• Одавна се зна за Рудине и рудинске кнезове Храниће. У Херцеговини је и данас у народу познат Влатко Вуковић, војвода босанског краљевства, који је потукао Шахин–пашу 1388. године. Али, највећи меморијски стратум гради личност Стефана Вукановог Косаче из могуће развојне линије челника Димитрија, господара Рудина.

Црква Св. Архангела Михаила на Белависти (ФОТО: РАДИО ЈАДРАН)

Пише: Горан Ж. Комар

Он, као господар и утемељитељ политичке области Херцеговине, и Јелена Стратимировић Балшић, друга жена Сандаља Хранића са своје отмености, државничког и политичког формата и богословске утемељности.

Вријеме успона Косача је велико вријеме Херцеговине и то је један од разлога што се увијек изнова враћамо Рудинама, Гацку, Билећи и Новоме. У своме земљишном опсегу Косаче су држали област од Боке до Олова и Мораче до Омиша.

Из њихова времена је манастир Св. Архиђакона Стефана у Требињу чији су остаци изгубљени. Зидани иконостаси у њиховим црквама свједоче њихову припадност Православљу, а такође, и став који су о њима хранили на двору Васељенске Патријаршије.

У Боки, њиховом времену припадају цркве Св. Луке у Рисну, мала Светоуспенске црква на Савини, стара парохијална црква у Кутима код Новога посвећена Св. Андрији, као и пођанска црква Св. Сергија и Вакха. Ипак, овдје желим проговорити о херцегновској цркви Св. Архангела Михаила коју је саградио Херцег Стефан на данашњем тргу “Белависта“ у опсегу Старог града. Новски православни Срби на томе мјесту саградили су, послије великих и дугих сметњи и перипетија, нову цркву истоимене посвете и раскошних обличја 1908. године.

Ова црква саграђена је на мјесту једне куће која је срушена, али, што је најважније за овај чланак, на мјесту старе Херцегове цркве чији су се остаци видјели у вријеме градње. Зна се да је Херцег Стефан умро у Новоме и да је овдје 1466. саставио опоруку. Увјерен сам да је овдје и сахрањен. Могуће, баш на Белависти. Одборе за градњу нове цркве чинили су, све одреда, потомци херцеговачких, баш рудинских, требињских и поповских фамилија које су у Нови прешле током Морејског рата.

Нема потребе да то посебно коментаришем, читаоци ће видјети из потписа на крају писма које су Новљани још 1870. упутили највишој тачки политичке моћи Аустроугарске монархије. У наше вријеме, јавила су се два вриједна рада о цркви на Белависти, али они нису имали у виду документацију о градњи цркве која лежи у Архиви Српске Академије у Београду (Јасмина Житник, Прилог проучавању цркве Св. Арханђела Михаила у Херцег – Новом, Бока 26, 2006, 219, 221; М. Црнић Пејовић, Деведесетпетогодишњица освећења Српске православне цркве Св. Арханђела Михаила у Херцег – Новоме, Бока 26, 2006, 201 -214.). Најкомплетнији рад који доноси историју цркве на Белависти пружио је Небојша Рашо монографијом „Црква Св. Арахангела Михаила у Херцег Новом“, Херцег Нови, 2011.

Писмо Новљана, које овдје пружам, лежи у тој установи. У Шематизмима епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за 1884. годину казује се да је ту и прије петсто година била црква, појала се литургија, да ју је саградио Твртко.

Земљиште су новски Херцеговци откупили 1858. године за 4602 форинте, а 1871. капетан Никола Станић са Топле завјештао је кућу у граду у те сврхе. Поред владике Герасима Петрановића, у Одбору за градњу учествовали су: Јефто Гојковић, Мићо Гудељ, Мато Ђурановић, Мићо Квекић, Петар Комненовић, Симо Милиновић, Урош Милашиновић, Шпиро Познановић, Косто Станишић, Лазар Томановић.

На доњем тргу, ближе Морској тврђави, која и данас стоји, у вријеме Херцега Влатка, између 1473. и 1477. подигнута је црква Св. Стефана, чију је градњу платила дубровачка влада. Стари Новљани, сабрани у својој Топаљској општини (1718 – 1797), скоро изреда Херцеговци, знали су за ове цркве у Новоме и учинили су да се сјећање на њих узнесе до конца 19. вијека када су били способни започети градњу која у млетачка времена није била могућа.

У Рудинама и сада стоји црква Св. Архангела Михаила у којој је Влатко Вуковић причестио војску пред бој на Косову. Једнобродна мала сеоска црква укопана у земљу са староћириличким натписом у прочељу, који у потпуном преводу (уз неопходну накнадну корекцију последње ријечи натписа сада премазане са више слојева креча) на савремени српски језик каже: “1798/ Неимар Алекса Климента. Обнови раб божији (…)“. Такође, на чатрњи, и натпис о градњи црквене чатрње у доба краља Александра Карађорђевића.

Стара рудинска црква израсла је изнова, као репрезентативна и раскошна црквена зграда на новској Белависти, подизана од потомака рудинских и херцеговачких фамилија.

У значајном граду Косача, коначно граду подигнутом од Твртка Првог Котроманића, свакако леже њихове цркве. Цјелина херцеговачког средњевјековног културног наслијеђа, најочигледније изражена у стећцима, носи темељно богословско одређење вјере у Свету Тројицу. Житељи Источне Херцеговине који су на страни Венеције учествовали у Морејском рату, или Нови напуштали са турским гарнизоном, кретали су се унутар цјеловитог и нераздјељивог политичког, културног и вјерског подручја које је располутила тек Гримани линија (1701).

Али, меморандуми главара Источне Херцеговине из 1693. и касније, као уосталом и свих црногорских депутација у Млецима, говоре о услову за прелазак под крило млетачког принципа: недодирљивост њихових старина, цркава и манастира. Током 18. вијека они су подигли своје колективне задужбине и украсили Нови.

У толикој мјери, да данас можемо тврдити да је све репрезентативно у овоме граду, њихово дјело. Уздржавајући свој старински и обичајни живот, који није окрњила ни аустријска управа, подигли су у освит разломног 20. вијека једну цркву на понос роду.

Молба Новљана за помоћ у градњи цркве Св. Архангела Михаила на Белависти

Свијетла Круно

Премилостиви Царе и Господару!

Вјечно одани поданици Вашег Царског Апостолоског Величества, становници Ерцег-Новог, окружја БокоКоторског, усугјују се поднијети ову препокорну прошњу Вашем Цесарском Величеству.

Још од старине, од када је ова варош подигнута била је у њој српска православна Црква. Али кашње, кад су Турци освојили ове земље, порушили су исту Цркву, те се још и данас виде развалине њене. Становници ове вароши отрагу неколико, купили су исто мјесто, али нијесу имали средства да подигну речени Цркву, и тако су морали ићи, да се моле Богу у цркве околнијех села, које су далеко од ове вароши, те кад су хргјава времена, не би могли поћи на службу Божију.

Сада пак наумили су исту градити, зато се препомизно обраћају Вашем Цесарском Апостолском Величеству молећи да би милостиво подарити изволили једну своту новца, како би се могла срећно започети речена грагја.

Напоменути би било да је горје речена црква била задужбина Ерцега Стефана, Краља Босанског, и зато се вјечно одани становници ове вароши тврдо уздају да неће Ваше Царско Апостолско Величество пустити да се ова краљевска задужбина царском не назове.

У нади да ће Ваше Царско и Апостолско Величество пружити своју дарежљиву руку усугјују се подписати.

Вашег Цесарског Апостолског Величества

Вјечно одани поданици

У Ерцег Новом, 
20. новембра 1870. 

Начелник
Г. Војновић

Богдан Познановић 
С. Шимрак
Pietro Calugerovich
Јоко Јакшић
Драго Достинић
Нико Станић
Ђорђе М. Ратковић
Алесан. Павковић
Јово Накићеновић
Мато Мрша
Петар Ковачевић
Глиго Петровић