ДР ГОРАН КОМАР: Литије ће живјети у колективном памћењу Срба и постати нематеријална баштина свијета

  • ПОВОДОМ ОЦЈЕНА Г. ЈАКШЕ ШЋЕКИЋА КОЈЕ ЈЕ ЈУТРОС ЕМИТОВАО ЦРНОГОРСКИ ТЕЛЕВИЗИЈСКИ КАНАЛ

https://www.facebook.com/goran.komar.3/posts/2657193894335375

Г. Јакша Шћекић о мјешању Русије у унутрашње ствари Црне Горе, осовинама моћи и политичких утицаја и слично

Казао је господин који је представљен као новинар и аналитичар о интервенцијама Русије у унутрашње-политичком простору и домену Црне Горе и још нешто што је необично важно, у том контексту, поменуто термин „осовина“ или „осовине“. Вјерујем да је мислио на осовину Москва-Београд-наниже. Реторику портпарола Захарове је оцијенио као „врућу“.

Поштовани г. Шћекићу.

Не бих се обраћао да ово што говорите није темељ темеља политичке платформе режима у Подгорици у супротстављању православном покрету који је пројављен у Црној Гори. Све, апсолутно све се чини да се појава дислоцира из унутрашњег друштвеног оквира у вањски и да јој се да политички карактер.

Сви субјекти политике и науке, све званичне инстанце државе Србије су јавно признале постојање црногорског националног обрасца. Ово није прилика да износим свој ставо томе, само ћу рећи да је човјек Србије, на пр. Ужица, у генетичком погледу исто што и човјек Цетиња. То су науци дохватљиве категорије, а демократски капацитет политичког простора обје земље подразумјева и диктира толеранцију за било какво национално одређивање. Тако исто, држава Црна Гора у својим врхунским државним актима признаје постојање српског народа у Црној Гори. Стропоштаћете се, ако у том часу будете сједали и на столици, када видите резултате предстојећег пописа становништва. Дозволите да прогнозирам. Барем 50% Срба. Тражим одговор на питање: Да ли су Срби у Црној Гори, без обзира на правни статус, аутохтон елемент на простору ове земље? Ако је одговор позитиван, а не желим вјеровати да мислите другачије, како то да тражите „осовину“? Зар онда покрет православних Српске православне цркве није аутоматски унутрашњи покрет? Он је до те мјере доминирајући друштвени процес, сасвим матичан по свом карактеру, чак сасвим оригиналан, особен, да му напросто не треба вањски сигнал или упута. Том покрету не треба подстицај или руковођење. И не само то. Такав механизам није могућ. Нема те политичке силе која на улице и тргове Црне Горе може извести младе ове земље. Они, превасходно, излазе по инстинкту. Касније расчлањују. Вјерујем да нисте присуствовали нити београдским литијама? Овдје у Црној Гори литијама ходи 80% младих. Њихови стари су се током вјекова трајања њиховог народног имена (хајде да узмемо само 822. годину: франачки љетописац Ајнхард) и у унутрашњој и вањској коресподенцији (ако је овај термин одговарајући, јер је обично земља горјела) именовали као Срби. Тако су их познали историјски свијетски центри политичке моћи. То су центри који су одавна градили морнарице и на њих товарили тешка артиљеријска оруђа. Али, доста древни, па су пазили на уредни устрој архивских служби својих државних канцеларија. Наиме, стари свијет којем су се Црногорци обраћали је држао до начела континуитета државне политике. За њега је било обавезујуће нешто што је донијела претходна политичка номенклатура. А из стотина званичних докумената промаљало је име народа који је запремао средишњи Балкан. То су јасно знали и Црногорци када су пред турски удар средином 18. вијека декларисали име и поријекло комплетне, иако прескромне у обиму, црногорске државне структуре. Да се огласе нечим по чему ће их свијет познати. Али, не треба ићи тако далеко. Има нешто што се зове архив свагдањи. Свједочбе. Нотаријат и тако даље. Ријеч дједа и баке. Казују ми пријатељи и рођаци како је у вријеме владавине Јосипа Броза дјед и шаптао пјесму. Скривао име које је до јуче знао цијели свијет да су га црногорски зборови громко и с поносом изговарали, скривао чак и од укућана. Ипак, шапћући, или узвикујући, ово се име одржа. Тако се одржа и у имену Цркве.

Наша Црква дјелује у читавом свијету. Она је универсална хришћанска башта коју су прихрањивали наши стари више него свој дом. Ви не можете (не може ни српска наука данас) нити предпоставити колики је број и какво је посијање православних црквишта у Босни и Херцеговини и Црној Гори. У јужних Срба. Ја то не могу до краја да разумијем који их са пријатељима и сарадницима мапирам. По скровитим увалама и кањонима, планинским платоима, оштрим гребенима. Пећинама и окапинама. Да видите шта чува српска земља. Изоравамо не мање важне споменике од оне табле бана Кулина из Мухашиновића и њиве Јове Шаренца. Неки говоре мање, неки више, али сви свједоче карактер земље. Како Вам год то изгледало, они казују српско име народа који је живио од панонске равнице до јадранских отока. Погледајте тутулатуре босанских банова и краљева. Када у једном тешком историјскјом тренутку 1597 (то сигурно знате) српска земља одлучи да пише папи, онда овим писмом обузе све своје предјеле и све династије укључујући балшићку и црнојевићку, говорећи како је Бог хтио да све остану без потомства, па да им бискуп Рима да владара који ће уздржати српску земљу. Казују му чак и где су рудници сребра и како се може такав подухват финансирати, а они ће, српски народ, својом жртвом изнијети ослобађање од турског ропства. Само у томе времену Турци су уморили двојицу српских патријараха, а о геноциду у области којој је средиште Милешева нећу ни говорити. То је слика ужаса, дјелимично, али врло убједљиво, сликана у свештеним записима које је сабирао наш велики Љубомир Стојановић. Е, те жртве Срба говоре и казују историјску српску православну осовину.

Та осовина води право у земљу која није православна, него је исламска. Дакле, не у слободну православну Русију, него у Турску. У Константинопољ. У европски alba urbs који је на вратима Европе, као европски град подизао Константин Велики. У историјску тековину васељенске патријаршије. Одговорите ми на питање: Зашто српски принц 1291. није ишао у Цариград код тадашњег владара који је сједио у том престоном граду, него је ишао у Никеју код владара у егзилу? Видите, и на томе поступку, и на тој одлуци почива Српска православна црква. Ишао је тамо гдје лежи закон земље. Закон и канон универсалне православне цркве – цркве свијета. Ништа мањи није допринос Цркви и држави Црној Гори наших дједова који су подржавали закон и канон. По цијену гладовања и немаштине. Гледали дјецу у невољи и аврамовски подржали закон. Тешко је огријешење дићи руку, па и ријеч, на укупну жртвену традицију народа који је је оскудне крашке вртаче извлачио принос хљеба, па онда чак и подигао мале жртвене Илинице по својим горама нека су велике као собице.

Наша Црква у Црној Гори, као и она у Далмацији, има своје вјековно сједиште у мјестима у којима су, историјски потврђено, резидирали српски патријарси. То је и Рас и Пећ и Београд и Карловци и тако даље. Та веза никада није прекинута. Све ће на свијету пристати влада у Подгорици да се обликује Законом о слободи вјероисповјести, само да се прекине та веза.

Осовина која храни Српску православну цркву лежи у једном магистралном правцу кроз који је ходио Свети Павле и његови ученици-посланици. Она води до Јерусалима, Витлејема и Синаја. До Свете Земље и до горе Атос. То је осовина по којој тече утицај на дјецу Црне Горе. Ту лежи механизам утицаја. Дјеца су на улице и тргове Црне Горе излила неописиву радост, јер њима, припадницима српског народа, у молитви, молитвеним приносом, припада Хиландар. По молитви и подвигу. Замислите, дјеца се радују, неописиво се радују, што је владар њиховог народа Милутин подизао цркву и библиотеку у Јерусалиму. Дјеца се неописиво радују што је припадник њиховог, баш њиховог народа, у 14. вијеку постао игуманом манастира Свете Катарине на Синајском горју. Дјеца се радују што су црногорски зборови увијек изабирали митрополите приврженике светог трона пећкога. То је осовина коју ми знамо и видимо. Прије нас свих неће бити него ћемо пристати да се она прекине. И када би нас све некако уклонили, ова би ријека текла као што тече Дрина и Сава.

И никоме није касно да се врати. Наш народ је виђен да клечи на кољенима и чека да се спусти мач. Богу је све приступачно. Знате ли како је мало топлине потребно да дотакне сури кречњак у којему се прихвати јавор? Ја сам мјерио. Покушавао да мјерим. Стављао длан на стијену. Само Бог може да одмјери количину топлоте да се прихвати сјемеи порасте стабло, а човјек касније по своме нахођењу убере и издјеље инструмент. Да се гласне по свијету и опомене на Павла и Петра и све Петре и Николе и Јоване и Василије и Стефане.

Ми ћемо, врло модерно и традиционално, све с мјером, вјеровати и за сто година и за пет стотина година. Литије ће живјети у колективном памћењу Срба и постати нематеријална баштина свијета. Вјеровали или не.

С поштовањем

др Горан Комар / ФБ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар