Слободна Херцеговина » МЈЕШТАНИ ОГОРЧЕНИ: Уклонити фантомско спомен обиљежје у Брестицама

МЈЕШТАНИ ОГОРЧЕНИ: Уклонити фантомско спомен обиљежје у Брестицама

  • Брестице су питомо херцеговачко село, смјештено на сјеверозападу општине Билећа, удаљено два километра од пута Гацко – Билећа. Ако кренете тим путем, прво ће вас на брежуљку дочекати црква посвећена Огњеној Марији. Испред ње се налази сеоско гробље, споменик солунским добровољцима и погинулим партизанима. Село се састоји од плодних долова, влака и пропланака, идеалних пре свега за сточарство.

Брестице су широј јавности највише познате по знаменитом херцеговачком писцу Радославу Братићу и некадашњем главном и одговорном уреднику ,, Нове Зоре ” који се родио у у том селу. Радослав је често волио да каже: ,, Ми смо увијек завичају дужни. Тај дуг се никада не може одужити!”.

Ово херцеговачко село које има своју тешку, али поносну историју. Нешто од тога налази се и у овој причи.

Пред Други свјетски рат село је имало 20 кућа и више од 200 становника које су чинили чланови породица: Милошевић, Братић, Лубурић, Миловић и Сенић.

Тако мало село дало је 35 солунских добровољаца да би им се касније придружило још 25 који су привремено били задржани у црногорској војсци.

Због своје поносне историје ово село је било на сталној мети гатачких муслимана.

Корићка јама је једно од првих стратишта у коју су усташе почеле да бацају недужне Србе. У њој  је завршило 156 људи из села Корита, Заградаца, Гацка и Автовца.

Онога дана када су усташе направиле стравичан злочин на Корићкој јами , прст судбине је спасао Брестичане, јер се нису сложили да и они дођу на Корита без оружја.

Егзекутори овог злочина су потомци некадашње османске империје из Цернице, Кључа, Куле Фазлагића, Грачанице, Автовца и Гацка. Никада нико од њих, ни од њихових потомака није упутио ријеч покајања и извињења. Они су тај крвави злочин доживљавали као свој успјех и побједу.

Брестице су живјеле у нади и миру све до 2. марта 1942. године, када су се нашле опкољене у троструком прстену усташа који је чинило 600 до зуба наоружаних војника. Село се није дало, нису пристали на одвођење на некакву понуђену конференцију, него су  се дохватили пушака. Имали су их само 26. Борба се развила. У отпору који је трајао више од десет сати Брестичани се нису дали. Њих, 46  је погинуло, док је међу рањенима било 45 мјештана.

Неки од њих, као на пример Никола Лубурић, бранили су се сјекирама. У нека доба прискочио им је у помоћ погранични батаљон српске војске у отаџбини Брестичко-селинског батаљона који је формиран, одмах после злочина над Корићком јамом. Усташе су имале велики број жртава, али су успјели да спале куће и штале и отјерају стоку. Брестичани су битку изгубили, али су се понијели часно и јуначки! Одличан примјер, срчаног и јуначког отпора војсци Независне државе Хрватске!

Једна несрећа обично рађа другу. Док су се Брестичани храбро опирали усташама, заједнички партизански херцеговачко–црногорски Оперативни штаб (командант Сава Ковачевић, политички комесар Петар Драпшин) је дао налог за сатирање српског становништва по херцеговачким селима непосредно уз црногорску границу. Било је потребно ликвидирати све угледне домаћине, посебно солунце, како би омасовили свој покрет и кренули у извођење револуције.

Штаб је озбиљно схватио задатак и концентрисао све јединице.  Прво је требало осветити Ђока Путицу, команданта њиховог штаба. Немилосрдно су се окомили на љубомирске сељаке и 27. 2. 1942 на Радачком бријегу стријељали  21 недужног Љубомирца. Драгица Правица је пиштољем ,,овјерила” сваку жртву појединачно.

То им је  изгледало мало, па су накнадно стрељали још њих шест . Такав крвави ,,успјех” требало је ,, прославити ”, па је организовано и ,,народно весеље” уз пјевање и играње.

Штаб је наредио даље ликвидације по селима: Доња Врбица, Ковачи, Голобрђе, Прераца, Селишта, Лађевићи…

За то вријеме усташе су слободно уништавале Брестице. Већ сјутрадан (3. 3. 1942 ) комунистичке јединице су се појавиле у Брестицама и почеле су да уцјењују мјештане, да им се придруже. Уништено село је било идеално за омасовљење њихових редова. Све се уклапало у познату Мошину теорију о спаљивању села и добијању војника бескућника.

Село познато по високом моралу солунаца и патријархалним домаћинима није желело недефинисану, безбожничку војску са петокраком на капи. Највише се противио најугледнији у селу и ширем крају Стеван Лубурић, солунски добровољац и инвалид, један од ријетких чија су прса красиле свих седам медаља, које су настале у Великом рату. Стеван је увијек био први када се нападало на Бугаре и Швабе и хрватско-словеначке  јуришнике. Стеван је био један од ријетких који је могао без најаве и куцања да се појави код краља Александра, који га је изузетно цијенио.  Но партизани су га савладали, извели из села и упуцали. Видећи ново зло и да ће  сви проћи као Стеван, сељаци ,,узеше јадну капу у жалосну руку” и прикључише се партизанима. Неки су касније дезертирали, неки погинули а неки дочекали крај рата. Усташко – комунистичка осовина је добро функционисала у борби против свега оног што је српско.

Партизанска крвава ујдурма настављена је даље према Коритима и Мекој Груди.

Већ следећег дана 4. марта 1942. ликвидирана су тројица угледних  Вуковића:  Богдан и браћа Радован звани Срдан, носилац Албанске споменице и ордена Карађорђеве звезде са мачевима и Секула, звани Ђуза, оба солунски добровољци. Са њима су ликвидирана двојица браће Самарџића из Лађевића: Неђо и Милорад, познати гуслар и бацач камена с рамена. Претходног дана њима је убијен отац Благоје и брат Вељко. Опет је око жртава ухваћено коло,  пјесма и игра…

По околним брдима одлијегала се пјесма:

,,Ево зоре, ево дана
Нема Ђузе, ни Срдана!“

За два дана 3. и 4.марта 1942. стрељан је 41 српски домаћин на Голобрђу, Дивљакуши и Мекој Груди, под оптужбама да су “бандити, зеленаши, шпијуни, кулаци, разбијачи народног јединства…”

Партизанска тиранија настављена је и по осталим билећким селима. За непуна два мјесеца црвеног терора ликвидирано је 110 људи.

Занимљиво је данас, после 78 година, прочитати мисли Саве Ковачевића, који је, по Брозовим инструкцијама, наредио ову операцију. О томе свједочи његово писмо упућено Блажу Ђуричићу:

,, Нарочито је ефикасан потез у срезу билећком, гдје смо до последњег уништили ћорави батаљон Бјелетића и четнички батаљон Саве Ковача у Љубомиру. У вријеме од 48 сати улупали смо 60 – 70 бандита”.

Данас у Брестицама живи мали број становника, њих десетак, само они који нису успјели никуд да оду. Уништавање села започето поглавниковом војском докрајчено је  филозофијом Маркса и Енгелса. Али то није крај ове приче.

Негдје у фебруару ове године, таман пред пандемију короне,  у селу се појавише неки непознати људи, са мацолама и лопатама.

Уплашени мјештани их запиташе шта то раде?

У вечерњим сатима на имању баш Стеванових синова Воја и Радована Лубурића, на узвишењу у центру села и најљепшем мјесту ниче споменик са натписом:

HUSEIN AGI TANOVIĆU – SINU ALI AGE KAPETANA,

ALLAH SE SMILOVAO OBADVOJICI

Никада на том мјесту није постојао гроб било ком муслиману, нико тако нешто не памти, нити има неких посмртних остатака. Напротив, на тим мјестима могли су се наћи само средњовјековни стећци, који немају никакве везе са исламом.

Тановићи су зулумћарска породица из XVII и XIX вијека. Аге су добро познате по терорисању српског народа и одвођењу дјеце у јањичаре. Неподношљив терет над рајом изазвао је херцеговачке устанке у другој половини деветнаестог вијека, који су задивили Европу и донели слободу од Турака.

Последњи Турци напустили су Херцеговину за вријеме балканских ратова, већина и раније. Остали су потомци Срба који су временом примали ислам и жалили за некадашњим привилегијама. Они су објеручке прихватили усташки покрет и извршили злочине о којима се ћутало више од 50 година. И данас се устеже отворено причати о том прећутаном геноциду.

Поставља се питање који је смисао спомен плоче у запуштеном и уништеном херцеговачком селу?

Ко зна шта је следеће?

Можда насељавање исламских миграната.

Ово питање не тиче се само општинских структура Билеће, већ и Владе Републике Српске. Надамо се да ће сви заједно реаговати што прије и позитивно одговорити на молбу становника МЗ Мека Груда и на легалан начин уконити ово обиљежје.

О Видовдану 2020.
Светозар Црногорац , предсједник Удружења Гачана у Београду

 

МЈЕШТАНИ МЕКЕ ГРУДЕ УПУТИЛИ ЗАХТЈЕВ ЗА УКЛАЊАЊЕ СПОМЕНИКА

Мјештани Меке Груде упутили су Скупштини општини Билећа и начелнику општине Миљану Алексићу званичан захтјев за уклањање споменика турским агама у селу Брестице.

У писму се истиче да су потомци турских зулумћара направили стравичне злочине у Коритима и Брестици, као и да су прије подизања овог споменика муслимани из Гацка међу којима и Тановићи проводили имигранте из Азије и правили им логорски смјештај у сусједном напуштеном селу Долушама.

– Сматрамо да је довољно аргумената да надлежни органи општине одмах уклоне турски споменик који је подигнут у селу Брестицама у фебруару 2020. године  – закључује се у писму које је потписао Славиша Самарџић, предсједник МЗ Мека Груда. 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Zovi Simu Reply

    Ima li iko od vas macolu suncevamjebem!
    Trebaju li Marsovci doci da uklanjaju balegu!

  2. Pingback: МЈЕШТАНИ ОГОРЧЕНИ: Уклонити фантомско спомен обиљежје у Брестицама код Билеће

  3. Rada Reply

    ZASTO OBJAVLJUJETE,STO ODMAH NISTE SRUSILI.STO NISTE ZVALI MILICIJU PA DA SE NE POSTAVI.

  4. Zoran Reply

    Ako se odmah srusi spadamo u kategoriju siptara i ustasa, zato i jeste isparavno ici legalno i dokazati da je to ploca dignuta na mjestu gdje ne treba uz naglasak da je to pokusaj razdiranja medunacionalnih odnosa. Drzavni organi moraju odmah reagovati!

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина