• Долазила господа, купила земљиште за багателу које ће потопити будуће језеро изнад бране, али не могу започети послове док не купе и ту земљу стаменог старца.

Остали сељани једва дочекаше. Старине нема, а млађи се већ одавно дочепали града и градске комоције. Једва чекали да продају и с новцем табанима вјетра да дају. Молили и кумили и ђеда да и он прода, а најпослије почели пријетити државом и законима, али овај ни да чује.

На крају крајева, кад нису ни молбе ни пријетње уродиле плодом, појави се пред ђедом и шеф над шефовима. Сав улицкан и упарађен. Под вратом кравата са чвором ко људска шака, кошуља бијела као снијег, а на ципелама се огледати можеш. Све око њега ордонанси лијећу као да је, у најмању руку, ђенерал. Надмено приступи ђеду, погледа га с висока, па поче са демагогијом. Те то је за добробит државе и народа, те овај крај ће процвјетати, те наћи ће ова омладина и државни посао, али ђед ни мукајет. Не да ђедовину и очевину по двије марке по квадрату земље.

– Како то, старино, да свима одговара цијена од по двије марке по квадратном метру, а теби не одговара? Није твоја земља ништа боља, ни на бољем мјесту од осталих у селу. Свима добро, само теби није – већ помало љутито поче да брза главни господин.

Слушао га ђед стрпљиво, па кад овај изговори шта је наумио, лагано приупита.

– Имаш ли ти дијете, ауто?

– Имам, а зашто?

– Би ли могли нас двојица твојим аутом скокнути до града и тамошње пијаце?

– А зашто би ишли?

– Па, тамо је квадрат мушеме шест марака, а ти тражиш да ти ђедовину и очевину продам по двије марке по квадрату.

Налицкани се на петама као војник окрену на лијево круг и крену. Сјатише се ордонанси око њега и он им дошапну.

– Платите ђеду колико тражи и крените већ једном са послом!

Недељко Зеленовић
Херцеговина и Херцеговци /ФБ