Предсједнички избори 2023. су све оно чему се јавно мњење, укључивши аутора ових редова, надала.
Главни кандидат испред српског народа, стицајем околности и лидер најјаче политичке опције, несуђени четнички војвода Андрија Мандић је почео да се понаша као члан бенда Римтутитуки, а не лидер обесправљене трећине, и да иде кроз Црну Гору под кампањом „Peace, bro, peace!“ огрнути модификованом тробојком која је одједаред добила жуту и умјесто српске постала јерменска, па је НСД од циника названа – Новом јерменском демократијом.
ТРИ ПРИМЈЕРА КОЛИКО КОШТА ПОМИРЕЊЕ:
Свакодневно се води беспоштедна битка за животни простор. Међу појединцима, породицама, народима. И другим колективима. Економским, популационим и осталим оружјима. Та борба се назива – политиком. Њена највећа вјештина се назива дипломатијом – умјетношћу преговарања да би се избјегао пораз једне заједнице (оне испред које неки дипломата наступа), и да би се створили мирни услови да се та борба одвија на тржишним условима. То је ствар коју ниједан релевантан српски политичар од 2008. до данас није саопштио својим гласачима.
На основу националне заступљености у свим јавним неизвршним органима, а према тадашњој просјечној бруто плати Управе Полиције од 800 евра, Мирослав Влаховић је израчунао да нам – по, да подвучем, некој просјечно минималној рачуници – отимају око 2.5 милиона годишње само тиме што наше кадрове неће да запосле тамо гдје их следује. То је 30 милиона годишње, а за свих 17. година од кад је Ђукановић де фини кренуо у реализацију државног пројекта – то је укупних 510 милиона евра. Но даље, како наводи Влаховић на прес конференцији ванпарламентарне Српске Листе, држава издвоји за плате 330 милиона евра. Ако знамо да од 2004. до 2021. односно преузимања власти побједника 30.8.2020, број Срба никад није био преко 7% – оправдана је сумња да су те цифре значајно веће. Но, та минимална просјечна рачуница није неки имагинарни новац. То је новац који се користи за основе животне потребе – он нам је отет и, сходно заступљености, предат црногорској националној заједници. Новац за храну, лијечење и образовање.
Други је примјер додјела станова, афера која је увијек присутна у Црној Гори. Рецимо, Ранко Кривокапић је стан од 110 квадрата у Котору платио највише 3.600 (три хиљаде шесто!) евра. И низ „државотворних“ функционера, не само политичких него и нижих административних, је добијало станове по тим цијенама. Успут је постојао, и још постоји фонд за стамбену солидарност, у рукама државе, локалних самоуправа и синдиката. Он је (директно) финансиран са 0.7% бруто зараде, уз донације из државног и општинских буџета. Дакле, три пута су га плаћали сви заинтересовани порески обвезници. Циљ му је био да обезбиједи повољне услове за решавање стамбених питања заинтересованих страна. А критеријуми комисије су били – партијски и национални. Дакле, сем директне предности у платама од 1 100 000 (најмање) евра, друге националне заједнице су имале и предност у решавању стамбених питања, опет плаћену од новаца свих нас. И то три пута плаћену.
Трећи примјер је конкретан, а тиче се финансирања парадржавних органа. Један занимљив парадржавни орган јесте Савез бораца народно-ослободилачког рата (СУБНОР), ког води човјек рођен 1943, имена Зувдија Хоџић. Ако узмемо у обзир да је просјечна старост у Црној Гори, према Монстату, 76.7 година – ваља нам се запитати, колико има бораца у том Зувдијином органу? И чиме се бави Зувдија?
У Гусињу постоји споменик Јусуфа Чеље, командата патролa које су дословно примењивале отоманске начине мучења – познато набијање на колац и дерање живе дјеце. Кад је тај споменик проблематизовао др Будимир Алексић, српски посланик у скупштини Црне Горе, поменути Зувдија је изнашао његове антифашистичке заслуге. Када су „комити“ марширали Подгорицом уз извјесне покличе италијанских сарадника из 1941, он их је поздравио са прстима у облику слова „L“, који одавно дјелују као „U“, и махањем државне заставе. А од владе Здравка Кривокапића против које се протествовало, а коју су подржавали српски заступници, добио је 36 хиљада евра. Дакле, СУБНОР који нам не треба не служи сјећању на антифашизам него у наметању државне идеологије (што је, циник ће примијетити, књишки примјер фашизма) која, по потреби, стаје и у заштиту најокорелијих злочинаца. По актуелној стопи ПДВ-а од 21%, значи да би се финансирао непотребни Зувдија, неопходно је узети ПДВ од 172 евра. По Монстату, минимална корпа износи 692 евра, што значи да једна породица мора (минимум) да пазари 255 мјесеци или 24 године и четири мјесеца, да би Зувдији, иначе абоненту неуставних националних пензија, обезбиједила буџет. С друге стране, недавно је угашена Српска ТВ, јер парадржавно Српско национално вијеће није имало новца да је финансира. О два факултета за један (црногорски) језик, примањима Матице Црногорске и тако даље – излишно је говорити.
ТО ЈЕ ПИТАЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА
Ово су три примјера – прва два социјалне, трећи идентитетске природе. А сва три и економске и политичке. Ниједан српски политичар није говорио о томе. Кад је српски народ успио да промијени власт, добили смо дјелимично исправљање социјалне неправде у просвети – одакле је сваки српски елемент програмски избачен – и Електропривреди, ту по питању запошљавања необучене радне снаге, то јест физикалаца. И тиме смо добили јасну поруку, и од конкурената и од „наших“ представника гдје нам је мјесто: У рудокопима, међу електромонтерима на крововима и бандерама. И то ако њих гласамо. Без њих, нема ни тих радних мјеста. Само заборављају да смо то могли и у доба ДПС – за глас, да висимо на бандерама и копамо угаљ по кратким уговорима, који би се прекинули са отказивањем послушности. Или да се некако провучемо у просвети, да предајемо лажне језик и историју. Камо безбједност и полиција које су нас деценијама малтлетирали, гдје смо у дипломатији која нас је вани опакњавала и шта је са судством које нам је судило?!
Ниједно слово о томе не говори нови вођа новог Римтутитукија, мировног панк покрета одјевног јерменском заставом, не изговара током кампање. А ни конкуренција која тражи наше гласове. А то нису анахрона идентитетска питања, то нису сматрања о етногенези Црногораца нити гуслање у празно. То су људска права, која су у Устав Црне Горе унешена на захтјев нам баш не благонаклоних странаца, у које се и сад куну сви они. Толико о кандидатима за Србе који су, по властитом мишљењу, једини „аутентични заступници Срба“ или, у случају алтернативе им и „грађанске опције“.
Што се тиче саме успјешности кампање о помирењу, брзо је стигао одговор из Подгорице. У шаховском клубу, тројица „мушкараца“ полицијског породичног педигреа и „комитске“ политичке провенијенције, претукли су малољетника због типичне ознаке српске културе – умјетничких великана који су навијали за Звезду. Судећи по ћутању свих сем Горана Даниловића – национални идентитет жртве се да претпоставити.
Или да цитирам Зорана Ђинђића, мисао упућену једном другом (екс) четничком војводи: „Молимо вас Србе не браните. Тамо гдје сте их бранили више нема.“
Сретен Ћеранић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
