако у августу 2011. поново ухапшен због масовних злочина над Србима у селу Брадина, код Коњица. На крају је умро у затвору без изречене пресуде и без истине.

И зато је добро знати да је 13 бивших припадника Армије РБиХ, Територијалне одбране и Министарства унутрашњих послова (МУП) у Коњицу ухапшено због злочина над десетинама жртава српске националности у Брадини, Коњицу и другим мјестима.

Злочинци и оптужени за злочине имају имена и презимена

У конкретном случају ријеч је о осумњиченима за злочине почињене у прољеће и љето 1992. на подручју Коњица и околине, који су резултирали уклањањем и присилним пресељењем готово цјелокупне популације становништва српске националности са тог подручја. Међу наведеним злочинима обухваћена су убиства, мучења, силовања, злостављања и прогони жртава.

Слободе су лишени: Никшић Шефик, рођен 1945. у Коњицу, Аликадић Аднан, рођен 1962. у Коњицу, Пиркић Митко, рођен 1962. у Коњицу, Ћосић Сафаудин, рођен 1974. у Коњицу, Цакић Мухамед, рођен 1968. у Коњицу, Хебибовић Исмет зв. „Броћета“, рођен 1956. у Коњицу, Балић Реџо, рођен 1952. у Коњицу, Лукомирак Хамед, рођен 1971. у Коњицу, Падаловић Алмир, рођен 1968. у Мостару, Јусуфбеговић Сеад, рођен 1941. у Коњицу, Ћибо Сенадин, рођен 1967. у Коњицу, Рамић Аган, рођен 1962. у Коњицу и Рамић Есад, рођен 1966. у Коњицу.

И четврт вијека након рата ред је да сазнамо како је мучено 240 несрећника у логору Челебићи само зато што су били Срби, како је један прелијеп град, Коњиц, остао етнички чист, како је нестало 800 Срба из Брадине, како је побијено њих 88.

Коњиц и Коњичани не смију бити таоци ових кабадахија. Крајње је вријеме, зарад истине, правде, Бога и оног дјечака Петра, два пута стријељаног, а вјечно живог, да се сви у помирењу и истини родимо.

Ево нам прилике. Доста је било ћутања. Јер ћутање је треће стријељање малог Петра.

Ставови изражени у овом тексту ауторови су и не одражавају нужно уредничку политику Ал Јазеере.

Аутор: Драган Бурсаћ
Извор: Ал Јазеера