Студентски протести у Србији први такви од 1968. Са окидачем у новосадској трагедији, технолошка – а од стране бајних мислилаца и заслужних грађана  отписана – генерација, дакле омладинци рођени углавном у 21. вијеку, изашли су са захтјевима око примјене закона на конкретан случај и то без икакве партијске и друге организационе позадине. И то је довољан разлог да се о њима афирмативно говори: Издана и опањкана генерација, организована у мале демократске заједнице (пленуме), ушла је гласан сукоб са режимом; и тих, све гласнији сукоб са опозиционом олигархијом. И тренутно диктирају политичке процесе у Србији.

Шта ће бити краткорочна последица ми не знамо. То је изузетно тешко претпоставити. Лакше је претпоставити дугорочна кретања, произашла из садржаја и усмјеравања протеста – јасно је да стасава нова генерација, неоптерећена комплексима нижих вриједности у односу на иностране елементе или југословенску браћу. То је још један разлог за афирмацију. Но, да би се – што прије то боље – јасно дефинисала и испољила наступајућа политичка култура, неопходно је покренути унутрашњи дијалог о будућој Србији.

Увиђајући то, српски економиста Дејан Драгутиновић је на ту дебату позвао и  отпочео текстом  Завођење уставног стања. Не улазећи у саме предлоге, већ се начелно надовезујући на исте – треба схватити да је досадашњи Устав Србије, сем функционално неодржив због тога што је омогућио све виђене злоупотребе власти, и што је безброј пута погажен – он је тешко читљив и просјечном Србину далек и неразумљив. Зато, у креирању новог уставног стања, треба прибјећи писању Повеље која би била што сажетија. То је чак и правно правило, не знам од кога записано, које каже: Што је држава сређенија, то су закони краћи и јаснији, и обратно.

Илустрација креирана уз помоћ OpenAI DALL·E вештачке интелигенције

Друга ствар о којој треба размислити, али не и императивно наметнути су промјена самог уређења државе. Ако ишта можемо повезати са континуитетом пропадања српског народа, то је континуитет српског републиканизма. Србија данас нема институт који може санирати партијске и остале подјеле нити икако ограничити пљачку. Сем тзв. независних институција, политички афинитети прожимају и СПЦ и САНУ. Зато треба завести монархију, при чему би престолонаследник имао овлаштења налик оним које има предсједник Србије, уз повластице које има енглески краљ у Аустралији, а може бити и осталим земљама Комонвелта, а тичу се именовања у војсци и судству.

Са претходном тачком у вези, свакако треба увести СПЦ као уставну категорију по угледу на Грчку или Уједињено Краљевство, уз уважавање вјерских права свих осталих група. Ствар је проста: Србија суштински није секуларно друштво у оном смислу у ком то данас бајни секуларисти желе да је прикажу, нити би сарадња са СПЦ смјела да зависи од политичке воље било које власти, што у коначном има циљ за контролу над најдржавотворнијом српском заједницом. Исто се односи и на остале традиционалне вјерске заједнице, које треба институционално препознати и дати им политичку улогу.

Једна од битнијих ствари би било укидање политичког ентитета покрајине, и децентрализација Србије по окрузима или срезовима, укључујући пратећу реформу изборног законодавства. Тако би се омогућила и национална заступљеност мањина и могућност сецесије с једне, али и развој контроле над изгласанима у  народној скупштини с друге стране. Ту би требало додати сталан број министарстава због предупређивања политичке трговине на рачун проширења администрације на беспотребна и неефикасна министарства.

Последња, за мене најбитнија ставка је институт националне државе. Једина, за сад максимално испуњена од свих власти, одредба актуелног Устава је она о националној држави. Међутим, као и читав Устав, она је недоречена. Како г. Драгутиновић у тексту наводи, примјер за проактиван приступ националним проблемима какве има српски народ је Ирска, која је Уједињење нагласила као свој циљ. Ту праксу, сем на Космет како г. Драгутиновић предлаже, треба примијенити и на оне крајеве ван Србије гдје Срби доминантно живе – прије свега, Републику Српску и Црну Гору.

Да би се све то остварило, треба кренути у ревизију историје проглашењем хаашких пресуда политичким, а комунистичких одлука и власти – тоталитарним. Све у складу са европским доктринама и новонасталим политичким кретањима.

Циник би рекао да је овај списак жеља написан да остане списак. Прије свега, зато што је Србија земља под плишаном окупацијом. Међутим, када су 1804. кренули да граде државу, наши преци су имали само идеју. Идеју за коју су, да употријебим мисао генерала Михаиловића пред стријељање, гинули и патили – али су је на крају остварили.

* Текстови објављени у рубрици СЛОБОДАН СТАВ представљају лични став аутора