ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Литије – уцјелосњење скрханога

 

 

А

Црна Гора је готово неразумљива ако нијесте сами одрасли у једној „динарској“ породици. Наравно, она је разумљива љубављу – све је разумљиво љубављу и љубав је кључ за разумијевање свега – али једну врсту интимне стопљености не можете лако остварити ако и сами нисте одрасли у дому у коме вам ујутро дају густо кис(ј)ело млијеко, напекли приганице, метнули скорипа, дотурили стеље (стеља не смрди никад –некоме се „осјећа“ а нама, сретнима, мирише!). И онда сједите у чошку и слушате бркатога ђеда и његове пријатеље шта веле. Не морају сви причати много, мада прича никада не стаје. Не морају они знати теорије суверенитета ни проблеме друштвене динамике. То су људи којима када кажеш шта је неки политичар рекао, њихов суд је једоставан „не ваља то за Србе“. Њихово памћење сеже вјековима. Њима гусле раскривају данашњицу. Њима је Косовски завијет – питање зашто би се нешто тог дана уопште јело. Јер није најбитније шта ће се појести, већ зашто човјек живи. Патриотизам се не сипа у трактор јер је и трактор само инвентар, инструмантариј смисла. Егзистенцијална питања нијесу у том дому питања шта се једе. У збјегу 1942. једва да се јело. У нашем избјегличком дому 1993, поред све очеве новинарске славе, понешто се јело, ни боље ни горе од других људи, од народа и племена. Те најтеже 1999-2000. имало се ништа. Јео се смисао. Десет маракак у џепу, макарони и бескрајни Пушкин, бескрајни Андрић, незаустављиви Меша, потресни Њекрасов, свијетли Јазиков. Смисао је дах живота за нас Србе динароиде. За нас, и кад пређемо Саву и Дрину.
Смисао се, попут злата, у природи не налази лако. Ваља преровити сровине јаловине да се дође до комадића смисла. Ваљало је, још у она времена државних новина и званичних истина, наћи смисао. Зато у сваком разговору сваки Херцеговац и Црногорац зна да мора пронаћи оно смислотвореће. Јер оно је уједно живототвореће.
Зато никада не измичем из разговора. Мало ми браде и понешто мантије даје право да кажем и ја нешто. Оно „Ристов“ – што би се могло односити и на оца и прадједа – обавезују ме да не стојим. Тражим и браним грумен злата.

Б

-Оче, слушао сам те у Никшићу. А и ви ми Херцеговгци нијесте јасни!
-Зашто, пријатељу?
-Ти завро, па завро о краљу Николи, ка да ништа нијеси чита о њему!
-Зашто, брате?
-А писмени си човјек.
-Зашто?
-Знаш ли који смо ти ми Кучи?
-Знам, како не би знао!
-Па знаш ли, јадан, колико су нас Петровићи глава коштали!
-Знам.
-Оно дјеце заклане у Кадиће и код нас. Није то могло добра донијети. И вас нијесу штеђели. Колико је Херцеговаца посјечено и издано?
-Знам. Али зар није било доста братске крви?
-Е јесте. И зато је и добро да ови народ иде у литије. Доста је било крви. Има споменик, дигли смо га, за жртве Зекове и Миркове. И нека почивају. Ово је сад за светиње.
-За светиње, понављам ја, наглашавајући сваки слог попут мог саговорника.
-Ово је посљедњи час. Да заборавимо све што је зла било. Није мало било још од тада. Видиш овај свијет – сав дише ка` један.

В

-Оче, свака ти част за говор у Никшићу!
-Ае, пушти, дала браћа микрофон, а нешто мораш рећ`.
-Ама није. Не можеш никоме у Србију објаснити колико је нама Црногорцима битна била династија. Светородна је она, није џаба толике светитеље изњедрила.
-Јесте, заиста. Баш читам и светога Петра Првог, ових дана, Његоша читам стално. Какви људи, какви пјесници! Библијски!
-А јесте. А знаш и сам како га је отреса краљ Александар, Немој ђеда `нако!
-Знам, писао сам да није требало. Мада је народ хтио уједињење, да не заборавимо.
-А јесте, како није. Не причам ти о уједињењу. Него о ђеду и унуку. А ови наши незнавени сад пјевају пјесме о краљу Николи. Јеси чуо да им је најновија теза да је он увео нас Србе у Црну Гору!
-Шта, он био први посрбица?
-А јесте, чини се!
-Е наздравље нам!
-Ма човјек велики, ко велики људи. Али, оче, ми смо се једини на Цетиње 1981. писали Србима. И велим ти: мора се и о њему рећи право, о краљу Николи. Пушти оне лудане, они знају ко су им били стари. Него за нас је битно да се зна цијела прича. А биће ово добро. Народ је одасвуд један. У Даниловград када видиш литију, љепота ти оку!

Да, љепота ти оку. Не она субјективна, у оку. Већ је око у центру догађања.

Г

Стварност овог свијета је сломљеност (слике) свијета. Наша, хришћанска палост човјека и свијета. Свијет је низ причања и дешавања: постмодерна није погријешила у дијагнози већ у одустајању од лијечења онтолошке фрактуре космоса. Она ужива у сломљености, исцјепканости, у даљем фрагментисању, изломљености. У лому. Сви смо сломили руку, сломили душу. Данашњица нам говори: ломи даље, себи и другима. То је суштина данашње битке за Црну Гору. Ломити и даље, цијепати душу. Да ли ће крв кадићке дјеце, млака, и даље тећи низ мајчине вратове? Да ли ће крв јунака на Крусима и Мартиновићима искупити све нас? Да ли ће кнез Роган отимати или ће доћи Светитељу Острошком да му благослови Рогановиће? Да ли ће се стварност вратити давној изгубљеној Цјелини, Смислу, Животу.
Крећемо у литију. Кадићи, Кучи, Цуце, ми Херцеговци. Сви из старе и млађих Црних Гора. Крећемо да се уцијелимо.
Уцјелосњење. Литије су уцјелосњење. Уцјелосњење даје једино зацјељење.
По први пут нико не жели ни похару ни истрагу. Већ да закрсти све старе истраге и похаре.
Црна Гора се бори да опоје браћу и нађе смисао. Ово је борба не за њено постојање. За њену стару душу. За душу у тијелу.
Како рече отац Георгије Флоровски: душа без тијела је авет, тијело без душе је леш.

Дарко Ристов Ђого
Извор: veselipoprav.wordpress.com

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар