СТЕФАН ЛОПАТИЋ: Криво сједи, али право реци!

  • Ратовали смо, али не са странцима. Ратовали смо са комшијама и дојучерашњим друговима. Још једанпут се показало да су грађански ратови увијек најкравији. У граду са Саборном црквом Рођења Пресвете Богородице, Гази-Хусрев-беговом џамијом и катедралом Срца Исусова, нису црквена звона нити глас хоџе били свакодневица. Били су то пуцњи, јауци, плач.

www.glassrpske.com

Немамо ми потребу да лажемо. Зло смо чинили, јер смо се од зла бранили. Жао нам јесте, али се не стидимо. Морали смо. Борили смо се, издржали смо. А опет смо отишли. Нисмо морали, а морали смо. Није то тек тако, није то једноставно. Чекати џелата на своме прагу, са својом породицом.

Рекао би неко – то је само селидба, то се стално дешава, и у доба мира људи се селе, траже бољи живот. Празне ријечи, утјеха за луталице и вјечите путнике, које је ко зна каква невоља отјерала у такав живот. Није земља нешто што се може оставити и отићи, што се може заборавити. Та земља, то смо ми. Ту су кости наших очева, мајки, дједова. Они су постали земља, а ми смо из ње потекли. Она нас је створила, њој ћемо се вратити. Док год нас има, она је наша и ми смо она. Па и када нас не буде, живјеће сјећање на нас, на оно што је било наше.

Још од свога настанка Сарајево никада није било хомогеније него што је данас. Данас у њему готово да и нема оних који су га стварали. Остао је тек по неки ћирилични натпис и приче које се све више потискују. Не „својатамо“ ништа. Дијелом је наше – било и биће.

Ми вечерас не позивамо на освету, нити ширимо говор мржње. Ми само не дамо да патња и бол кроз који смо прошли, и кроз који још увијек пролазимо, једног дана утону у заборав. Не славе Срби поразе, како се то често злонамјерно истиче. Срби славе своју слободу и одају почаст свима који су је стварали. Мртвим и живим побједницима. Побједницима – јер су нам омогућили да постојимо, да будемо вечерас овдје и да знамо ко смо.

Свакако да треба напоменути и неке апсурде који су данас све присутнији. Није ли, па можемо рећи, и смијешно да се одбрана куће и земље назива агресијом. Народ који је гинуо у одбрани свога назива се агресором. А није ли жалосно лажирати злочине, непрестано мијењати број страдалих – све како би противника приказали као злочинца, а борбу за голи опстанак народа и слободу коју је сопственом крвљу створио могли назвати геноцидном творевином.

Mи се поноснимо свима који су уградили своје животе, младост и дијелове тијела у слободу коју ми данас живимо. Срби се никада нису морали китити туђим перјем, нити се стидјети својих војника. Зар има веће привилегије за један народ него да увијек и свима поносно може рећи чији је и одакле је. За нас се то одавно и нашироко зна. Светосавски народ, са оног „брдовитог Балкана“. Туђе никада није тражио. Границе није повлачио вођен жељом да се окористи, већ су мјера увијек били гробови.

Користимо ову прилику да позовемо све да се окане пласирања лажи. Та љага не пада по нама, већ по покојницима, што је свима на срамоту. Сви мртви заслужују истину и правду, а прикривање тога страшан је злочин. Злочин према онима који се бранити не могу, због чега је срамота много већа. Барем је Србе одувијек красило правдољубље. Не одричемо га се, иако нас често много кошта. Али не мари. Код нас се зна: „Криво сједи, али право реци!“

 

Стефан Лопатић
Бесједа поводом обиљежавања егзодуса сарајевских Срба

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар