• У сусрет београдском представљању студијске монографије „Основна школа у Берковићима 1889 – 2024. “ аутора професора др Миленка Кундачине, а у години великог јубилеја за школство у источној Херцеговини – 135 година постојања и рада прве народне школе у Дабарском пољу, разговарали смо са господином Чедом Радовићем, првим учитељем који је своје образовање започео у школи у Дабру.

Учитељ Чедо Радовић на овогодишњем 67. Међународном београдском сајму књига испред сале „Иво Андрић“

Иако је Чедо Радовић касније дипломирао на Филолошком факултету у Београду и стекао звање професора српског језика и књижевности његово прво и по угледу највише звање и одликовање јесте – учитељ. Тако су га звали ученици, њихови родитељи, а онда и народ у Херцеговини. У то вријеме учитељ је био истински ђачки узор, народни ослонац и свеопшти импулс напретка.

За свој дугогодишњи просвјетни и хуманитарни рад Чедо Радовић је добио бројна признања и одликовања.

Од Министарства просвјете Владе Републике Српске примио је захвалност за допринос развоју просвјете, науке, културе и спорта у Републици Српској.

• Господине учитељу одакле потиче Ваша породица? Гдје сте рођени?

Моји Радовићи су поријеклом из Врањске, села у источној Херцеговини. Ђед Спасоје Радовић је био трговац у Дубровнику а онда се одселио због унијаћења и своју породичну сеобу завршио у Врањској. Отац Тодор је 1912. године бродом Карпатија отишао за Америку, да би се почетком Првог свјетског рата вратио као српски добровољац и учествовао у пробоју Солунског фронта. За ратничке заслуге добио је земљу код Панчева али није желио да се сели. Намјеравао је да се врати у Америку гдје га је чекао посао али због жалости сестара које су много тужиле због тог његовог далеког пресељења преумио се и купио лијепо имање у Дабру. Ту се са породицом настанио, наша кућа је била у Сунићима. Комшије су нам били Станићи и муслимани Нурци и Приганице. Ту сам се и ја родио 1929. године. Крштени кум ми је био Сава Мишковић из Хатеља.

У јуну 1941. године почиње страдање моје породице. Дабарске усташе су ухапсиле мог оца Тодора и одвели га у затвор у Столац. Послије страховитог мучења бачен је у јаму Пандурицу код Љубиња. И данас ми та страшна слика усташке банде док мучи мог оца лебди пред очима. Старији брат је отишао у партизане а мајка, сестра и ја смо се склонили дубоко у брда.

Треба и ово да се зна, наш кум Халил Хабота скривао нас је седам дана у својој кући у Милавићима.

Основну школу сам завршио у Дабру прије Другог свјетског рата. Послије ослобођења завршавам нижу гимназију у Требињу, а онда уписујем учитељску школу у Сарајеву и завршавам је са успјехом.

Моја прва служба као учитеља била је у Опличићима, у Дубравама. Тамо долазим 1949. године, чекало ме је 305 ученика у четири разреда.
Касније прелазим у Дабар, потом у Јабланицу, па у Шамац. У Шамцу сам био директор основне школе и инспектор у школству. Потом Зеница, ту сам обављао дужност начелника за просвјету општине Зеница и директора школског центра у Зеници. Из Зенице одлазим у Сарајево гдје сам био члан републичког просвјетно-педагошког савјета. На крају једва износим живу главу из Сарајева 1992. године и прелазим у Београд гдје и данас живим.

• Које године постајете учитељ у дабарској школи? Каква искуства носите са ове службе?

Од јуна 1950. године прелазим на службу у Дабар и ту остајем до краја 1951. Имао сам тада бојазан да ли ћу сачувати ауторитет с обзиром да сам ту рођен и да ме људи знају, а знамо да није лако бити надређени у своме селу. Међутим, и родитељи и ученици су ме тако лијепо дочекали и прихватили да сам био пријатно изненађен. Најљепше успомене о људима стекао сам баш тада. Стара школска зграда је имала само двије учионице. Моја учионица је била испод једне трешње. Насупрот скромним школским условима дјеца су имала чудесну вољу за рад и напредовање. Није било књига а оно што бих ја предавао они би из прве упамтили и поновили. У свему су ме слиједили и поштовали. Сјећам се да су се посебно истицали Влајко Шетка, Душан Радан, Лазо Којовић, Добрила Кундачина, Мевлида Бећа, Марко Дука и Данило Станић. На моје препоруке њиховим родитељима наставили су школовање и завршили факултете са најбољим оцјенама, а касније су неки од њих постали и директори угледних и утицајних предузећа.
И гле шта је живот, када сам као избјеглица, што се оно вели без ичега, изашао из Сарајева, велику помоћ и заштиту нашао сам и добио код мојих дабарских ученика.

• Шта бисте поручили садашњим и будућим учитељима и ученицима школе у Берковићима?

Оно што сам упутио и професору Кундачини поводом завршетка његовог дјела. Историјска је истина да остаје само оно што је записано, а то је било и његово основно научно полазиште за истраживачки рад и писање монографије о Основној школи у Берковићима. Ова књига потврђује да је историја ове школе дугогодишња историја рада просвјетних радника и ученика, васпитача и васпитаника, али и свједочанство о буђењу, расту и развијању образовних, културних и интелектуалних потреба младих и одраслих у Дабарском пољу.

Честитам професору Кундачини на оствареном успјеху!

Честитам 135. годишњицу рада и колективу Основне школе у Берковићима желећи свима да наставе гдје су досадашње генерације просвјетних радника стале, остварујући идеје, идеале слободе и правде, јединства и слоге, као услова нашег опстанке!

Народу увијек поручујемо обраћајте се свом српском роду и уздајте се у своје, а бирајте оне који ће учинити нешто добро!

ГОРАН ЛУЧИЋ