СТЕВО ДРАПИЋ ЗА СХ: Љубиње и Херцеговину више помаже и боље разумије Београд него Бањалука!

  • Начелник општине Љубиње Стево Драпић у разговору за СХ истиче да се на дјелима најбоље види да бригу за опстанак Херцеговине у већој мјери показује предсједник Србије Александар Вучић и Влада у Београду, него власт у Бањалуци.

Стање у Херцеговини већ годинама је забрињавајуће. Број становника је сваке године све мањи. Млади одлазе и школују се далеко од завичаја са амбицијом да се у новој средини задрже или оду негдје у иностранство. Какав год да је животни стандард нема родитеља који тај избор неће подржати и посљедњу пару уложити у образовање своје дјеце. Миграције остављају пустош која је највидиљивија у малим општинама. Једна од таквих је и Љубиње које данас представља капију Источне Херцеговине, а веома је упитно да ли у овом мјесту свакодневно живи више од 2.500 становника. Нешто мањи број бирача је изашао јесенас на локалне изборе и изабрао Стева Драпића за трећег начелника општине Љубиње у овом вијеку.

Нови начелник је изабран из редова опозиционе Српске демократске странке. У разговору за Слободну Херцеговину истиче да се нада да ће се успоставити боља сарадња са Владом у Бањалуци, али да му први мјесеци буде сумњу.

– Владу Републике Српске сматрам својом, министарства доживљавам као партнере са којима, уз пуно међусобно поштовање, морамо остварити што бољу сарадњу да би рјешавали проблеме грађана. У претходном периоду, као локална самоуправа, упутили смо низ писама на различите адресе у Влади Републике Српске, између осталог, и премијеру Вишковићу, али до данас никаквог одговора нема. Занимљиво је да су на наша писма и позиве одговарали представници УНДП, чак и неке амбасаде, али од наше владе нема никаквог одговора. Можда ће звучати чудно, али за разлику од Бањалуке, много више слуха за локалне проблеме општине Љубиње и за опстанак херцеговачке регије показао је званични Београд.

  • Ваша тврдња звучи као парадокс?

– Није парадокс, већ истина која се лако може доказати дјелима. Овом приликом, заиста, желим да се најискреније захвалим Влади Републике Србије и предсједнику Србије Александру Вучићу на помоћи која је до сада упућена Љубињу. Захваљујући томе у прошлој години смо асфалтирали улице у насељу Виногради, добили санитетско возило за Дом здравља, а у току је и набавка савременог рендген апарата. Пуно нам значи та подршка и надам се да ће се то наставити и у будућности. Кад томе додамо да је Влада Србије имала више инфраструктурних улагања и у другим општинама Херцеговине и да је издвојила новац за реновирање пута Фоча – Тјентиште, као и сва будућа најављена улагања, онда са правом можемо рећи да читава Херцеговина у Влади Србије има далеко већу подршку и разумијевање од власти у Бањалуци.

  • У неким општинама уз примопредају дужности могле су се чути тешке оптужбе о несавјесном трошењу новца на рачун претходника. Какво је стање у Љубињу?

– Моји претходници Дарко Крунић и Веско Будинчић понашали су се домаћински. Мада је Љубиње сиромашна општина сврстава се међу локалне самоуправе са најмањим задужењем у Републици Српској. Ако у будућности и дође до нових задужења она се једино могу усмјерити у инфраструктурна улагања или привредни развој, никако за текућу буџетску потрошњу, што je пракса у већини институција у Српској.

Панорама Љубиња (фото: Срна)

  • Често се могу чути оцјене о превеликој администрацији на свим нивоима власти. Колико је запослених у локалној самоуправи?

– Истина је да се свуда помиње нагомилана администрација, али имам осјећај да се кола ломе на малим општинама. Нико не прича о вишку радника у министарствима, јавним предузећима, установама. Све се свело на вишак радника у локалној админстрацији. Међутим,општина Љубиње ни у овоме погледу није у неповољном положају. Имамо укупно 25 радника на чије плате се троши око 30 посто буџета. У овај проценат не улазе запослени у ватрогасној служби и другим јавним установама. Свака општина има своје специфичности и није реално да свуда буду критеријуми исти. Неко ће рећи да је можда љубињска ватрогасна јединица бројна, јер је у њој 12 људи, али чињеница је да се налазимо на простору који је често угрожен бројним и интезивним пожарима, док неке друге општине и не знају за такве проблеме. Зато сам предложио Министарству управе и локалне самоуправе да се измјени Закон о локалној самоуправи на начин да се не ограничава број запослених, већ да се процентом ограничи буџет како би сви сегменти живота могли нормално функционисати.

  • Колики је годишњи буџет општине и да ли се могу намирити реалне потребе?

– Са буџетом од 1.900.000 КМ тешко да можемо подмирити реалне потребе грађана. Трудимо се да расподјела буџета буде што праведнија. Значајна средстава издвајамо за спорт, посебно за одбојкашки клуб, по коме смо надалеко познати. Нажалост, свакодневно се увећавају издвајања за социјалне категорије и све је више демобилисаних бораца који су егзистенцијално угрожени. Када се на то додају и неријешени инфраструктурни и комунални проблеми, тешко крпимо крај са крајем.

КО ЈЕ СТЕВО ДРАПИЋ

Стево Драпић рођен је 16.6.1973. године у селу Драпићи општина Љубиње, у породици Слободана и Миле Драпић. По занимању је дипломирани инжењер пољопривреде. Учесник посљедњег одбрамбено-отаџбинског рата као припадник прве генерације Војске Републике Српске у трајању од 34 мјесеца. Дугогодишњи је успјешан директор предузећа „Љубивит“ Љубиње које данас запошљава 10 радника. На посљедним локалним изборима изабран је на функцију начелника општине Љубиње као кандидат Српске демократске странке. Ожењен супругом Милијаном са којом има три сина Михајла, Душана и Луку.

  • Шта намјеравате да урадите током свог мандата и који су приоритети?

– Пронаталитетне мјере и привредни развој су основ опстанка. Љубиње вапи за инвеститором који би отворио од 50 до 100 нових радних мјеста. То би растеретило општинску касу и омогућило шансу да се више улаже у инфраструктуру, спорт, културу и остале друштвене сфере. Нажалост, оскудни смо са природним ресурсима. Немамо ни шуме ни електране. Зато морамо да подстичемо искориштавање потенцијала алтернативних извора енергије и пољопривредног земљишта у Љубињском пољу.

  • На почетку пандемије Љубиње је било једно од жаришта са прилично великим бројем обољелих по глави становника. Каква је ситуација сада и како бисте описали стање у здравству?

– Колико је то могуће, ситуација је под контролом. Има спорадичних таласа пандемије, али нису ни близу ситуацији каква је била прошлог љета. За разлику од других херцеговачких општина у Љубињу осим Дома здравља имамо и приватну породичну амбуланту и они заједнички према броју пацијената дијеле средства од Фонда здравственог осигурања. То је довело до ситуације да Дом здравља, са свим службама које има, не може више да функционише. Током прошле године, када су радници давали више од својих могућности, примили су свега осам плата! Онда није чудо што медицински кадрови одлазе. Навешћу један илустративан примјер. Фонд здравственог осигурања за рендген службу Дома здравља издваја 5.400 КМ на годишњем нивоу. То није довољно ни за потрошни материјал, а плату техничара да не помињемо. Доведени смо у ситуацију у којој се размишља да се укида рендген служба. Како човјек да се не запита да ли је нормално да у вријеме короне пацијенти не могу да сликају плућа?

  • Колико данас ученика има у основној и средњој школи у Љубињу?

– Основну школу тренутно похађа око 260 ученика, а средњу око 130. Свака генерација изњедри квалитетне ученике и студенте који са успјехом завршавају најтеже факултете што говори да је квалитет образовања у Љубињу још увијек на завидном нивоу.

Идејно рјешење Духовног центра у Мркоњићима

  • Познато је да су до 1945. године Мркоњићи припадали љубињском срезу. У току је градња духовног центра у родном мјесту Светог Василија Острошког и Тврдошког које финансира Влада Србије. Да ли општина може имати неку корист од тога и како бисте оцијенили туристички потенцијал?

– Комунисти су нам одузели огроман дио територије, а између осталог и Мркоњиће, који су остали у срцима Љубињаца. Сигурно је да ће и Љубиње, али и цијела Херцеговина имати користи од градње духовног центра. Љубиње има туристички потенцијал посебно кад је у питању вјерски туризам. У току је осликавање наше цркве Пресвете Богородице у чијим темељима су пронађени остаци старовијековних храмова, а посебно су значајне црква Светог Кнеза Лазара на Влаховићима и црква на Мишљењу, гдје је Свети Василије одржао прву литургију. Међутим, ниједан резултат не може доћи сам од себе потребно је јако пуно рада, а посебан проблем Љубиња је непостојање смјештајних капацитета.

  • Због повољног географског положаја Требиње је за неколико година доживјело невјероватну експанзију у станоградњи, али и огроман раст цијене некретнина. Да ли је тако нешто могуће у Љубињу?

– Тренутно је јако велика разлика у цијенама некретнина између Требиња и Љубиња, али и свих осталих херцеговачких општина. Требиње се профилисало као регионални и туристички центар. Нама остаје нада да и Љубиње буде препознато, јер до Јадранске обале нас дијели свега 40 километара, а налазимо се на пола пута између Мостара и Требиња. Кад томе додамо да годишње имамо више од 300 сунчаних дана можда пробудимо интересовање инвеститора.

  • У политику сте стигли као афирмисан и успјешан привредник. Који су, највећи привредни потенцијали Љубиња?

– На првом мјесту је пољопривреда. Изграђену водену акумулацију морамо што прије ставити у функцију и омогућити наводњавање. Љубиње је регионални лидер у области прерадарства, а као бренд испрофилисало се предузеће Љбиље које производи квалитетне херцеговачке чајева и природну козметику.

Као најбренд Републике Српске препознат је производ под називом “Мирис Херцеговине”које производи предузеће Фармавит. Ријеч је о производима израђеним на бази бијелог лука. Веома је тражен и љубињски мед.

  • Љубиње је познато по сјајним одбојкашима. Да ли је ријешен проблем око спортске сале, која је према новим стандардима, премалих димензија за одржавање утакмица?

– Проблем још увијек постоји. Након низа дописа и разговора добили смо сагласност од Одбојкашког савеза БиХ да се утакмице, ипак, играју у нашој дворани. У међувремену урађен је пројекат проширења дворане и сада смо у ситуацији да тражимо донаторе и суфинансијере како би га реализовали.

Домнинирају у млађим категоријама: Одбојкаши Љубиња су јуниорски прваци БиХ

  • Колико се Љубиње може ослонити на дијаспору и како бисте описали сарадњу са Србијом?

-Љубиње нема никога ближег од своје дијаспоре! И због тога наш однос и веза са дијаспором мора бити још јача и боља. Знам да је нашим људима у дијаспори Љубиње увијек у срцу. Веома ми је драго што је основано и Удружење Љубињаца у Београду и резултат је био одмах видљив када су прикупљена средства за набавку мини комбија за потребе спортиста и осталих удружења у Љубињу. Сама та часна намјера да се помогне завичају је вриједна похвале. Чим се ситуација са пандемијом смири намјеравам да посјетим Удружење и изнесем неке планове. Сваки хуманитарни рад је значајан, али морамо покушати да остваримо економску сарадњу. Људи у дијаспори су најбољи амбасадори Љубиња и надам се да ће нам помоћи у лобирању и проналажењу инвеститора. Наравно, подразумјева се да ћемо наставити да развијамо културне и спортске везе са матицом.

  • У земљама ЕУ посебан значај се даје регијама. Колики је данас значај Заједнице општина Источне Херцеговине и да ли је она дала очекиване резултате?

– Подржавам регионални приступ у рјешавању проблема. Љубиње, а и цијела Херцеговина су превише мали да би појединачно наступали и појединачно рјешавали своје проблеме. Због тога је сама идеја о оснивању Савеза општина и градова Источне Херцеговине, која је и потекла из Љубиња од стране бившег начелника Будинчића, јако добра. Нажалост, она није заживјела у правом смислу и на нама је да то пробамо исправити и превазићи политичке несугласице.

  • Срби су познати као народ склон забораву. Прошле године, нажалост, био је украден је лим са спомен капеле Ржани до. Недавно је и у селу Котези, надомак Љубиња, поломљена по други пут, спомен плоча посвећена жртвама усташког терора. Да ли се мјеста страдања, бар на територији општине Љубиња, одржавају и чувају на достојанствен начин?

– Најмање што данас можемо учинити у име свих невино страдалих јесте да се са поштовањем односимо према њима и да мјеста страдања обиљежавамо и одржавамо на достојан начин. Магистрални пут Љубиње – Требиње је врло фреквентан и нажалост дешава се да путници, нарочито у љетњим мјесецима избацују смеће и разне друге ствари на сама стратишта. Многи и не знају да се јама Ржани до, иако надомак Љубиња, административно налази на територији града Требиња, међутим, радници нашег комуналног предузећа редовно излазе и чисте околину овог споменика.

  • Како бисте описали сарадњу са сусједним општинама?

– Од памтивјека су гранична мјеста била под посебном бригом, јер је то једини начин за опстанак. Нажалост, данас то није случај. Љубиње се граничи са двије општине у Федерацији БиХ и три у Републици Српској, сарадња је задовољавајућа, али сигуран сам да може бити боља.

  • Шта бисте поручили грађанима Љубиња, а шта Љубињцима расељеним широм свијета?

– Читав свој живот сам провео овдје у Љубињу. То није само мој избор него и моје породице и моја три сина. Трудићу се да урадим све што је до мене да од Љубиња направимо што љепше мјесто за живот. То је могуће само ако вјерујемо једни другима. Исувише нас је мало да би се дијелили по било ком основу. Љубињцима поручујем да нећу изневјерити указано повјерење. Они који су отишли у свијет добро знају да у овоме вијеку човјек може да промјени све. Од личног имена, па до пола, али никад не може да промјени мјесто рођења. Знам да наши људи не заборављају коријене, зато их молим да нам помогну да покренемо неку производњу. Будемо ли то занемарили, питање је времена кад ће Љубиње нестати.

Разговарао: Трифко Ћоровић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар