СЛОБОДАН СТАВ: ФЕРХАДИЈА И БОЖИЈЕ ПЕРО

  • Ми смо засигурно и много бољи и стопут љепши од онога како нас тзв. `напредни свијет људских права` жели приказати на тржницама `људских ресурса`.

Ово је управо њихов израз за све југословенске народе који им поново служе као брзи конобари, 24-часовни перачи, монтери клима, возачи аутобуса, грађевинари, али и као старлете и наложнице јефтиног закупа. Западњаци који су истријебили ислам и јудаизам са Иберијског полуострва, који су спалили све своје старохришћане и патарене, који су бескрвним затирањем кроз праксу гасних комора створили свјетски појам геноцида, данас нас уче, заборавне и срдачне Балканце, лаковјерне Медитеранце, древне протоЕвропљане њиховом мрском суживоту заснованом на истријебљењу, поштовању различитости без разлика, човјекољубљу и чојству без морала и љубави… Запад се баш тако зове јер је све што је искрено и људско – забацио, срце му је `запало` у миленијумско лицемјерје, које се и пред Богом дволичи.

А Бог само ћути и гледа.

Боравећи у Бања Луци пожелио сам посјетити и њену најпознатију градску џамију, славну задужбину нашег Соколовића, Ферхад-паше, рођака великог везира Мехмед-паше и патријарха српског Макарија Соколовића.

На одвише приступачном мјесту, на средини пута између староримског утврђења крај Врбаса и данашњег градског средишта, Трга Крајине, поново стоји бијела Ферхадија као алем-камен (драги-камен). Њен витки минарет повија се попут јаблана над водом и све ко да виче изнад Бања Луке – Подигните ме небу, ја хоћу само небу!

Срамота ће бити Републику Српску још барем цијели један вијек зато што је дозволила да неука и примитивна свијест међу нама, да руке вандала без страха и стида у њено име поруше ову камену хаџиницу којој је сам Господ спустио вео вјере на куполу, а Џибрил-емин дао јој глас усред Босанске Крајине. Ферхадија је наше историјско-културно насљеђе једнако као немањићки манастири по Усори и Соли. Бања Лука је преживјела два земљотреса, један 1969. потресом земље и други 1993. рушењем Ферхадије, потресом у људским срцима. Зло нам је тресло срца и порушило куле морала које нам свети преци оставише, које нам мајка Јевросима завјешта – „Боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу!“

Ферхадија је великим трудом и трошком обновљена 2016. године, у њу је опет уграђено 68% старог камена који је био бачен на депонију и затрпан смећем. Остатак је надзидан по строгим правилима старе градње. Ипак то више није и не може бити стара Соколовића купола на Врбасу, већ управо – споменик њој!
Улазим у харем са пуним поштовањем, изувам се на трему. Унутра мир, сунчани снопи као злато се расипају по шареним теписима, купола у цвјетним арабескама свједочи да има раја и да постоји башта гдје цвијеће без застоја цвјета и да трње не може бити јаче од ружа. Падам на кољена и помињем славне Соколовиће из Рудог, које ми родисмо и који то не заборавише иако се у злу времену обукоше у туђе `аљине.

Дубоко сам увјерен да је лаж да мој народ може срећно живјети са Белгијанцима, Шпанцима, Нијемцима, а да не може са својим Соколовићима, Вуковићима, Ресулбеговићима, Ризванбеговићима…. То је отровна лаж! Мени је, нама је, бањалучка Ферхадија неупоредиво ближа и важнија од паришког Нотр Дама, бечког Светог Стефана и Саграда Фамилије у Барселони!

Испред џамије срећем једну већ старију госпођу која сједи и чита.

– Алејкум селам, мати! , поздрављам је.

– Селам алејкум! Добродошао сине! , одговара бистар и млад глас.

Ту почиње наша прича. То је 80-огодишња госпођа Есма, она потиче из старе бањалучке беговске породице. Каже да су јој преци стигли из Будима да у Бања Луци успоставе султанову администрацију. Прича ми о свом животу, избјеглиштву и повратку у Бања Луку, о дивним комшијама Србима али и о неким дрским младим људима који су је знали увриједити због њене мараме, чак пљунути насред улице.

– Они стану испред мене и пљуну ме у лице, ја обришем и наставим даље. Умијем се и опет подигнем главу. Синко, знаш ли шта је Алах прво створио?!

Гледам је и ћутим…

– Створио је перо! И књигу! Да се дјела цијелог свијета убиљеже и да се по томе свако вреднује! Ми смо пред Богом браћа и једно, а пред гријехом и злом сви смо туђи и непријатељи! Имам 80 година, а сваки дан читам. Морамо се познавати и људски разговарати – лаж нас је довела до истријебљења. Неуки каменује и убија, а учени се стиде његових недјела. Иди с миром и опет нам дођи!

Испред Ферхадије, у књижари Бањалучког муфтијства Исламске заједнице БиХ, налазим ново издање `Корана – Мића Љубибратића-Херцеговца`, штампан као и оригинал на српској ћирилици. Књигу је лијепо и богато уредио El-Kalem, издаваштво Исламске заједнице БиХ.

Како да се не обрадујем овој дивној књизи када је то први превод Часног Корана на српски и уопште на један словенски језик, а уредио га је Михаило Мићо Љубибратић, херцеговачки устаник и лични секретар војводе Луке Вукаловића. Књига је издата у Београду 1895. године, неколико година по Мићовој смрти, о трошку Задужбине Илије Милосављевића- Коларца.

То је до данас најљепши превод ове свете књиге на српски језик! Отварам је и читам, а коранске суре као шарени паунови сликају Господњи рај. Ћирилица и српски језик зборе и моле уз арапске стихове.

У поговору књиге је написано:

„Објављујући Љубибратићев пријевод Кур’āна, Ел-Калем (Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице), уз свесрдну сарадњу са Муфтијством бањалучким, жели изнова подсјетити на ово дјело и на љепоту његова стила и језика. Ел-Калем и Муфтијство бањалучко овим издањем подсјећају и на давне лијепе намјере Љубибратића као преводиоца.“

Од Ферхадије одлазим потпуно миран. Истина, свијет је препун зала, али зрно добра вазда ће их побиједити и обновити што они поруше! Наш велики народ увијек је имао тог добра зато нас је Господ провео кроз све историјске буре, а у којима би се свако други окаменио и нестао. Неодвојива је Бања Лука од Ферхадије, српски народ од Соколовића, добар човјек од лијепе ријечи! Тако је уписано оним пером које је Господ првим створио.

Горан Лучић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар