• Момир Булатовић био је гост на обиљежавању дана Гатачке бригаде у Гацку 7. августа 2018. године. По први пут јавно је причао о односу према својој ујчевини – српској Херцеговини. Његова мајка Софија Комад рођена је у селу Убоско код Љубиња и та чињеница можда најбоље поткрепљује његов заштитнички однос према српској Херцеговини. Портал СХ објављује Булатовићев интегрални говор у Гацку.

Пред оваком светињом и љепотом човјеку је најпаметније да заћути. И ојсећам да сви имамо унутрашњу потребу да одћутимо овај свечани тренутак, али хвала вам што сте ме се сјетили.

Хвала вам што сте ме позвали у сјећање на ондашњу Црну Гору коју смо са поносом представљали. Овде су поред мене Младен Милутиновић, Андрија Мандић….и још десетак других људи.

Ми, знате, представљамо у Црној Гори ону мањину од 85%. Толико % Црногораца је било против признавања Косова, али су нас претворили у мањину.

85% Црногораца сматра да треба да се брише ова граница између Црне Горе и Херцеговине, али смо и даље мањина.То, наравно, не може да потраје.

Као дијете сам долазио у Херцеговину, овдје је моја ујчевина и сви знамо колико волимо да дођемо у своју ујчевину. И онда сам у једном тренутку са згражањем видио да је то страдални народ, да су у Другом свјетском рату људи бацани у јаме.

Моја старица мајка, дементна особа, је кажњена од Бога зато што сваке ноћи по неколико пута проживљава тај ужас бацања у јаме њених најбилижих и њених саговорника. То није умрло, то стоји.

И када се појавила почетком 90-их година опасност да се српском народу у Херцеговини та зла судбина понови, онда смо рекли „неће“.

И знате да је сва Црна Гора једнодушно стала, не ништа да осваја, не ништа да заузима, него да одбрани и себе и свој народ, јер бранећи Србе у Херцеговини, Црна Гора је увек бранила себе кроз историју па надаље.

Поносни смо што смо могли да помогнемо, јер смо на тај начин помогли и самима себи.

Црногорци и Херцеговци су увијек хтјели да буду заједно. Када смо се питали сами, то је било природно стање ствари.

Али су нам ријетко када велике силе то дозвољавале. Нису нам дозволиле ни ’92 године.

Проглашењем Босне и Херцеговине 6.априла ’92 године ми смо морали да повучемо наше регуларне снаге, али се сјећате да су остали исти и генерали, и официри и војници као добровољци да помогну да успоставите своје линије и редове одбране.

Онога тренутка када смо били сигурни да можете да се браните, ми смо се повукли а наставили ону несебичну братску помоћ која је у ствари значила да је то и један народ и једна држава.

Са поносом смо синоћ гледали успехе Гатачке бригаде и заслужили сте сваку похвалу и сваку част, како што су и ваши пали почивши пријатељи највећа обавеза да наставите и да чувате Републику Српску.

За Црну Гору не брините, она само тренутно мало клизи, биће све по староме и по новоме, и опет ћемо ми бити једно и заједно.

У то име све најбоље вам желим.

Момир Булатовић
у Гацку 7. августа 2018. године
на обиљежавању годишњице оснивања Гатачке бригаде