ОКРВАВЉЕНА ЈАБЛАНИЦА: Запис којим је Меша Селимовић започео свој књижевни рад

  • Портал Слободна Херцеговина објављује запис Меше Селимовића „Окрвављена Јабланица“  који је публикован у партизанском ратном гласилу „Фронт слободе“. Злочине у овом српском селу на Мајевици починила је злогласна СС Ханџар дивизија у којој су, као добровољци, у њемачким униформама ратовали босански муслимани. Био је то само један у низу злочина које је починила злогласна Ханџар  у Срему, широм Семберије и источне Босне. Почетком 1944. године Меша Селимовић је као партизан са пушком о рамену ратовао на планини Мајевици. Овим свједочењем Селимовић је започео свој књижевни рад.

 

МЕША СЕЛИМОВИЋ: ОКРВАВЉЕНА ЈАБЛАНИЦА

У тмурно, кишовито предвечерје априлског дана газимо јабланичко блато. Данас је ту дивљала 13. Б. Х. Дивизија која је пронијела „славу свог оружја“ кроз Срем и Семберију, оставивши за собом згаришта и гробове, а коју су најавили летци из њемачких авиона: „Сад смо ту… Доносимо вам мир и слободу.“ Данас су Јабланици, Мачковцу и Пиперима цио дан доносили „мир и слободу“. Резултат: у Јабланици убијено 98 стараца, жена и дјеце, у Мачковцу 28, за остала села не зна се број. Побијени су углавном лаковјерни који нису вјеровали да ће „војска“ кажњавати невино сеоско становништво. Сад не могу да се кају за своју наивност и за своје дјетињско вјеровање да су фашисти људи, не могу да се кају – јер су мртви.

Тешко је. Куће још горе. Киселкасто – загушљив смрад згаришта која се пуше, дави и као да срце хвата. Зјапе отворена врата пустих кућа. Негдје урла пас на ланцу. А онда… дуж пута, на прагу, у потоку – један љеш, два љеша, три љеша, безброј љешева. Пружени, згрчени полеђке, потрбушке, али сви испробијани метцима шмајсера и крхотинама бомби.

Стишћеш зубе, стежеш песнице.

Један младић у потоку затрпан је камењем, на њему нема рана од пушке. Десну руку ставио је на главу, сав се скупио, у последњим очајним напорима да се одбрани од камења којим су га у шали убили. По изобличаном лицу, по згрченом ставу испребијаног тијела видиш да није лака смрт од каменовања.

Дијете потрбушке у блату: на леђима му крвав гуњчић, плава коса улијепљена блатом. У смртном страху потрчало је путем да побјегне од смрти коју су „јунаци“ 13. СС дивизије сијали свуда. Није побјегло. Лица му не видим; свој страх дијете је сакрило у блато сеоског друма.

На утрини, на тек озелењелом бусињу лежи једна млада жена: грчевито је стегла на груди младо, ваљда тек рођено дијете. У дјетета се види само ријетка, слаба косица на тјемену, као паперје у птичета. Обоје пробијени једним метком. – Недалеко лежи једна жена потпуно гола; ноге су јој под кољенима подупрте рашљама, а у њежну материнску утробу забијен јој колац.

Љеш без главе. Безоблична маса меса као решето испробијана метцима. Гомила љешева, петоро их је на гомили. Крв, блато, киселкасто-загушљив смрад згаришта и кућа које још горе.

У кући Раде Божића, иза пећи, клупко тјелеса, испреплетених, крвавих и згрчених. Седморо их је у гомили: једна жена, четверо сасвим мале дјеце и два дјечака од 10-12 година. Жена је скупљала око себе дјечицу, покривала их својим тијелом, а онда су се увлачила једно под друго у самртном страху пред људима – звијерима. Од тог страшног клупка издвојило се само једно дјетешце од 5-6 мјесеци, дебело као наљевак, са борама на пуним ножицама. Сад изгледа као на под бачена лутка, са бескрвним лишцем и укоченим стакленим очима. Пет је рана на тој лутки: три од пикавца на глави, прсима и ногама и двије на рукама од ножа. Можда треба пет рана да једно дјетешце умре? Не, довољна је једна; остале су за задовољство. Једну ручицу је положило по поду, другу је издигло као да хоће да ухвати невидљивог злочинца који се надноси с ножем и са шмајсером над њега. Очи су му упале, завраћене, виде се само биоњаче. Те очице се чуде, оне нису схватиле ништа.

Припадници Ханџар дивизије (извор фотографије: http://sandzacke.rs)

Из овог крвавог клупка виче ужас, ужас из сваког покрета, сваке згрчене руке, преврнутих очију. Оно је страховита оптужба против нечувених, несхваћених звјерстава. Па чему ово? А на то мало смијешно питање као да одговара мрачна соба свим својим кутевима са свих седам изрешетаних изнакажених љешева: – „Па то је обичан фашистички пир.“

Излазим мало ошамућен, натмурен. Жао ми је што не могу да фотографишем ову ужасну групу, не ради себе: ја ту слику никада заборавити нећу, већ ради оних који још нису упознали фашизам у правој свјетлости.

Пада мрак на мало село под Међедником. У мраку се жаре темељи кућа које догоријевају. Мртви Јабланчани проспаваће ову ноћ онако како су их оставили СС-овци, мирни, непомични; мртви – жива осуда звјерства непријатеља.

Знамо: није Јабланица сама, није пало само ових 98 невиних жртава. Има много окрвављених Јабланица широм наше земље; крвав траг остаје иза фашистичких хорди, остају згаришта, остаје пустош. Али остаје и мржња, страшна, упорна мржња у нама.

Осветићемо ми све Јабланице и све крваве невине жртве, фашистички људождери!

Међедник (Мајевица), априла 1944. године

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар