ПРОФЕСОР АЛЕКСИС ТРУД О ИЗБОРИМА У НИКШИЋУ: Секуларни запад не разумије литије

  • Проф. др Алексис Труд је француски историчар, професор геополитике Универзитета у Версају. Као један од најугледнијих француских стручњака за Балкан, аутор је четири књиге, те многобројних научних и стручних радова и анализа у вези са балканском историјом и политиком.

Организатор је бројних конференција у Европском парламенту о различитим темама из области Балкана. Предсједник је удружења “Мир за Косово и Метохију” у Паризу. У интервјуу који је дао историчару из Требиња, професору Данилу Ковачу, др Труд је анализирао резултат и посљедице избора у Никшићу.

  • Професоре Труд, како оцјењујете резултате избора у Никшићу?

Локални избори у  Никшић у Црној Гори показују неколико важних догађаја. У родном граду предјседника Мила Ђукановића, који доминира црногорском политичком сценом од деведесетих година, веома је занимљиво видјети на локалном нивоу једну јаку опозицију против његове ауторитарне власти. Након масовних литија прошле године и побједе на парламентарним изборима просрпске опозиције, осјећамо да црногорски грађани желе алтернативу, како на републичком, тако и на локалном нивоу.

Друго, коалиција која је сада на челу општине са двије ипак различите листе („За будућност Никшића“ коју води Марко Ковачевић и „Мир је наша нација“ коју води Момо Копривица) показује да су се Црногорци одлучили за коалицију и политику компромиса. Ово је ново у Црној Гори којом више од 30 година влада ДПС. Оваква политика Црну Гору може приближити западним демократијама.

Треће, мислим да ће добар резултат за једну странку листе „За будућост Никшића“ ‒ «Демократски фронт», која је већ кључна странка у Влади, омогућити и олакшати економске и политичке реформе које су потребне Црној Гори.

  • Да ли резултати избора у Никшићу имају посебан значај за цијелу Црну Гору?

Мислим да побједа опозиције над тридесетогодишњим ауторитарним режимом Мила Ђукановића има национални значај, будући да се ради о другом по величини црногорском граду. Иако је коалиција „За будућност Црне Горе“ (ДФ / СНП) добила мање гласова него што је првобитно било предвиђено (25,9% гласова), резултат избора јој омогућава да на локалном нивоу ефикасније представља претежно српско становништво општине. Иако је поменута коалиција остварила мање гласова него што су очекивали, захваљујући успјеху странке „Мир је наша нација“, са којима су коалициони партнери на републичком нивоу, могу направити већину. „Мир је наша нација“ остварио је неочекивано добар резултат, захваљујући подршци харизматичног премијера Кривокапића.

Просрпски оријентисане странке ће моћи на локалном нивоу да боље представљају српско већинско становништво Никшића. Оваква политика биће у супротности са досадшњом праксом ДПС-а, ненаклоњеног српском становништву.

Битно је нагласити да у граду који је економски и универзитетски центар и који се налази на раскрсници путева, ови резултати имају и национални опсег. Они такође значе да ће, као у Котору или Будви, политичка већина водити читаве регије у договору са републичком влашћу, такође вођеном идејом одбране српских интереса. Осим тога, више ће се поштовати мултинационални карактер Црне Горе (Црногорци, Срби, Албанци, Бошњаци и Турци) и биће могуће боље координирати са Владом, што ће са друге стране омогућити да се спроведу реформе које су неопходне земљи.

  • Избори у Никшићу изазвали су велику пажњу широм региона. Да ли мислите да за то постоје оправдани разлози?

Отићи ћу још даље, рекавши да су ови резултати у складу са идејом одбране српских интереса у цијелом региону. Заиста, не заборавимо да је Никшић неколико десетина километара од Републике Српске, једног од два ентитета Босне и Херцеговине. Сарадњом српског народа са обје стране границе, економија, транспорт и културна сарадња ће постати ефикасније.

КРИВОКАПИЋ СЕ СВРСТАО У ЕВРОПСКУ ДЕМОХРИШЋАНСКУ ПОРОДИЦУ
  • Осим избора у Никшићу, велику пажњу је изазвало присуство премијера Кривокапића на сахрани умировљеног епископа Епархије захумско-херцеговачке и приморске господина Атанасија? Како Ви анализирате премијерову стратегију?

Премијер Црне Горе Здравко Кривокапић био је присутан 6. марта на сахрани умировљеног епископа Епархије захумско-херцеговачког Атанасија Јевтића. Иако је рекао да је то била приватна посјета, делегација, коју је чинило неколико црногорских министара, показује да је то ипак била и званична посета Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине. Овај инжењер и угледни универзитетски професор ушао је у политику 2019. године, као реакција на жељу Мила Ђукановића да опљачка имовину Српске православне цркве у Црној Гори. Кривокапић је учествовао у литијама 2020. године и чак је окупио интелектуалаце, супротстављајући се ауторитарним и антилибералним мерама предсједника Црне Горе.
Отишавши у Требиње на сахрану владике Атанасија, овај демохришћанин је желио да покаже своју подршку Српској православној цркви. Током изборне кампање у Црној Гори која је довела до побједе на јесен 2020. године, Српска православна црква и митрополит црногорски Амфилохије јасно пружили подршку господину Кривокапићу. Стога је први гест новог мандатара Црне Горе био одлазак у Епархију да пољуби руку митрополиту Амфилохију, који је чак био консултован и за именовање министара.
Овим гестом Кривокапић се сврстао у праву линију велике европске хришћанске демократске породице. Такође, он жели да крене супротним током непотистичке праксе Мила Ђукановића, стављајући тачку на тридесет година власти ДПС-а обиљежене снажном корупцијом.

Поред тога, ови резултати повољни за просрпску коалицију, омогућиће Влади господина Кривокапића да се поново повеже са српском матицом. Посљедње мјесеце Владе ДПС-а обиљежила је жеља Мила Ђукановића да прекине везе са Србијом, понекад и брутално. Сјећамо се хапшења на српско-црногорској граници, током изборне кампање у љето 2020. године пјесника Матије Бећковића. У мирнијим односима са сусједном Србијом, Црна Гора ће моћи да се поново повеже са Балканом и донекле отвори, нарочито убрзавањем пројекта ауто-пута и жељезнице Подгорица‒Београд.

Шире речено, ови општински избори у Црној Гори пружили су у року од неколико месеци историјску прилику за српски народ да превазиђе своје унутрашње поделе и, у обновљеном националном пројекту, да створи савезе са сестринским странкама. Мислио сам, рецимо, на странку “Српска”, Игора Симића на Косову и Метохији.

  • Како се гледа на Мила Ђукановића и његов режим у Француској? Да ли се говори о криминалној природи његовог режима?

У својој посљедњој геополитичкој књизи под насловом „Балкан, прелом“ насловио сам своје поглавље о Црној Гори „Мило Ђукановић, апаратчик преведен у либерализам“, рекавши сљедеће:

„Рођен 1962. године у Никшићу, Мило Ђукановић нуди типичан профил бившег комунистичког кадра трансформисаног национализмом. Са 24 године био је члан председништва Социјалистичке омладине Југославије и постепено је напредовао да би са 29 година постао премијер Црне Горе. Послије Дејтонског споразума напушта свог ментора Слободана Милошевића рекавши да је он „превазиђен човјек“. Писао сам о парадоксалној политици Нато бомбардовања 1999. године. Доказивао сам такође да је био повезан већ 2000. године са италијанском мафијом Пуља (Sacra Corona Unita), која се бави трговином цигаретама, аутомобилима и радницима имигрантима између Црне Горе, Албаније и Пуље. Истрага јавног тужилаштва у Италији због његовог личног учешћа у гигантској трговини цигаретама довела је до подизања оптужнице 2000. године.“

Али француско јавно мњење, као и западно јавно мњење уопште, мало су свјесни тренутних догађаја на Балкану, а посебно у Црној Гори. Моји пријатељи и ја упозорили смо јавност на ауторитарни карактер Ђукановића објавама и демонстрацијама прошле године, али ови догађаји нису добили пуно публицитета у француској званичној штампи. Француској је у интересу да оно што се дешава у Црној Гори остане тајна из неколико разлога:

– Будући да је секуларна земља, Француска не може да разумије суштину литија. Зато се борба читавог народа да брани своје цркве не може разумјети у најсекуларизованијој земљи на свијету – Француској.

– Двоструки стандарди још увијек владају у међународним односима, посебно у погледу Балкана. Иако главни медији оштро критикују ауторитарност Лукашенка, јер се Бјелорусија граничи са Русијом, не помињу да је посљедњи комунистички „апаратчик“ Балкана, Мило Ђукановић, изгубио већину у парламенту прошле јесени, јер је Црна Гора већ у НАТО-у, а ускоро и у ЕУ.

– Информације које би показале да неко од њихових фаворита више нема већину, објелоданило би да су неке од пласираних информација током протеклих тридесет година биле потпуна лаж. То би значило за многе псеудоаналитичаре Балкана, да су погријешили око њихове анализе на Балкану. То би одмах уништило њихов систем пропаганде. На примјер, објелоданило би све лажи о српским злочинима на Косову и Метохији, када се де факто дешавају већ више од 30 година злочини албанских терориста на српским становништвом.

 

Данило Ковач

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар