СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ: Зашто нам је Србија матица?

  • Сеобе, или избеглиштва, једна је од константи српског народа од доласка Отомана на Балкан.

 

Две велике сеобе Срба су се дешавале у доба српских патријарха Арсенија III Црнојевића и Арсенија IV Јовановића крајем седамнаестог и почетком 18. века кад Срби из равнице, превасходно из Шумадије и вардарског дела Србије насељавају каснија четири српска војводства (Банат, Срем, Бачку и Барању). И то, важно је напоменути да нису населили ничију земљу, већ је српског живља тамо било аутохтоног.

Пре и након тога, дешавају се микросеобе, у којима се Динарци и Полимци померају к Шумадији, али и добар део свих Срба чак допире до Украјине (ваља нагласити да је то једина крајина рускога језика, што није необично ако знамо да су чак и Херцеговци организовано селили горе- Никшићи су, рецимо, направили град Славјеносерпск). После краха Карађорђевог устанка, нови талас избеглица погађа Војводину и тамо се покреће српско питање обећано још за друге Велике сеобе под патријархом Јовановићем. 100 година након царског обећања, Срби из Будима и Угарске покрећу питање које свој епилог добијају 1848.

После Другог устанка и српске кнежевске аутономије, опет крећу динарске и полимске сеобе к Шумадији- овог пута не само за храном премда је лош ресурс био главни покретач, већ и за слободом јер коначно је направљена аутономна кнежевина Србија- где углавном Херцеговци и мањи део Брђана и Црногораца (они су више селили за Русију и данашњу Хрватску) попуњају данашње златиборски и колубарски округ и најдаље долазе до Чачка. Тај тренд се наставља са даљим ослободилачким активностима, и последња организована сеоба је она 1878. (Питање за љубитеље династије Петровић: Зашто су Херцеговци из новоуспостављене Црне Горе бежали у Србију?) Дакле, не само да нам је Србија матица у политичком смислу, већ нам је и Шумадија нуклеус наше државности.

Најстрашнија и најславнија избегличка колона забележена у историји Срба креће септембра 1915. из Србије. Све колоне се срећу у Метохији, одакле крећу у смрт и(ли) славу преко Проклетија и Албаније, па на Крф и враћају се победоносно доносећи слободу остатку Срба и пређашњим и каснијим прогонитељима.

Остале сеобе су трагичне. Они што нису побегли у Недићеву Србију 1941., до 1945. су свашта видели и проживели, док се не зна тачан број страдалних. Тад крећу, по први пут братском руком гоњени, Срби беже у Лондон, Чикаго, Мелбурн, Буенос Ајрес… (И тада иде мала сеоба, најнечаснија у историји, где су Југодинарци отимали браћи имања, такође усмерена ка Србији).

Остају још две сеобе, два страшна погрома, након 1945: Олуја и Мартовски погром, где је преко 150 хиљада људи побегло пред камама и бајонетима ка Шумадији, Повардардју и Војводини. Да су остали тамо где су рођени, а не побегли, ретки би преживео. Али су утеху и спас нашли у Србији.
И данас тече тиха сеоба, где Србија Србима из окружења даје све што ишту. И најбољи међу нама иду и остају, враћајући се као туристи. То је зато што су Војводинци, Вардарци, Ерцови и Геџовани одлучили да брину о нама. Јер они знају да смо једно са њима и да смо ван Србије угрожени.

Да се вратим на прве две сеобе: Између њих, српски народ је добио повељу о црквено-школској аутономији од ћесара Леполда I Хабзбуршког, која је често нарушавана, па чак и оружјем брањена. Скоро 130 година касније, креће борба за обећано српско војводство, и то покретањем првог српског листа (Новине сербске из царствујушчег града Вијене) у режији Димитрија Давидовића и Јернеја Копитара. 35 година касније се „борба“ за аутономију претаче у аутономну територују која се звала Војводина Србија и Тамишки Банат (то се дешава након краха мађарске револуције, у којој је једну од главних рола имао угарски генерал Јован Дамјанић- поручник Иван, рекли би Хрвати- Србин који је претеча данашњих војвођанерских сепаратиста).

12 година касније, војводство се укида и креће жучна борба Срба у Војводини, праћена насиљем и политичким процесима, за обнављање те аутономије. Деценијама се- а о томе сведоче биографије војводинских интелектуалаца: Милетића, Змаја, Јаше Томића, Лазе Костића..- води борба за аутономију која би била први корак к припајању Краљевини Србији. И то се води за земана краља Милана и сина му Александра, које су војводински Срби мрзели због присне сарадње с бечким двором, а завршава се 1918. на бројним скупштинама. Дакле, двесто година најмање су у непријатељском окружењу и без леђа сачували свој идентитет, сачували своје политичке циљеве и на крају све то оваплотили 1918.

С друге стране, имамо новију историју и херцегбосанске, крајишке, македонске и црногорске Србе које су комунисти научили да им Србија није матица. И шта се десило? Десио се рат у Хрватској који је довршио чувени план о трећинама, десио се рат у БиХ где је спречен исти такав наум по цени од 25 хиљада војничких и ко зна колико цивилних жртава. Десила се асимилација у новонације у Монтенегру и републици Сјеверноодмакетоната и трајна обесправљеност нашег, дакле српског неасимилованог народа у овим двема комунистичким творевинама.

Борислав Пекић (ум ког су црногорски фашисти протерали у Србију јер отац му Војислав није хтео да буде Црногорац) је писао:„Немати прошлост је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна… Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово што данас радимо.“

Дакле, ми имамо повесницу која нам поставља питање: Србија или нестанак. Нема оправдања у Вучићу или било коме другом. Милан Војводинцима није био оправдање. Нити су били оправдање геополитичке и регионалне околности. И да нагласим: Овог пута сеоба не долази у обзир.

Имају рад, ред и труд. То, или Олује и остали усташки планови.

Нек је слава жртвама!

Сретен Ћеранић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар