МИШО ВУЈОВИЋ: AКАДЕМСКО ТАЛАСАЊЕ – Велике лажи малих мајстора

  • Заталасали смо се добро. Ко пред изборе. Од улице до суднице, државе, цркве и САНУ. Поново се пребројавамо, а као да смо било када и престајали. Предахњивали јесмо после великих чистки. Али смо се и тада у себе, да нико не чује, делили. Највише на слуге и издајнике. Плаћеници су и једни и други. Само је питање где иду по апанажу.

Фото: Католички тједник

Те две категорије не изумиру. Најбројније су уз умукнулу грађаннску масу. Ту ни пандемија не помаже.

Отац нације – академик, писац и сива еминенција, наших пропалих политика, Калемар из Велике Дренове, негде средином деведесетих, предложи да са Албанцима, делимо Косово и Метохију. Дочекаше га на нож и би медијски “искаишан” као да су га Руговци негде пресрели и јатаганима испарали.

Правдали су га, да је по налогу шефа са Дедиња испипавао пулс нацији. У то време дамара је било, сви органи осим главе функционисали су беспрекорно. Али код слабе главе, јако тело још више страда. А ми добрано полупани лелујамо од усијаности и празноглавља, док у позадини тупо одзвања посмртно звоно Југославији у коју се Срби и данас куну. Зидар прве Државе тог трагичног имена, је своју грађевину платио главом. Ослобођени су пуцали у свога спаситеља.

“ Гураш их у руке Италијана да их прогутају.”, рекао је војводи Живојину Мишићу Краљ ослободиоц.

“ Нека их, боље да се они рвају са њима него ми”, узвратио је пророчки стари војвода.

Хрвата у Лондонском споразуму и осталим актима није било. Трумбић је са свитом дотрчао на Крф да истоименом декларацијом, искамченом на емоције, ускочи у вагон победника. Краљу Ујединитељу су се захвалили 1934. У Марсељу са наколико смртоносних куршума. Павелић и друштво, увлачећи у сукоб у Владу Черноземског који ће са четири метка усмртити суверена. Избором Черноземског за егзекутора хрватско – српски антагонизам проширен је на Македонију чија се екстремно револуционарна организација ВМРО, борила за независност Македоније. Све те захтеве и неспоразуме испеглаће комунисти, стварањем националних република унутар једне државе. Неимар друге Југославије је овенчан славом и данас окружен цвећем почива у златном саркофагу српских заблуда. За разлику од краља Ујединитеља он је био дуговек. Деценију после његове смрти пламен мржње потомака оних који су први пуцањ у Југославију испалили у Марсељу, прогутао је и Брозову творевину. Остало је још мало отетог да се озакони да би се још нешто под међународном гаранцијом развргло и отуђило.

Недавно је први академик, неуролог – “неуротично” изјавио да смо се Космета већ ратосиљали, само нам тај сусрет са истином свечано нико није уприличио. Парафразирам. Академик је еликвентан, кажу има озбиљан педигдре чистача. Отац Светислав је у униформи ОЗНЕ водио персоналну службу на Медицинском факултету.

Академик још није изашао у униформи, а специјалност су му дегенеративни процеси у мозгу. Где се три деценије медицински није напредовало ни милиметар. Тако се већ одавно препустио одумирању ћелија као логичном току болести. На исти начин, вероватно посматра процес одумирања веза између Србије и њене, окупиране, јужне покрајине. И ништа спорно за једног интелектуалца. За Чеду или Вука, чији је патриотизам одавно антрофирао, али да председник САНУ потписује умрлицу живом, каквом таквим али још нашем, Космету, и поред свих споразума који воде ка признању, мало је апсурдно и неетично. Нећу да користим неке квалификације. Али да напоменем:

Део “елите”, вођен личним интересима, под изговором “чије овце тога и планина”, давно се одрекао не само Космета, већ и корена, крви, гена, српства и сопства. На чијој ли је страни председник САНУ? Да служи служи. Истина је. Коме? Истини? Империји? Издаји? То треба да утврде надлежни.
А чији су манастири, храмови, тврђаве, мостови, светитељи на фрескама, градитељи на ктиторским композицијама? Чији смо ми ако Космет није наш. Има ли нас или смо и ми измишљени. Што, Арнаути пале и руше манастире Космету? Зашто горе тапије. Манастири су тапије. И док год стоје тамо и нас живих има.

Лаконски је рећи није наше. А што нам га траже када наш није. Узели су га силом и сада хоће да им га поклонимо или да добровољно учествујемо у тој отимачини. Чим га још траже, докторе Костићу, јасно је да га не могу укњижити, док га ми не раскњижимо. Е ко ту кога обмањује!?

Свака одбрана је великосрпски национализам. Једна велика илузије, рећи ће забринути “пријатељи”.

Угрожавање регионалне безбрдности. Огласио се и доктор фра Лука Марковић, у “Католичком тједнику”: Лука Марковић, хрват српског имена и презимена.

“ Умјесто памфлета САНУ било би добро да се у Србији, нашло напокон довољно храбрих интелектуалаца, који би објавили проглас у којем би писало да се Срби чувају великосрпске лажи која већ дуго времена сеје мржњу на простору бивше државе”, наводи у свом осврту овај фратар спочитавајући Србима све злочине од Вуковара, Сребренице до Космета и раније Црне Горе. Лука је и Јасеновачке жртве подвео под великкосрпство смањујући их на петнаест пута мање од званични утврђеног броја страдалих. Спрдајући се са филмом и самом помисли да тако нешто може добити Оскара. Трагични је што до сада немамо бар десетак играних филмова и Јасенивцу и макар један о Лори, савременим конц логору у коме су на зверски начин деведесетих убијани Срби.

“ За њих је Црна Гора одувијек била српска. Великосрпска (четничка) скупштина 1918.у Подгорици, која је докинула црногорску нацију Цркву, није била пуч Карађорђевића него наводно жеља црногорског народа”, наравно фра Лука прећуткује да су и народ и црква и држава имали једно презиме. Српско, ћирилично, православно, уписано у свету књигу Косовског завјета.

Тај Косметски мит био је инфузија и духовно врело на коме су се напајале генерације збијене између слободне смрти и ропског живота. Тако је настао и мит слободе! И нигде српска мисао, захваљујући гуслама и беседништву нија очувана као у Црној Гори.

Писана је историја као поезија, мелодична, метафорична, трагична, узвишена, тужна и недостижна, често преумљена од елите или потиснута из колективног памћења. У више наврата су јој кројили одела по мери окупатора или квислинга склоних додворавању туђину. Нештедимице су је сакатили као и делове територије које су нам ампутирали док смо певали о братству и јединству насталом на идиличној илузији песничке утопије “брат је мио које вјере био”.

А тај брат је враћао мером коју цивилизација не бележи, али је записао италијански писац, у то време смбасадор Италије у Загребу, Курцио Малапсрте у својој књизи “ Капут”:

На столу у Павелићевој канцеларији стајале су корпе са натписом – Хрватске усташе своме поглавнику за рођендан-

-Какви су то корали ? – питао је Малапарте.

-То су очи Хрватских непријатеља повађене из глава Срба. То су и ваши и наши непријатељи они су православни. То ми је најдражи поклон од мојих верних усташа. У шест корпи је око 30 килограма српских очију., одговорио је Павелић што је уз згражавање код Малапартеа изазвало осећај да седи са најмонструознијом злочинцем двадесетог века, коко је написао.

Хрвати су у пролеће 1848 начинили покољ у Италији, док су у току рата у Немачкој у 17 веку нарочито у Магдебургу оставили најбестијалнији печат монструозности, мадакрирајући, силујући, живе спаљујући становнике да би у цркви Свете Катарине затворили и обезглавили тридесет троје људи.

Сакаћење људи виђено по српским селима током Другог светског рата ид стране усташа – хрватске фаланге су примењивале на Магдебурпкој свадби како су назвали свој крвави пир, иза кога је остало упозорење : – Сачувај нас Боже куге глади и Хрвата.-

Познати немачки песник Шилер, бележи да је Магдебург доживео монструозне злочине и немилосрдну похару. Све што се могло понети опљачкано је или уништено. У једној цркви пронађене су педесет три жене са одсеченим главама, голе и претходно силоване.

Шилер процењује да су Хрвати у тим монструозним оргијама уморили преко тридесет хиљада људи. Песник наводи погибију шведског краља Густафа Адолфа кога су мртвог хрватски бојовници опљачкали. Због зверстава над становништвом на доживотну робију је осуђен је славонски барон Тренк, чије су се фаланге прославиле касапљењем и пљачком становника градића Хама.

Потомке тих зликовцава Срби су ослободили у Великом рату, згажене и поражене уздигли до победничког достојанства.

Доктор Херман Нојбахер Хитлеров опуномоћеник за Балкан у својој књизи “ Специјални задатак на југоистоку 1941.-1945.”, штампаној 1956 године бележи:

“ После распада Краљевине Југославије букнуо је хрватски ратни поход освете и уништења православног Српства. То спада у најсвирепије акције масовног убиства целе историје, то подсећа на верске ратове, то је најкрвавија историја. Хитлер је био против убијања Срба јер они нису били мањина”.
Подсетићу уваженог фратра Марковића шта пише Вилхем Хетл, шеф нацистичке обавештајне службе, познатији под кодним именом Валтер Хаген, у књизи “ Тајни Фронт”:

“ Маса Мачекових присталица и цео хрватски народ сматра да је коначно дошао час да се цео хрватски народ ослободи југословенске државне заједнице. Смртна мржња је била против Срба и Јевреја. Свако је имао права да их убија. Беху ужасне грозоте 1941., масовна убиства Срба, читава села и градови су нестајали”.

И да не набрајам све колеге фра Лукине у том злочину, почев од фра Мајсторовића сатане који је лично клао српску децу до преподобног Алојзија који је те злочине, уз одобрење папе Пија XII, благословио. Толико о вама и нама фра Лука, а што се тиче академије моја баба би рекла боље да је није или да је нема. И пустите ви нас, али нису вама што носите српска имена и презимена проблем Срби. Већ огледало и глава у њему.

Председник Костић се олакшао испред САНУ, да ли да нам колективно отвори ноздрве и овако ослепелим или се кандидује за степеницу више? Ники га бране, други нападају, али Устав нико не помиње, а у Уставу све пише. Став по Уставу, господина академика је кршење Устава, народски речено Издаја.

Мишо Вујовић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар