• Традиција соколских таборовања у Боки Которској свједочи о златном добу културног и физичког уздизања београдске омладине. Кроз сјећања на Ђеновиће из 1927. године, аутор Саша Недељковић приказује вријеме када су дисциплина, заједништво и упознавање приморја били темељи соколског васпитања. Од међуратних шатора под маслинама до савремених кампова, овај текст освјетљава нераскидиву везу соколског покрета и јадранске обале.

  

После Првог светског рата соколска друштва трудила су се да што више њихових припадника, а посебно деце и нараштаја, летује широм земље. Сем опоравка, циљ сокола био је да соколска деца и нараштај што боље упознају своју земљу и њену историју. Народ који је вековима живео раздвојен у више држава требало је соколским залагањем да се упозна и зближи. (1)

Соколска штампа је таква путовања истицала као пример за углед, опширно извештавајући о летовањима. Студент технике Станислав Јефтимијадес је на свом путу по Приморју обишао логор сокола из Београда у Ђеновићу, 11. 7. 1927. године. (2) Београдско соколско друштво „Матица“ организовало је 1928. године пут за преко 90 чланова друштва у Ђеновић, у Боки Которској. У чланку је Драг. М. Јовановић из Београда истакао да је Београдско соколско друштво „Матица“ уложило много труда да и те године омогући својим младим члановима таборење на обали Јадрана.

Није било лако са скромним и ограниченим средствима којима је „Матица“ располагала спремити и одржати табор и ове године. Ипак, доказало се да се са мало добре воље, жртвовања и енергије може много постићи. После свесрдног опроштаја од милих и драгих, и уз веселу песму, соколићи су возом путовали до мора. Провели су један месец у табору под шаторима. Дане су проводили у вежби под ведрим небом уместо у соколани, у шетњи по обали, у утакмицама у веслању и пливању. Да би идуће таборење било што успешније, те да уместо 90 поведу 180 чланова, било је потребно да се одмах почне са припремом. Штедњом су требали да дођу до новца, који је био један од главних фактора при извођењу таборења. Београдско соколско друштво „Матица“, руководећи се морално-васпитним карактером таборења, решило је да сав приход од својих посела приложи фонду за таборење. (3)

Сем у часопису „Соко Душана Силног“, о летовању је извештавано и у чланку „Ђеновић – летовалиште београдских сокола” у „Соколском гласнику”. Истакнуто је да већ два лета београдски соколи летују у Боки. Ако се за Херцег Нови говорило да је летовалиште Београђана, за Ђеновић се могло говорити да је летовалиште београдских сокола. Међу Бокељима су се осећали као код своје куће. За гостопримство Ђеновчана чуло се надалеко.

После дугог и живописног пута кроз Босну и Херцеговину стигли су у Боку, где су их поздравили стари, прошлогодишњи познаници. Возили су се лађицом док се дуж целе обале разлегао братски поздрав: „Здраво и добро нам дошли!”. Кад су стигли у Ђеновић, који су волели као свој завичај, пожурили су да поздраве старе познанике и сваки кутић на обали. Били су пресрећни што су се поново налазили у свом старом месту и у свом логору. На самој обали мора, у школском дворишту, окружени читавом шумом маслина и смокви, били су сврстани у два реда шатори са „Зеленком” на челу. На самом улазу, на два стуба, било је написано „Табор београдских соколића”, а на сваком стубу вила се по једна државна застава.

У логору је владао примеран ред и чистоћа, што је остављало изванредан утисак како на оне који су ту боравили, тако и на странце. Логорски живот почео је у соколској дисциплини. Утицај мора, врели сунчани зраци и леп ваздух чинили су своје. Соколи, заморени од градског живота, школског рада, радионица или канцеларија, приметили су током боравка здравствени напредак. За шест недеља није било ниједног случаја болести. Увече би се журно окупили, на први звук логорског трубача, да саслушају наредбу за сутрашњи дан, како би одмах потом, у први сумрак, вечерали.

Заморени пливањем, веслањем и другим играма, окупили би се после вечере на морској обали, па започели веселе приче или шале из логорског живота, или би певали народне песме и играли у колу док би полако падао мрак на Боку и њихове шаторе. Трубач је давао знак за починак. Ноћи су скоро све време биле дивне, а током спавања под шаторима увек је пирио лак поветарац и свеж ваздух. Двојица по двојица стражара, у три смене, сву ноћ су бдили у логору, а последња двојица су, чим се сунце зарумени, будила трубача да мало потом пробуди цео логор. Ређало се умивање под тушевима, обавезне стројне вежбе, доручак… да би око пола десет ишли на купање, ручали на време, напили се изворске воде, па до три сата спавали.

Деца су све време била заједно. Купали су се или су дуж обале скупљали морске шкољке и сунђере, док би други сели у барку са дванаест весала и веслали „као велики” преко мора, певајући омиљену логорску песму „Ој, Мораво, ој, Мораво, моје село равно” или „Ој, мила ми Далмацијо, никад те заборавити нећу ја…”. У неколико излета обишли су целу Боку, а старији су се пели на Ловћен. Било им је жао кад су морали да се врате. Колико су жалили што остављају море и Боку, исто толико су жалили свој логор. Кад су почели мотикама да руше „Зеленка”, неколико малишана је почело да плаче. „Зеленко” их је примао све скупа и за време јела заклањао од сунца или кише. Деца су волела оно што је велико, а он је био највећи и најлепши у логору.

Соколи су, сем што су лето провели у миру и тишини, дивили се лепоти Боке и плавог Јадрана, заносили се величином Ловћена, учили да распознају знакове морнарице, а ујутро би дуго пратили у ваздуху над водом вежбе хидроавиона. Све су то били спремни да испричају својим друговима кад се врате у Београд. Сећаће се Боке и њене обале, и драгих пријатеља из Ђеновића који су стојички подносили тутњаву морских валова. Пред полазак, на обали се окупило цело село, заједно са поп-Јовом и братом Ковачом. Бокељи су им братски стисли руку и пожелели им срећан пут, молећи их да их и идућег лета посете. И док се превозно средство кретало, полако се и са једне и са друге стране чуло трократно: „Здраво, здраво, здраво…”. На крају чланка писац је истакао: „Нека је хвала Ђеновчанима за гостопримство”. (4)

Соколи из Соколског друштва „Ђеновић” сарађивали су са соколима из Београда приликом таборовања у Ђеновићу. По Соколском календару за 1929. годину, старешина друштва био је Јеротеј Јован Петковић, начелник Иван Ф. Ковач, тајник Звонко Филипи, а предавач Јово Петковић. Било је 74 члана, 35 вежбача, 16 мушке деце, 10 женске деце и 10 чланова у соколској одори. Друштво је вежбало у приватној вежбаоници, приређивало је јавне вежбе, а имали су пет сарадника, седам предњака и књижницу. (5) Део чланова соколског друштва били су мештани, а део официри и војници из касарни.

Милојко Јефтимијадес одговорио је на примедбе о соколским летовањима изнете у чланку брата М. Станојевића из Великог Бечкерека (данас Зрењанин) у „Соколском гласнику“ од 1. септембра 1930. године. У свом одговору истакао је да је циљ соколских летовања да се деца и нараштај, издвојени од свега другог и поверени дању и ноћу искусним соколским радницима, упућују како да постану добри соколи и грађани своје отаџбине; да заволе соколство и његову организацију; да заволе сваки део отаџбине и цео народ са његовим културним тековинама, како би се у случају потребе жртвовали за отаџбину. Зато су летовали увек на другом месту. Тиме су се на самом извору упознавале све народне тековине: песме, игре, ношња, мотиви и друге умотворине, а уједно се предавањима и приредбама ширило соколство у народу. Упознавали су се са сваким делом земље и његовим лепотама: језерима, клисурама, слаповима, рекама, пољима, планинама, селима и градовима.

Животом у табору под шаторима, излетима, купањем, сунчањем, дечјим играма на отвореном пољу и брдском или шумском ваздуху, соколићи су постајали здрави, отпорни и чили. Летовања су била просветна школа за стварање сокола; на њима се постизало оно што није могло да се постигне у соколским домовима на часовима вежбања и кратким предавањима. Соколи нису били ни скаути ни феријалци да би ишли само ради одмора и провода. Соколско друштво „Београд Матица” извело је 1930. године своје десето летовање под шаторима, и ишли су готово увек на друго место. Могли су да оправдају два летовања на истом месту јер је месец дана било мало за упознавање околине и народа. Требало је летовати и на Јадрану и у Маћедонији. На Јадрану је соколство било бројно јаче него у Старој Србији и Маћедонији.

Сматрао је да је спавање под шаторима здравије него у четири зида. У зградама је, и поред одржавања реда и чистоће, било прашине, а при спавању није било свежине и чистог ваздуха као под шаторима, где су се могла подићи крила. Спавање под шаторима је било, по њему, много здравије, али су шатори требали бити високи и пространи, а не тек неколико крила бачених на земљу, што изискује лежање на слами на тлу. Кревети су морали имати довољно ћебади да деца не би назебла. У његовом друштву неколико чланова одбора за летовање је одмах после једног летовања почињало са радом и припремама за друго.

Првог дана по доласку, сваки учесник је морао да направи изнад свог кревета чивилук и полице, где је у реду држао своје ствари, о чему су водници водили рачуна приликом прегледа. Навикавали су се на свакојака сналажења и трпљења. Морали су се навикавати и на веће незгоде, док су ове биле мале. Летовало се изван места, али близу, да би се с времена на време посећивало насеље ради упознавања краја, народа и ширења љубави, братства и соколске идеје. Код искусних сокола који су већ летовали, кухиња је била одлична. Од цигала би увек сазидали велику пећ и покривали је нарочитим шатором, те су на таквој ватри могли да пеку целе волове, а не само јело за групу од преко сто душа. Водили су сваког пута професионалну куварицу уз одговарајућу плату, и она је кувала боља јела него што је већина учесника имала код својих кућа.

Хране је било увек доста. Дао је податке са претходног таборовања соколског друштва „Београд Матица”. Њих је било 120, провели су 34 дана у месту и за то време појели преко девет тона хране. На сваког појединачно долазило је дневно преко два килограма хране, сем хлеба, који је свако могао да једе колико је хтео. Водили су детаљан списак о потрошњи сваке врсте хране. Ради веће угодности при јелу, имали су нарочито уређену трпезарију. Један велики шатор, дужине двадесет и ширине десет метара, био је разапет на конструкцији изграђеној од греда и летви. У њему су била четири стола од дасака, сваки дужине осам метара и ширине један метар, као и клупе. Пре сваког оброка редуше су покривале столове белим чаршавима, који су прани једном недељно. Поред чиније у којој је примао храну из лонца, сваки учесник је имао још по два тањира, прибор за јело, убрус и чашу за воду.

У табору су ишли у кратким панталонама, боси и без кошуља. Водило се рачуна о хигијени, естетици, реду и дисциплини више него што се обраћала пажња на децу код њихових кућа. Чланови старешинства и предводничког одбора стално су вршили контролу, а таборски лекар бринуо се о здрављу и о томе да се поштују сви хигијенски прописи. Одбор за летовање друштва „Матица” давао је извештај у „Соколском гласнику“. Цео одбор за летовање соколског друштва Београд „Матица” био је састављен од чланова старешинства и предводничког одбора који су провели једну деценију на раду стварајући, припремајући и водећи летовања. Позвао је у чланку она соколска друштва која нису имала много искуства са таборовањима да се обрате соколском друштву „Београд Матица” ради информација. (6)

Соколско друштво Ђеновићи, 1923. године

Сем сокола из Београда, и соколска друштва из осталих градова у Србији летовала су на Приморју. Соколи из Смедерева летовали су у Ђеновићима од 1927, у Дубровнику и Светом Стефану јула 1928, на Хвару јула 1929, у Новом Винодолу 1931, 1932. и 1933. године. (7) Соколско друштво „Земун-Матица” организовало је соколска таборовања под шаторима на мору у Макарској, Александрову и Оребићу. (8)

Обнова рада соколских друштава почела је деведесетих година 20. века. Прва велика акција Соколског савеза Београда 1993. године била је организовање летњег соколског кампа у тадашњем одмаралишту Војске Југославије „Валданос” код Улциња, уз учешће више од 1.500 сокола. Одмаралиште се налази на 5 км од Улциња и око 25 км од Бара. Ту се налази маслинова шума од 20.000 стабала. (9)

Спортски центар „Жарково” има летовалиште у Буљарицама. Летовалиште користе и соколи (Соко Батајница…). У летовалишту ради школа пливања. Управа летовалишта је омогућила бесплатан боравак деци из Републике Српске. Боравило је осамдесеторо деце са Пала и из Зворника у лето 1995, а у лето 1996. године 54 деце из Брчког. У току лета 1996. више од стотину деце научило је да плива. Поред тога, организовани су турнири у стоном тенису, малом фудбалу, игре без граница, избор лепотице кампа, игранке… Управник је истакао: „Радоваће нас ако се и соколи определе да дођу у наш камп.” (10)

Соколско друштво „Сремска Митровица” приредило је камп у периоду од 23. до 30. 7. 2011. године на Дивчибарама, у одмаралишту „Стеван Филиповић”. Организатор кампа и први тренер био је Млађан Јаковљевић, тренер гимнастичарки у Соколском друштву „Сремска Митровица”. Присуствовало је седам гимнастичарки из Сремске Митровице, те 17 гимнастичарки и 17 гимнастичара из Смедерева. Из друштва су као тренери присуствовали Ната, Драган, Јадранка, Веселин и Урош. Програм вежбања био је конципиран тако да су се смењивали кондициони тренинзи, вежбање на партеру и тромболину, шетње у природи и пливање у базену. Вежбало се на отвореном и у просторијама одмаралишта. Контакт са родитељима оствариван је преко мобилних телефона и свакодневног извештавања о догађајима у кампу преко сајта соколског друштва. У вечерњим сатима, аниматор кампа Веселин, уз помоћ Миње и Саре, организовао је различите забавне садржаје. (11)

Соколи су се у међуратном периоду трудили да што више њихових чланова летује по Југославији. Сем опоравка, циљ сокола био је да соколићи и нараштај што боље упознају своју земљу и њену историју. Народ који је вековима живео раздвојен у више држава требало је соколским залагањем да се упозна и зближи. Пример таквог летовања било је летовање београдских соколића у Ђеновићу, у Боки Которској. Соколска штампа опширно је писала о летовању и братској помоћи приликом боравка сокола у Ђеновићу.

Учесници у расправи изнели су своја искуства о томе шта је све рађено приликом припрема за летовање и на самом таборовању. Сматрали су да је у зградама, и поред одржавања чистоће, било прашине, и зато је за њих спавање у шаторима било здравије. За разлику од других удружења, нису ишли на таборовања због одмора и провода. Таборовања су била просветна школа за стварање сокола. Постизали су оно што није могло да се постигне у соколанама на часовима вежбања и кратким предавањима. Током таборовања су у неколико излета обишли целу Боку, а старији су се пели на Ловћен. Соколићима су таборовања остајала дуго у успомени. Социјалним правилником Савеза сокола предвиђено је да се организује опоравак за сиромашну соколску омладину путем таборовања. После обнове рада соколских друштава деведесетих година 20. века, соколи су наставили да организују летовања.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене:

1. Милојко Јефтимијадес, „Соколска летовања“, Соколски гласник, Љубљана, 21. септембар 1930, бр. 23, стр. 2, 3;

2. Мила Медиговић-Стефановић, Урамљена летовања, Београд, 2013, стр. 196;

3. Драг. М. Јовановић, „Табор београдских Соколића на Јадрану“, Споменица о прослави 20-годишњице соколског рада брата Мирослава Војиновића 1908–1928. године, „Соко Душана Силног“, Београд, 1928, стр. 178–180;

4. Д. Б. Јов., „Ђеновић – летовалиште београдских сокола”, Соколски гласник, Љубљана, 1. октобар 1928, бр. 19, стр. 120;

5. Југословенски соколски календар 1929, Љубљана, 1928, стр. 97;

6. Милојко Јефтимијадес, „Соколска летовања“, Соколски гласник, Љубљана, 21. септембар 1930, бр. 23, стр. 2, 3;

7. Др Владан Вукашиновић, Соколство у Смедереву, Смедерево, 2013, стр. 122;

8. Бранко Живковић, „Тридесета годишњица Соколског друштва Земун-Матица”, Око соколово, Београд, 6. септембар 1937, бр. 8, стр. 199, 200, 201;

9. Петар Стакић, „Валданос – оаза одмора и рекреације”, Око соколово, Издавач Соколска жупа Београд, јуни 1995, бр. 2, стр. 15;

10. Никола и Драгојла Цветковић, „Лепи камп на мору за децу, омладину и спортисте”, Око соколово, Издавач Соколска жупа Београд, јануар 1997, бр. 7, стр. 20, 21;

11. Секретар друштва Драган Вукашиновић, „Извештај са гимнастичког кампа Дивчибаре 2011”, Око соколово, Београд, децембар 2011, бр. 43–44, стр. 11, 12.