Горан Лучић: КАДА СЕ У МОСТАР ВРАЋАМ



Када се у Мостар враћам
А нема ко да ме сретне
Ја кажем ту је Шантић
Гледа ме из чемпреса
Са крста рањенога
Од гелера и граната.
Ко прољеће он тад слијеће
И грли ме као брата.

Распукле шипке благајске
И смокве љубичасте
У рукама ми доноси
Дојене усахлом Радобољом.
Па одмах ведрином гранем
Лица малочас невесела
А душа се озари вољом.

И кренем уз Неретву
Ал нема ко да ме сретне
Прозбори о нама с тугом
Ја велим ту је Шантић
Он пјева над Мостаром
Јутра и вечери сваке
Са Христом као другом.

Ко туђин тако прођем
Од Бранковца до Балиновца
Ал кажем ту је Шантић
Та ријеч ко сунце таче –
Златна људскост и вјера
Частан живот и дјела –
Што Косово слободно сања
И с тужним сељаком плаче.


Горан Лучић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар