ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ГОДИШЊИЦЕ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ У КРАЉЕВИНИ СХС/ЈУГОСЛАВИЈИ   

У Краљевини СХС/Југославији била је свечано обележавана годишњица Кумановске битке. У Дубровнику је на прослави десете годишњице кумановске битке 24. октобра 1924, у Бондином позоришту говорио учесник манифестација у Дубровнику 1912. Јовица Перовић. Истакао је : „ … толико нас је, а и много више, све то радовало, јер смо јасно и очито запажали, да је освета Косова, у побједи кумановске битке, у живо срце дирнула проклету Аустрију и њену бездушну балканску политику”. (1)

 

Савез Сокола је на спомен 20 годишњице балканског рата приредио у Београду Соколску изложбу од 13 до 25 новембра 1932. Покровитељ изложбе био је краљ Александар I. Циљ изложбе био је да се прикаже развитак, тадашње стање и историја Соколства. Зато су све соколске жупе аранжирале своја посебна одељења, да би се што детаљније приказао соколски рад на терену свих жупа. Савез је аранжирао централно одељење, које је приказивало слику стања и живота Соколства у Југославији. За посетиоце изложбе Министарство саобраћаја одредило је без обзира да ли су чланови сокола или нису,  попуст на вожњу до Београда упола цене. Легитимације за ту вожњу могао је да подиже свако код соколског друштва у свом месту боравка. За повратак легитимација је требала бити жигосана и провидети соколском маркицом у изложбеној просторији јер без тога легитимација није важила. Легитимације су се поручивале код управе Савеза Сокола у Београду. (2)

У Официрском дому у Београду новембра 1932. отворена је Соколска изложба. Изложбу је отворио краљ Александар I. Краља Александра I  и престолонаследника Петра  поздравио је Е. Гангл у име соколства. У свом говору је истакао : „ … С том соколском изложбом југословенско Соколство хоће да најдостојнијим начином прослави двадесетгодишњицу балканског рата и кумановске победе,”. Краљ је са неколико пригодних речи отворио изложбу. У том тренутку војна музика отсвирала је фанфару из опере „Либуша” од Сметане.  Влада Белајчић је краљу приказао соколске филмове и дијапозитиве. Краљ је разгледао карту Југославије која је представљала 25 соколских жупа и на којој је заставицама означено колико има друштава и сеоских чета. Карта је показивала да је Соколство продрло и у најзабитније село Југославије. Позориште лутака тузланске жупе привукло је пажњу престолонаследника. У име жупе Мостар краља је поздравио Миливој Јелачић.  На одељењу жупе Мостар била је изложена смртна пресуда Чеди Милићу, Сави Љубибратићу и Василију Гргићу. Такође била је изложена устаничка застава из 1875. На одељењу жупе Сплит краља је поздравио Мирко Бујић. Ту је краљ разгледао слике чланова који су као српски и југословенски добровољци погинули на разним фронтовима, борећи се против централних сила.  Одељење Поробљене Истре, Трста и Горице било је украшено далматинским народним тканинама које је послала Женска добротворна задруга у Книну с натписом : „Женска задруга у Книну поздравља Југословенске Соколе”.  У одељењу жупе Бања Лука краља је дочекао др. Стеван Мољевић. Биле су изложене :  оптужница о велеиздајничком процесу са оригиналним потписима 156 оптужених, оригиналне белешке државног тужиоца, три индекса с именима свих соколских родољуба и соколске литературе, плакат видовданског слета који је одржан у Бањалуци 1914. Изложена је устаничка застава „Петар Мркоњић” с Мркоњичевим ликом, предратна застава Сок. чете у Драговићу, ношње из краја и слика соколског слета 1910. у Градишци. У одељењу жупе Нови Сад изложени су били амблеми Српског сокола у Сремским Карловцима … . Краљ се опростио са старешином др. Павласом. На одељењу жупе Сарајево поздравио је краља старешина жупе др. Воја Бесаровић. Била је изложена оригинална оптужница против др. Воје Бесаровића за велеиздају, 4 друштвене заставе и 19 четних застава. На одељењу жупе Тузла краља је дочекао Јово Петровић. На одељењу су биле изложене слике омладинаца националних радника тузланског краја од 1912 до 1914, и застава која је била развијена приликом слета у Тузли 1910.  Краљ је посетио одељење „Руског Савеза” где га је дочекао старешина Савеза Артаманов. На одељењу жупе Цетиње краља је дочекао Гавро Милошевић. Била је изложена жупска застава с Његошевим стиховима „Што се нешће у ланце везати”. Биле су изложене гусле на којима су били изрезани сви владаоци пре и после Косова, као и великани српског народа. Ту је била слика  из 1912. са слета Српске жупе у Приморју, слике са слетова, токе и душанка. На одељењу жупе Бечкерек краљ је разгледао пресуду мађарских судова, којом се осуђују на смрт соколски прваци Бранко Ролер, Славко Лаковић и многи други. На одељењу жупе Београд краља је дочекао Бранко Живковић. Приказан му је дрвени модел Соколског дома Београд IV (Чукарица) израђен од брата Капошварца.  Поред чланова владе присуствовали су отварању изложбе др. Коста Кумануди, председник народне скупштине, представник руске емиграције Штрандман, ректор универзитета др. Петковић, вицегувернер Народне банке Чингрија, као и представници националних и културних организација. Савезни просветни одбор организовао је у споразуму са управом београдске радиостанице  радиопренос свечаног отварања изложбе. Проф. Богољуб Крејчик  био је радио-известилац са отварања  изложбе. (3)  На изложби су били дарови и заставе које краљ Александар I поклонио Савезу, жупама и  друштвима. Било је и одељење Војска и Соколство.  На одељењу жупе Бањалука била је изложено решење о распуштању Сокола, са потписом Потјорека.  На одељењу жупе Мостар биле су изложене „Слике из прошлости” Гимнастичког друштва „Обилић” у Мостару, старе заставе и амблеми Соколства.  На одељењу жупе Сплит била је изложена застава сплитског Сокола из 1893. Било је пуно слика погинилих и стрељаних националиста у Првом светском рату.  Жупе које су тада робовале, биле су представљене по заставама Сокола у Пули, Горици, Идрији и Воловском-Опатији. На одељењу жупе Тузла била је изложена застава Српског Сокола у Брчком. (4) На изложбу је реаговала италијанска штампа. У чланку „Италофобске манифестације на Соколској изложби у Београду” из листа „Коријере дела Сера”, који је пренео „Соколски гласник“ истакнуто је да кад се уђе на изложбу види се натпис „Не заборавите Истру”. Даље се истиче да су изложене фотографије „истарских мученика” по италијанима устрељених терориста у Италији ради њихове динамиташке активности. На карти Југославије опажала се највећа компактност соколских припадника само на италијанској граници. Заставице, завите у црно, постављене су над Горицом, Трстом, Пулом и Задром. Поједини водичи долазећи до карте тумаче да  те заставице показују да још има браће коју треба ослободити, и да је циљ сокола да припреми њихово ослобођење. (5)

Јадранска стража изабрала је за одржавање свога трећег јубиларног конгреса, којим је прослављала десетогодишњицу рада, Скопље. Тиме је уједно хтела да прослави 20 годишњицу балканског рата и ослобођења Скопља. На конгресу су учествовали делегати и чланови Јадранске страже из свих крајева Југославије. (6)

Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србије 1937. почела је соколским слетом у Скопљу, чији је покровитељ био Кнез Намјесник Павле.  У прогласу слетског одбора истицало се : „Ријетко које мјесто осим Београда, тако изразито оличава судбину Балкана, колико наше Скопље. Упркос невољама робовања, у њему се никад није гасила национална мисао и културна снага нашег народа, чак ни онда, када су под туђинским ударцем исчезле драгоцјене творевине Немањића…“. Прослава ослобођења трајала је три дана, а завршила се поворком кроз Скопље, дугом три километра. (7) На V покрајинском слету у Скопљу учествовали су соколи из целе Југославије. Највеће заслуге за успех слета имао је Велимир Поповић, старешина Соколске жупе Скопље и председник слетског одбора. (8)

Крајем октобра 1937. одржане су прославе Кумановске побједе и ослобођења Скопља. Лист Срба католика „Дубровник” од 23 октобра 1937. подсетио је да је тог дана и наредног (23 и 24) 25-годишњица  битке на Куманову. Подсетио је да је 90.000 српских бораца извојевало победу одлучну за исход целог рата на македонско-косовском бојишту. Командант I српске армије био је престолонаследник Александар. Лист „Дубровник” истакао је значај те победе за Приморје : „Кумановска побједа силно је била одјекнула и све нас испунила чврстом надом ослобођења од мрске туђинске власти, те и уједињења са нашим славним  Пијемонтом херојском Србијом. Сад нам обнавља успомену оне големе радости и одушевљења које је онако силно било обузело у оно доба Дубровчане, а које сада испуња срца најдубљим поштовањем и захвалношћу прерано отргнутој највећој нашој узданици, непрежаљеном Витешком Краљу нашем Александру I Ујединитељу. … те и сачувати прекрваву нашу течевину од свих унутрашњих и вањских душмана и злотвора !”(9)

У својим сјећањима у листу „Дубровнику” В. М. Вукмировић је истакао : „Давно, још пре Балканских ратова, обичавали су долазити Дубровнику у посјету многи угледни Србијанци. Ми, ондашњи дјечаци, у њима смо гледали Србију Краља Петра, која има да поведе крваво коло ослобођења. … Међутим Павле није долазио у Дубровник једино због нашег Архива. … Долазио је он к нама и тражио живе људе. Дум Иван каноник Стојановић, Фабрис, Пасарић, … Од млађих је двојицу нарочито волио. Били су то Франо Кулишић и Перо Колендић. … Када сам му казао да сам дошао да наставим школовање на београдском универзитету, било му је ријетко мило: „Нека и овдје код нас неко буде из дубровачке гимназије”! … Наиме београдски универзитет је већ био прикупио доста велики број Сријемаца, Личана, Босанаца и Херцеговаца, а да и не помињем доста јаке групе оних који су долазили из Старе Србије и Маћедоније”. Студент Влад. М. Вукмировић је на препоруку Ђилда Јоба и Јовице Перовића приман у Народној Одбрани  са највећим повјерењем.  У својим сјећањима објављеним у листу „Дубровник” В. М. Вукмировић је истакао : „Долазе људи из свих крајева данашње Југославије на вијећање, савјетовање. Курири, нарочито из јужних крајева, долазе и одлазе. Капетани Милан Васић и Милан Прибићевић врше даноноћно дужност секретара. Потребно је свакога примити. … Као и све раније, и ову сам одлуку донио брзо. … И за то једнога дана саопштим капетану Васићу да сам мишљења да би било потрбно да и ја напустим Београд и да се пребацим у Стару Србију, пошто бих, прије тога свршио потребни курс „баратања оружјем” у Врањи”. Вукмировић је хтео да се поздрави са својим професором Павлом Поповићем. О том разговору : „Нимало се није зачудио када сам му казао гдје идем.  „Знам, казао ми је том приликом, ако скоро не кренемо доље, пола ће нам универзитета опустјети!”. (10)

У листу „Дубровник” Вукмировић је писао о прослави: „Тако јутрос, када сам из царског Скопља преко Куманова стигао на Сртевицу да обиђем гробове мртвих другова и да им са сродницима запалим воштаницу сјећања, …као да сам их јуче посљедни пут био посјетио, док је међутим пуних двадесет и пет година од дана када смо баш ту сачекали били напад Кара-Саид пашиних армија, тукли их и потукли. … на Сртевици, гдје је легендарни Војвода Вук са својим, неумрлим у слави, четницима сачекивао нападе турских табора и сам прелазио у напад, без предаха 36 сати, … пјевале пјесму наше младости : „Крвав се барјак развио, Маћедонијо!” … велебни споменик којег бивши ратници подигоше мртвим друговима на Зебрњаку. …. Зебрњак и споменик на њему, види се из даљине од неколико десетина километара.  Зебрњак већ је сав прекриљен од народа. Сва села кумановска и она из Скопске Црне Горе слегла су се јутрос ту. … „Здраво, живо !” — једини је поздрав јутрос.” (11)  Козјачки одред Војина Поповића (војвода Вук)  формиран је од старих четника и локалног српског становништва. У одлучујућем тренутку борбе у Кумановској битци четнички одред се нашао на  Сртевици. Услед покушаја Турака да јачим снагама обухвате  лево крило Прве армије, одред је био принуђен да води огорчене борбе заједно са снагама 7 пука како би спречио покушај обухвата.  Својом борбом је обезбедио успех операције. У тим борбама одред је преполовљен. Упркос губицима одред је наставио борбу као претходница Прве армије. Вршио је извиђање, чишћење терена  и обезбеђење важних објеката све до Елбасана. Након тога одред је враћен у Скопље ради одмора и попуне.(12) Вукмировића је рат 1912. затекао на терену. Његов одред је формирао претходницу Прве армије. Водили су борбу на Куманову, први ушли у Прилеп, прегазили Црну Реку, ушли у Битољ и оданде кренули у Албанију. Са својим одредом борио се  у Првом светском рату. После Сувобора, при гоњењу аустријских трупа, срео се са својим професором Павлом Поповићем који му је рекао: ,,До виђења у Дубровнику, али овога пута  сигурно.” (13)

Споменик на  Зебрњаку, подигнут у спомен Кумановске битке, саградио је архитекта  Момир Коруновић а осликао га је сликар Живорад Настасијевић, члан Друштва уметника „Зограф“. Кула-обелиск (48,5 м) на Зебрњаку било је најзначајније Коруновићево дело. (14)  Лист „Дубровник” пренео је из листа „Аграрна Мисао” из Београда опис прославе у Скопљу : „Велика, … поворка нашег живља из Јужне Србије сутрадан у Скопљу, била је достојан наставак оног духовног славља на Куманову. Огромна је то била поворка омладине, ветерана, инвалида, четника, жена са дјецом на грудима, сокола, младих дјевојака у народној ношњи …”.(15)

Приликом слета 27. јуна 1937. у Народном позоришту одржана је свечана соколска академија у присуству делегата ЧОС, руског Соколства, целокупне управе Савеза Сокола и слетског одбора. Тачку „Поздрав југословенској застави” извели су чланови друштва Подгорица. Тачку „Што ћутиш, Србине тужни” извело је 9 чланова друштва Скопље Матица. Тачку „На прелу” извело је 8 чланица чете Бадњевац, жупе Крагујевац. У другом делу академије извело је 6 нараштајаца друштва Призрен вежбу „Арапска игра”. Тачку „Његошев споменик” од Милошевића извело је 9 чланова и чланица друштва Подгорица. Народна кола извели су 9 чланова и чланица друштва Велес у народној ношњи. На крају академије изведена је апотеоза „Свесловенство” од чланова руског одсека друштва Скопље Матица уз суделовање  чланства сокола из Скопља одевеног у народну ношњу. Први део био је симболична слика, а у другом делу приказиване су руске, чешке, словачке и пољске народне игре. (16)

У Краљевини СХС/Југославији била је свечано обележавана годишњица Кумановске битке бројним манифестацијама.  Уз државу у прослави су учествовала и национална друштва Савез Сокола, Јадранска стража, Коло Српских Сестара … . Одржавана су предавања, конгреси, изложбе и слетови. Штампа је обележавање годишњица битке пратила оживљавањем сећања на саму битку и реаговања у тренутку када се десила. Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србије 1937. почела је соколским  V покрајинским слетом у Скопљу. На слету су учествовали соколи из целе Југославије. Српски лист „Дубровник” истакао је значај Кумановске победе за Приморје. Објавио је сјећања  В. М. Вукмировића на Балкански рат. У Титовој Југославији после Другог светског рата нису обележаване годишњице кумановске битке.

Саша Недељковић
члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

 

Напомене :
  1. Ирена Арсић, „ Јовица Перовић (1873-1942) дубровачки публициста”, Ниш, 2015, стр. 46;
  2. „Соколска изложба у Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 3 новембра 1932, бр. 44, стр. 1;
  3. „Њ. Вел. Краљ с Њ. Вис. Престолонаследником Петром, старешином Савеза СКЈ, отворио је Соколску изложбу”, „Соколски гласник”, Љубљана, 18. новембра 1932, бр. 46, стр. 1,2,3;
  4. „Кроз дворану Соколске изложбе у Официрском дому у Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 18. новембра 1932, бр. 46, стр. 3;
  5. „Још о Соколској изложби у Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 9. децембра 1932, бр. 49, стр. 2;
  6. „Јубиларни конгрес Јадранске страже у Скопљу”, „Соколски гласник”, Љубљана, 3 новембра 1932, бр. 44, стр. 4;
  7. „Прослава 25-годишњице ослобођења Вардарске бановине”, ,Дубровник”, бр.23, Дубровник, 3 Јули 1937, стр.3;
  8. Душан Цветковић, „Соколи и соколски слетови”, Београд, 2007, стр. 57;
  9. „Сјетимо се”, „Дубровник”, бр. 39, 23 Октобар 1937, Дубровник, стр.3;
  10. В. М. Вукмировић, ,,Сјећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 2 септембра 1939, стр. 3, 4;
  11. Влад. М. Вукмировић:„На младом Нагоричану послије двадесетпет година”, „Дубровник”, Дубровник, 20 Новембар 1937,  бр. 43, стр.2,3;
  12. Мр. Николај Ђ. Марческу, „Потпуковник Војин Поповић-војвода Вук”, „Добровољачки гласник”, Београд, Децембар 2004, бр. 24, стр. 98;
  13. В. М. Вукмировић, ,,Сјећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, Дубровник, 9 септембра 1939,  бр.36, стр.3;
  14. Зоран М. Јовановић, „Друштво уметника Зограф“, Београд, 1998, стр.85;
  15. „Прославе у Куманову и Скопљу”, „Дубровник”, Дубровник, 20 Новембар 1937, бр. 43, стр.2;
  16. Б.С. „Видовданским слетом у Скопљу југословенско Соколство достојно је прославило 25-годишњицу ослобођења наших јужних крајева”, „Соколски Гласник”, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 3, 7;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар