СРЕТЕЊЕ – дан када је започео први устанак за васкрс српске државе

  • КОРЕНЕ српске револуције треба сагледати у контексту ширих друштвених и историјских процеса који су се десили на простору Европе, Балканског полуострва и најпосле Београдског пашалука крајем 18. века.

Питање останка турских поседа у Европи, тзв. Источно питање – отворило се крајем 17. и почетком 18. века када су европске државе у низу ратова које су водиле са Турцима, почеле да потискују Османлије из средње Европе и Подунавља.

Руска царица Катарина II предложила је 1782. године аустријском цару Јосиф II споразумом тзв. Грчки пројекат којим је планирана подела османских територија у Европи, по којој су Влашка, Молдавија и Бугарска улазиле у интересну сферу Русије, а Србија, Босна, Херцеговина и Црна Гора у интересну сферу Аустрије. Рат Аустрије против Османлија 1788-1791. године није био успешан, јер после почетних успеха, Турци су задржали северну границу на Сави у Дунаву.

У српској традицији тај рат упамћен је као Кочина крајина. Ратна дејства вођена су на простору северене и централне Србије, а српско становништво масовно се одазвало позиву Аустрије да као добровољци ступе у фрајкор, помоћне војне јединице. Знатан број устаничких старешина – међу њима Карађорђе – били су фрајкори. Стечено ратно искуство и војне вештине примењене су касније у Устанку.

Миром у Свиштову 1791. године између Аустрије и Османског царства успостављена је граница на Сави и Дунаву. Са друге стране, Порта је реформама у Београдском пашалуку после Свиштовског мира озаконила систем кнежинске самоуправе, делом из опортуних разлога, а делом ради сузбијања јањичарских изгредника у пограничним областима.

КАКО ЈЕ КАРАЂОРЂЕ ПОСТАО ВОЖД

ЈЕДАН од учесника историјског скупа у Орашцу, Петар Јокић описао је убеђивање Карађорђа да стане на чело устанка:

– “Зашто нећеш да се примиш, питају га људи?

– Коекуде, одговара Ђорђе: – Ја хоћу свуда с вама, али нећу пред вама.

– А зашто нећеш?

– Нећу зато: ви нисте научили војевати, па ћете се, после неколико дана, предати Турцима, а онда знате шта чека мене!

– Нећемо! Нећемо! – гракну сав народ. – Ти пред нама, а ми за тобом, па у ватру – у ватру, у воду – у воду! Само нека си ти старешина.

– Опет се, браћо, ја не могу примити, јер ако се примим, ја ћу чинити много штошта што вама неће бити по вољи.

– А шта мислиш да чиниш, пита народ?

– Ко се ухвати у најмањој издаји, хоћу да убијем, да обесим, да ударам на страшне муке!

– То све хоћемо и ми, гракну сав народ.

– Хоћете ли?

– Хоћемо! (тако три пута поновише)

– Онда хоћу и ја вас, рече Карађорђе.

Тако се сврши избор и заклетва. Од тога часа Ђорђе узе заповедати и наређивати а тиме отпоче Први српски устанак.

Посредством београдског везира Хаџи Мустафа-паше (1793-1797; 1799-1801), Порта је објавила фермане 1793, 1794. и 1796. године којима је Србима дала право да именују дванаест обор кнезова, нахијских старешина, који су разрезивали и прикупљали порез, дато је право исплаћивања данка одсеком, гарантована је слобода вероисповедања и право на градњу и обнове цркава и манастира. Повластице које је Порта дала српском народу у Београдском пашалуку крајем XVIII века биле су до 1807. године полазиште у изграђивању српске државе.

ПРИЛИКЕ у Београдском пашалуку измениле су се 1801. године када су дахије, одметници од централне власти, преузеле власт. Уз подршку видинског одметника Осман Пазван-оглуа, дахије су убиле београдског везира Мустафа-пашу и завели свој репресивни поредак. Вишеструко су увећани финансијски намети, појачан је кулук и бесрамно се насртало на част и морал Срба. Четворица дахија, Фочић Мехмед-ага, Мула Јусуф, Кучук Алија и Аганлија као господари Београдског пашалука поставили су по нахијама заменике – кабадахије (мале дахије), које су у готово сваком селу имали своје заступнике субаше. Брутална управа Сали-аге, брата дахије Кучук Алије, муселима варошице Рудник постала је парадигматична за целокупну дахијску страховладу у Србији од 1801. до 1804. године. Турско безакоње подстакло је угледне Србе у Београдском пашалуку да почну припреме за устанак. Народне старешине попут Алексе Ненадовића, Илије Бирчанина, хајдучког харамбаше Станоја Главаша, трговаца Ђорђа Петровића, Младена Миловановића и духовника и свештеника попут Хаџи Рувима, истакнути су представници друштвених слојева који су имали водећу улогу у припремама и организовању Првог српског устанка.

Турци су приметили устаничко врење у српском народу и одлучили су се на радикалан корак. У Сечи кнезова између 24. јануара и 4. фебруара и 29. јануара и 10. фебруара 1804. године, погубљено је око осамдесет истакнутих Срба у Београдском пашалуку: Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Петар из Гложана, Марко Чарапић, Стеван Палалија, Хаџи Рувим и многи други. Тај догађај само је убрзао покретање Првог српског устанка.

Први српски устанак почео је збором у Орашцу, на Сретење 2/14. фебруара 1804. године. Тада је Ђорђе Петровић Карађорђе, трговац и бивши учесник фрајкора, који је срећно избегао турски напад у Сечи кнезова, изабран за вожда. Иако су као кандидати предлагани Станоје Главаш и трговац Теодосије Марићевић, присутни на збору, њих око триста, одлучили су се за енергичног и по природи преког Карађорђа, коме су положили заклетву верности, на крсту буковичког проте Атанасија. Први дани и недеље Устанка обележили су устанички успеси у протеривању Турака из шумадијских села. Ханови су горели, Турци су убијани и протеривани. Прва већа битка одиграла се у Дрлупи 12/24. фебруара 1804. године. Дахије су против Карађорђа упутиле Аганлију са четири стотине јаничара и на бојишту је остало на десетине мртвих са обе стране. На Беле покладе 6/18. марта 1804. године Карађорђе је ушао у Рудник и наредио да се до темеља разори тврђава.

УСТАНАК се током фебруара и марта проширио и на остале делове Београдског пашалука. Прота Матеја Ненадовић, Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић су стали на чело устанка у Ваљевској и Шабачкој нахији, Лазар Мутап, Милић Дринчић у Чачанској нахији, Стојко Кривокућа у Ресави, Миленко Стојковић и Петар Добрњац у Пожаревачкој нахији, Ђуша Вулићевић и његов брат Вујица покренули су народ у смедеревском крају. Низале су се устаничке победе над Турцима код Бељина и Свилеуве у западној Србији, а Лазар Мутап и Милић Дринчић спалили су Чачак. И Турци су наносили поразе устаницима. Један од највећих пораза у целом Првом српском устанку је онај код манастира Чокешине, на Лазареву суботу 16/28. априла 1804, погинуло је у једном дану триста тринаест бораца.

Устаници ће потом ослободити Баточину, Јагодину, Пожаревац и варош Смедерево. Преговори устаника и дахија уз посредство аустријских власти из Земуна у априлу 1804. нису успели, па је Порта у Београд послала босанског везира Бећир-пашу да реши спор.. Међутим, дахије су напустиле Београд и побегле у Адакале, где им је Миленко Стојковић, уз сагласног Бећир-паше, одсекао главе. Ни преговори устаника и Бећир-паше нису довели до смиривања стања у Србији. Портин изасланик није прихватио захтев Срба који су тражили гаранције стране силе.

У лето 1804. године Турци су протерани из унутрашњости Србије и једино су остали у утврђеним варошима Београду, Шапцу, Смедереву, Ужицу, Соколу, Карановцу. Устанак је на прелазу 1804. и 1805. године добијао нову перспективу и циљеве. Требало је осигурати постигнуто на бојном пољу, али за то је требала гаранција неке стране силе. У зиму 1804/05. у Русију је упућена прва дипломатска мисија у којој су били прота Матија Ненадовић, Петар Новаковић Чардаклија и Милосав Протић, што указује на то да су устаници размишљали о дипломатском исходишту своје борбе.

ТЕКОВИНА СРПСКОГ НАРОДА

ПРВИ српски устанак (1804-1813), Хаџи Проданова буна (1814) и Други српски устанак (1815) део су ширег историјског процеса – Српске револуције. Почетак Првог српског устанка 1804. године представљао је прекретницу у историји српског народа, Хаџи-Проданова буна је неуспешни наставак те борбе, док је Другим српским устанком завршено једанаестогодишње ратовање са Турцима. Дипломатско исходиште ратних напора српског народа од 1804. до 1815. године су турска јавно-правна акта из 1830. и 1833. године којима је Србија постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. Границе Кнежевине Србије од 1833. до 1878. године су државне међе које су устаници контролисали 1813. године и стога је нововековна српска држава револуционарна тековина српског народа.

Једна од највећих и најважнијих битака Првог српског устанка одиграла се на Иванковцу, недалеко од Параћина од 6/18. августа до 8/20. августа 1805. године. Против устаника којима је командовао Миленко Стојковић је наступала регуларна турска војска коју је предводио нишки везир Хафис-паша. За морал устаничке војске Иванковачка битка је од изузетне важности, јер је показала да дојучерашња раја може да се бори са царском војском.

РАТНИ план 1806. предвиђао је даље ширење устанка. Миленко Стојковић с војском је продро у источну Србију, Петар Добрњац је запосео Параћин, Ражањ и Алексинац. Станоје Главаш и Младен Миловановић ослободили су Крушевац, а Радич Петровић је долином Ибра упао у Пазарску нахију. Милан Обреновић допро је до Вишеграда и Нове Вароши. Са друге стране, Турци су се спремали за обрачун са устаницима нападом на Србију из три правца: из Видина, из Ниша и са Дрине. Више од 80.000 турских војника нападало је око 33.000 устаника. Турска војска из Босне, коју је предводио Кулин- капетан, прво је напала устанике у северозадној Србији. Битка на Мишару недалеко од Шапца, највећа битка у Првом српском устанку вођена је 1/13. августа 1806, борба прса у прса трајала је до ноћи. Турци су до ногу потучени. На бојном пољу остало је преко хиљаду турских војника, међу њима Кулин-капетан (Мехмед-бег Куленовић).

Делиград је било важно одбрамбено упориште устаничке војске које је спречавало продор турске војске долином Мораве. Устаници су пет недеља одолевали нападима турске војске. Одлучујућа битка одиграла се 23. августа/3. септембра 1806. године. Петар Добрњац, Младен Миловановић и Станоје Главаш поразили су турску војску и у противофанзиви устаници су доспели до Прокупља и до Лаба на Косову. Најважније достигнуће устаника у иначе успешној 1806. години било је ослобођење београдске вароши. Устаници су београдску варош напали 1/12. децембра, на Првозваног Андреја. Београдски везир Сулејман-паша предао је тврђаву 28. децембра по старом календару.

Ратни успеси у току 1806. године утицили су на промену и проширење ратних циљева. Требало је ослободити остале делове Србије. Наиме, устаничка Србија је добила ратног савезника – Русију, која је крајем те године објавила рат Османском царству. Обнова државе и ослобађање српског народа устаницима је било потпуно оствариво уз помоћ Русије. На скупштини у Смедереву у марту 1807. је одбијен Ичков мир и одлучено да се са Русима настави рат са Турцима. То је имало далекосежне последице по судбину Првог српског устанка, јер се тиме Србија везала за исход руско-турског рата.

Миленко Стојковић је с војском у априлу 1807. године ушао на територију Видинског пашалука и утврдио се у селу Штубику. Убрзо га је надмоћнија турска војска опколила. Ратне операције су трајале два месеца. Миленко Стојковић и Карађорђе разбили су турску опсаду 19. јуна/1. јула 1807. године. Сукобило се око 5.000 турских војника и око 3.000 српских и руских војника. Битка се завршила потпуном победом српског и руског оружја.

У СЛОБОЗИЈИ 25. августа 1807. године Руси и Турци су потписали примирје које се прећутно односило на Србију. Због тога је 1808. година најмирнија година од почетка Првог српског устанка. Ратним планом за 1809. годину предвиђен је продор српске војске у четири правца: ка Видину, према Нишу, у правцу Старе Србије, Црне Горе и Херцеговине и према Босни. Циљ устаничке офанзиве је био спајање с руским трупама на истоку и сједињење с Црногорцима и Херцеговцима, односно ослобођење и уједињење српских земаља. Уместо да буде година тријумфа, година 1809. постала је година пораза устаничке војске, пораза који је бацио тешку сенку на дотадашње војничке успехе, оптеретио српско-руско савезништво и поколебао морал устаника.

ПОДСТИЦАЈИ ЗА ОБНОВУ ДРЖАВЕ

ДУХОВНИ подстицај обнови српске државе давали су учени Срби из Аустријске монархије, лаици и духовници, код којих се од друге половине 18. века јавиле идеје и конкретни планови о томе на који начин саздати будућу српску државу. За већину тих пројеката заједничко је да су полазили од историјског права, односно, настојања да на државном темељу немањићке традиције изграде нововековну државну грађевину. Најпре је сазревала свест о народном, односно националном заједништву. У том погледу значајан је рад Доситеја Обрадовића, Јована Рајића, карловачког митрополита Стефана Стратимировића, бачког епископа Јована Јовановића и других.

Успеси су постигнути на западном фронту где је у бици код Лознице поражена турска војска из Босне и извршен продор до Јање и Бијељине. Карађорђе је ослободио Нову Варош, Сјеницу, потукао Турке на Суводолу и освојио варош Нови Пазар. Кључан пораз устаници су доживели код Ниша, где су се завадиле старешине Милоје Петровић и Петар Добрњац, који се чак повукао. Турци су то искористили и код села Каменица 19/31. маја 1809. године напали чегарски шанац који је бранио Стеван Синђелић, са војском из Ресаве, Ражња и Алексинца. У немогућности да се одупре надмоћнијој турској сили, Синђелић је запалио магацин са барутом и том приликом је погинуло око 3.000 Срба. Сломом фронта код Ниша, устаници су из офанзиве прешли у дефанзиву. Очекивано садејство руских трупа је изостало. Карађорђе је похитао у одбрану тог дела ратишта, али су Турци успели да заузму шанчеве код Делиграда и да до јесени заузму већи део источне Србије. Захваљујући вождовој пожртвованости, Турци су заустављени на Великој Морави. Уз то, настале су поделе међу устаничким старешинама. Петар Добрњац и Милоје Петровић су побегли у Аустрију (потоњи је касније погубљен), а Миленко Стојковић се једно време одметнуо од вожда и затворио у Поречу.

Консолидација устаничке војске и рехабилитација српско-руског савезништва уследили су 1810. године. Срби и Руси, ови под командом пуковника Јосифа Орурука, утврдили су се на Варваринском пољу где су дочекали и разбили бројно надмоћнију турску војску. Најкрвавија битка Првог српског устанка вођена је на Тичарском пољу код Лознице 5/17. октобра 1810, и само је трећина турске војске успела да се спасе бекством преко Дрине. До лета 1813. године Турци нису покретали веће офанзивне акције против устаничке Србије, мада су чарке и мање битке све време вођене дуж границе.

БУКУРЕШКИ мир који је потписан 16/28. маја 1812. године између Руског и Османског царства био је пресудан за крај Првог српског устанка. У осмој тачки овог споразума писало је да Србија остаје под сизеренском влашћу султана, са аутономним правима о којима ће се непосредно договорити Срби и Турци, Турцима је омогућено да држе војне посаде у утврђењима, а Србима се даје амнестија за учешће у борбама. Руске војне посаде стациониране у Шапцу, Београду, Смедереву и Ужицу су после Букурешког мира напустили Србију због очекиваног напада Француза. Карађорђе и устаничко вођство нашли су се на великим искушењима. Испуњење одредби Букурешког мира значило је да се Турци без борбе враћају у Србију, што је са становишта фактичке независности коју је Србија уживала било незамисливо. Друга могућност за коју су се устаници определили на скупштини у Крагујевцу у јануару 1813. године била је наставак преговора са Портом о начину примене Букурешког мира и истовремено припреме за одбрану земље, све у циљу да се добије на времену и сачека исход француско-руског рата.

Турци су од пролећа 1813. године на границама Србије концентрисали војну силу, око 150.000 војника којом је командовао велики везир Хуршид-паша. Устанички фронт према турској војној сили био је подељен на шест команди, а у свакој команди налазила се војска из неколико нахија. Устаничке снаге одбране располагале су са око 53.000 војника. Турски коцентрисани напад на Србију почео је у јулу 1813. године. Најпре је око 10. августа 1813. попустио источни фронт, који се погибијом Хајдук Вељка Петровића распао. Турске трупе из правца Ниша, кренуле су низ Мораву и крајем септембра спојиле су се турским трупама из Видина, чиме је источна Србија пала под турску власт. На западном фронту, босански везир је најпре заузео Лозницу. Устаници се утврђују на Засавици, на северу Мачве и седамнаест дана до 5/17. септембра 1813. године одбијали напада Тураке. Битка на Засавици уједно је била и последња битка у Првом српском устанку.

Први српски устанак се завршио Карађорђевим бекством у Аустрију 21. септембра/3. октобра 1813. године. Два дана касније турске трупе су запоселе Београд. Десетине хиљада Срба је пребегло у Аустрију, многи су уточиште пронашли у збеговима у унутрашњости Србије, а велики број је настрадао од турског мача или су као робље одведени у Турску.

Др Радомир Ј. Поповић / ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар