Глигорићева је додала да се праве ствари сазнају причом са људима који имају шта да кажу, а не са интернета.

Она је напоменула да се име Пера Тунгуз, середара невесињског и загорског везује за Прву и Другу невесињску пушку.

„Прва је почела 5. јула 1875. године на Ћетној пољани на планини Бишини, а био је такође и један од иницијатора и организатора Друге Невесинске пушке, односно Улошког устанка 1882. године“, навела је она.

На питање откуд она као економиста да се интересује за историју, Глигорићева је рекла да увијек неко у породици носи ту клицу интересовања, занимања за своје порјекло, али да је то и због поштовања и пијетета према основним вриједностима српског народа.

„Те вредности су се преносиле и преносе се са колена на колено. Мени је припала та част да чувам и негујем сећање на свог прадеду, а вероватно сам то пронашла у себи јер као што народ каже – крв није вода“, рекла је Глигорићева.

Она је напоменула да је открила много тога што обиљежава њеног прадједа, што му је својствено, а што је својствено и њој самој.

„То је та нека црта истрајности, упорности да иде напред, не марећи превише за мишљење своје околине, уколико је сигуран да ради праву ствар“, навела је Глигорићева.

Глигорићева је истакла да је њен дјед мученик и страдалник тог доба, као и многи његови саборници.

„То су трагичне приче овог народа који је навикао да се мучи, да се пати, који је очврснуо рођен на овом камену и спремен да ту живот положи за свој род“, нагласила је она.

Она је оцијенила да је данашња омладина, нажалост, превише неопредијељена и нема идеале за разлику од предака који су чврсто стајали иза својих убјеђења, завичаја и отаџбине.

„Били су патриотски опредељени и спремни на било коју жртву да би се тај циљ остварио“, додала је Глигорићева.

Она је рекла да је потпуно непотребна подјела српског народа на Србе са ове и оне стране Дрине.

Упитана да ли се младима довољно прича о томе ко је био Перо Тунгуз и сви значајни људи тога доба, Глигорићева је одговорила да је својим потомцима пренијела доста тога, али да увијек може више.

„Наравно, увек може боље и може више и то је императив неки коме ми, наравно, треба у некој мери да стремимо сви. Међутим, данашња омладина своје информације превише базира на интернету, на сазнањима путем интернета, тако да је њима лакше да изгуглају неки појам, него да узму књигу у руке, да је прочитају“, каже она.

Глигорићева је рекла да је сазнања о прошлост својих предака скупљала преко живе ријечи.

Она је навела да је имала срећу што је њен деда Данило, син Пера Тунгуза, био историчар и географ који је студирао у Дижону и Греноблу и дипломирао на Филозофском факултету у Београду, тако да је могла из прве руке, имајући личну библиотеку, да дође до информације, те да није морала превише да лута, тражићи неке појмове са стране.

„Била ми је довољна наша лична библиотека, наше предање породично, породичне легенде, приче, тако да и о сваком том догађају који се збио могу да просудим нешто, знајући вредности које се цене у нашој прородици, имајући тај поглед на свет који се преносио од мог прадеда па до, да кажем, ове млађе генерације“, рекла је Глигорићева.

Глигорићева је напоменула да је њен дјед Данило који је историчар цијели свој живот провео пишући о догађима у вријеме Невесинске пушке.

„Наравно, пошто је то било у време када се није смело рећи да си Србин, поготово након Другог светског рата, за то је платио одређену цену, јер је као професор имао 20 и нешто премештаја у служби, диљем тадашње Југославије. Значи, био је кажњен, јер је био политички неподобан“, истакла је она.

Наводећи да се и ту показује црта истрајности Пера Тунгуза која се преноси из генерације у генерацију, Глигорићева каже да ни њеног дједа то није спријечило да одустане, да истраје на томе што је он сматрао да је часно, да је исправно, без обзира што је и породица сигурно трпјела.