Образовни филмови у Краљевини Југославији

  • Савезни просветни одбор Савеза Сокола (СПО) сарађивао је са друштвом Задруга Југословенски просветни филм коју је група националних радника из Београда и Загреба основала 1931. у Београду.

Краљ и соколи на Бледу

Циљ Југословенског просветног филма био је да „систематским радом суделује, сарађује и даје подстрека за стварање домаће филмске индустрије“. Задруга је имала своју властиту технику и лабораторију и до 1941. снимила је око 280 документарних филмова из свих области Југославије и народног живота. Извозио је своје филмове у иностранство у циљу пропаганде Југославије у туристичком, привредном и културно-историјском погледу. „Југословенски просветни филм“ је заједно са другим словенским народима (Чесима и Бугарима) радио на производњи играних филмова. Задруга је сарађивала са страним партнерима за време снимања њихових филмова у Југославији. Са Чесима је 1935. снимио филм „А живот тече даље“, а са Немцима 1937.  „Принцезу корала“. Увозио је чешке и пољске (документарне) филмове. За Савез СКЈ увезао је филм „Соколски слет у Прагу“. Захваљујући материјалном и интелектуалном ослонцу, привукао је познате сниматеље и био иницијатор оснивања 27 септембра 1931. Савеза произвођача филмова у Краљевини Југославији. „Југословенски просветни филм“ снимио је 1931. „Свесоколски слет у Београду“. Снимали су Мика Ђорђевић, Јосип Новак, Анатолиј Базаров, Александар Герасимов и Станислав Новорита (1). Филмове је „Југословенски просветни филм“ приказивао преко биоскопа и преко властитих путујућих секција. Секције су приказивале филмове у местима где није било биоскопа, по школама и касарнама. Приказивани су филмови просветне и националне садржине (2). Сем са „Југословенским просветним филмом“ соколи су сарађивали са хигијенским заводима. Централни хигијенски завод био је у Београду а свака бановина имала је свој хигијенски завод. Приказивали су њихове хигијенско-просветне филмове. Хигијенски завод у Скопљу је 1929. г. основао своју филмску секцију, која је снимала и израђивала филмове у режији завода. Снимио је филмове: Маларија (1161 м), На сунцу и ваздуху (400 м), Међу будућим домаћицама (335 м), Зараза побеђује (о пегавцу, 1.200 м), Земљотрес на југу (847 м) Филмове је Завод приказивао бесплатно у циљу здравствене пропаганде и поуке (3).Школа народног здравља основана је 1926. г. у Загребу. У лабораторији Школе су уз филмове израђиване фотографије и дијапозитиви који су коришћени у свим облицима просветног рада: у издавачкој делатности или су служили за опремање здравствених и хигијенских изложби. Водитељ филмске делатности у Школи био је Милан Марјановић. Касније је прешао у Београд и основао „Југословенски просветни филм“. Усмераватељ филмске производње био је лечнички збор Школе. У филмској екипи били су водитељ (уредник), сниматељ и техничар. Филмска екипа Школе снимала је у свим крајевима Југославије. Од филмова Школе издвајамо: „Хигијенска изложба школе народног здравља у Загребу“ , “Маларија“, „Борба против болести путем филма I-II“, „Кроз наше Косово“, „Голубачка мушица“, „Изљечен од сушице“ и „Наше маслинарство“ (4) . Школа народног здравља је  снимила за соколе филм „Ој летни, сиви Соколе“ и „Свесоколски слет“, од кога је сачуван инсерт у филму „Борба против болести путем филма II“ (5). Филм „Свесоколски слет“ снимљен је под личним руководством Милана Марјановића, једног од оснивача и покретача „Југословенског просветног филма“ и Задруге за привредни филм.

До 1928. филмско одељење при Школи народног здравља у Загребу је набављало пропагандне филмове из иностранства, које су онда приказивали на селу. Са тим филмовима нису имали много успеха. Од 1928. су решили да сами снимају филмове о домаћим приликама. Филмско оделење водио је  професор др. Бреслер, добар познавац културно-хигијенских прилика и потреба народа. Герасимов, инжењер, и Базаров били су филмски стручњаци. Сваке године радили су 4 нова филма, са малим средствима. Ти филмови су имали велику потражњу. За те филмове је било интереса и у Грчкој и Бугарској. Сем здравствено-хигијенских филмова снимали су и културне филмове. У одељењу је снимљен звучни филм „Ћирило Методов кор, културно значење умјетничког дјеловања”. Снимио га је Герасимов, а режирао Базаров. Садржај је био : После панораме Загреба пред гледаоцима су представљене Гричке Горице, Тамо стоји столетна зграда грчко-католичког семеништа, а крај ње столна црква Крижевачке бискупије, посвећена словенским апостолима св. Ћирилу и Методију. То је матична црква Ћирило-Методова хора. Ту је основан хор 1931. Хор је специјализиран за култивирање старословенске црквене музике. Друштво обучава певаче у својој школи, теоретски и практично, научно-литерарним студијем, честим вежбањем и издавањем Ћирилометодског вјесника”. Пред очима гледаоца била је приказана једина на свету постојећа ревија за источно-словенску музику, у којој су сарађивали византолошки композитори и музиколози  са свих страна света.  На филму је вођа хора С. Вишошевић изјавио : „Бјежимо од дилетантизма, идемо за потпуном артизацијом пјеваштва. Нови дух времена тражи солидну изградњу у свим гранама народне културе. Ми Словени, ако не желимо бити прегажени од времена и догађаја, треба да озбијно посегнемо за индивидуалним јачањем сваке од културних јединица, јер ћемо тиме највише допринијети свеопћем напретку словенске цивилизације и културе. … У обнови кршћанско-вјерских традиција и практичној проведби ћирилометодске мисли гледамо залог сретније будућности свих словенских народа.” У Београду у пар дана видело је филм преко 30.000 гледалаца. Овај религиозни тонфилм видели су и слушали папски нунције у Београду, Пелегринети, надбискуп београдски др. Родић, … . Бугарским друштвима и корпорацијама које су посетиле Загреб био је филм приказан у Хигијенском заводу. Аутор чланка  „Ћирило-методов кор у тонфилму” у часопису Ћирилометодски вјесник” надао се ће филм проћи Бугарску и привући много бугарско срце идеји верског зближавања Јужних Словена. (6)

Соколска жупа Мостар је са приказивањем филмова почела 1931. Први филм је приказан у сеоској чети Бијело Поље. Рађено је уз помоћ Дома Народног здравља у Мостару. Приказани су филмови : „Чувај се сипе и росе из устију другога човјека”, филм о туберкулози у 5 чинова; „Сполне болести”, „Пошаст”(филм о трбушном тифусу), „Помоћ у прави час” (филм о дифтерији)”, Асанација села”, „Боље је знати него имати” (пољопривредни филм), „Јанко и Марица” (пољопривредни филм), „Биртија” (Антиалкохолизам), „Два брата” (филм о туберкулози и антиалкохолизму), „Ендемски сифилис”, „Икина судбина” (филм о сифилису и лошим обичајима)  и „Маларија”. Приказани су дијапозитиви „Босна и Херцеговина”, „Основи здравља” и „Од праживотиње до човека”. Приказан је дечји филм „Цампек неваљалац”. Укупно 16 филмова који су приказани 91 пут у 90 соколских јединица и 16.425 гледалаца. Приказани су у четама друштва Мостар, Чапљина (Тасовчићи, Клепци и Чапљина). …. . (7) Жупски лекар др. Ловро Дојми био је члан Жупског просветног одбора Путовао  је 1935. са кино-пројекционим апаратом  Дома Народног здравља из Мостара. У 12 соколских чета пред 2.101 гледаоцем приказао је 6 филмова („Маларија”, „Сполне болести”,„Икина судбина”, „Ендемски сифилис”, „Природне љепоте Босне и Херцеговине”, „Народни обичаји у Јужној Србији”). Захваљујући Савезном просветном одбору Савеза Сокола жупа Мостар је добила кино-пројекциони апарат са уском траком. (8) Управник Дома Народног здравља у Мостару др. Ловро Дојми био је у Просветном одбору жупе Мостар известилац за здравство. У заједници са Домом Народног здравља у Мостару, који је жупи Мостар ставио на расположење покретни пројекциони апарат и филмове, приредио је Жупски просветни одбор биоскопске представе у соколским четама. Приказани су филмови : 1) „Чувај се росе”, 2)„Помоћ у први час”, 3) „Пошаст”, 4) „Асанација села”, 5) „Боље је знати него имати”. Филмови су приказани у 52 чете. Представама је присуствовало 8.999 лица, махом сељака. Филмови су приказивани у школским просторијама, задругама и соколским домовима. (9) Извештаји из жупа у којима је почело приказивање филмова говорили су да је акција са филмом „наишла на неописиво одушевљење и одзив нашег тежачког света“. Из жупе Мостар јављали су да „сељаци из удаљених села по неколико километара силазе у масама са брда, са бакљама и лучем, заједно са женама и децом да виде соколски филм и чују соколско предавање.“ (10) У Књизи за соколско село” истицали су : И старо и младо, и мушко и женско скупи се да гледа  Чуда која  играју по платну”. Послије завршетка приказа читава околина с нарочитим уживањем припричава с великим интересовањем о тим чудним приказима сјећајући се  и најмањих покрета у филму приказаних, те једва чекају приказ другог филма.” Соколска чета у Дивину приказала је 13. јануара 1937.  у просторијама основне школе васпитно-хигијенски филм Двије секе”. Филм је снимљен у околини Загреба и приказивао је одгој детета у три чина. Био је приказан упоредан живот две сестре сељанке. Једна сестра је после завршене домаћичке школе у Загребу применила све корисне ствари које је научила у школи и то : одгој деце, кућанство и домаћинство. Друга сестра је потцењивала школовање, и задржала дотадашњи примитиван начин живота. Филм је приказан уз предавање, које је било састављено према садржају филма. Пројекцији филма присуствовало је око триста гледалаца. Филм је изазвао сензацију у селима. Чланови чете намеравали су да филм прикажу у још неколико сеоских чета. (11)

У међуратном периоду деловала је филмска индустрија у Југославији. Између осталих Школа Народног здравља у Загребу снимила је низ филмова. Углавном су снимани здравствено-хигијенски филмови. Школа је снимала и документарне филмове као што је био „Ој  летни  сиви  соколе”, „Кроз наше Косово“ или  „Ћирило-методов кор у тонфилму”. Ти филмови су могли имати различите идеолошке поруке и ако су их снимили исти сниматељи.

 
Саша Недељковић
члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

 

Напомене :
  1. „Југословенски просветни филм“, „Соколска Просвета“, Нови Сад, мај 1934, бр. 5, стр. 222-223; Александар Саша Ердељановић, „Ита Рина у предратном југословенском филму“, „Ита Рина“, Југословенска кинотека, Београд, 2007, стр. 62, 98, 99; Петар Волк, „Српски филм“, Београд, 1996, стр. 550; Петар Волк, Историја југословенског филма, Београд 1986,  стр. 86, 88;
  2. „Југословенски просветни филм задруга СОЈ Београд“, „Соколска Просвета“, Нови Сад, Новембра 1932, Год.II, бр. 9,стр. 412;
  3. „Југословенски филмски алманах”, Београд 1933, стр. 101;
  4. Вјекослав Мајцен, „Образовни филм, преглед повијести хрватског образовног филма“, Загреб 2001, стр. 106, 256, 261, 262, 265, 266;
  5. Вјекослав Мајцен, „Образовни филм, преглед повијести хрватског образовног филма“, Загреб 2001, стр. 260, 263;
  6. Др. Х.В., Загреб, „Ћирило-методов кор у тонфилму”, Ћирилометодски вјесник”, Загреб, мај 1934, бр. 5, стр. 48, 49;
  7. „Здравствено-просвјетни рад”, Књига за соколско село”, Мостар, Октобар-Новембар 1935, бр. 8-9, стр. 28, 29;
  8. Др. Милан Докић, председник Жупског просвјетног одбора, „Извјештај жупског просвјетног одбора”, „Извјештај о годишњем раду Соколске жупе Мостар за годину 1935”, Књига за соколско село”, Мостар, март 1936, бр. 3, стр. 13;
  9. Љубодраг Димић, „Културна политика у краљевини Југославији 1918-1941“, I, Београд 1997, стр. 456; Др. Милан Докић, „Соколска жупа Мостар“, „Соколска просвета”, Нови Сад, Април 1932, бр. 4, Год. II, стр. 231; „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево, 1934, стр. 143;
  10. Љубодраг Димић, „Културна политика у краљевини Југославији 1918-1941”, I, Београд 1997, стр. 456;
  11. Петар Ћулафић, Филм у служби просвећивања села”, Књига за соколско село”, Мостар Сарајево фебруар 1937, бр. 2, стр. 25; С.Р, „Кино претстава у Дивину”, „Књига за соколско село”,  Мостар Сарајево фебруар 1937, бр. 2, стр.  11;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар