МИШО ВУЈОВИЋ: ПОБЕДНИК – ОД ПРЕДСЕДНИКА ДО СТРАДАЛНИКА!

  • Кратак је пут од силника до мученика. Од узвишеног до згаженог. Од обожаваног до омраженог. Од вожда до сужња. Од председника до страдалника.

Youtube /снимак екрана/АП архива

Таква острашћеност, својствена племенским заједницама вековима је присутна на нашим, просторима. Срби, историјски најмоћнији и најсупериорнији народ, у окружењу, предњаче у одстрелу вођа и господара.

„Имали па убијали“, рећи ће Србин, Хрвату.

„Маса је немилосрдна када осети слабост појединца. Како у кући тако у држави. Сви, као вукови вребају онемоћалост, вође чопора. Деца, и поједини укућани се изругују са занемоглим дедом, ратником и домаћином, пред којим се док је био у снази нису смели прекрстити. Пучина најбоље разуме језик силе,“ грми Ненад с равне Романије.

Немоћ трагичног јунака ове приче, одважног и супериорног у много чему, чучала је и у „генијалности“ његових укућана и отелотвореној у амбицијама да, по угледу, на фамилије латиноамеричких и афричких аутократа доминирају разним сверама живота. Супруга Мирјана, је своју комесарску надмоћ из сенке, озваничила оснивањем Југословенске левице, чији ће пипци успети да разоре, до тада неприкосновени СПС – партију насталу трансформацијом Савеза комуниста.

На позорницу моћи Слободан Милошевић је дошао, на таласу буђења народа. Ни он, попут већине, није изневерио традицију, српске политике, да приносе на жртвеник, кумову главу.

Једна парола „Нико не сме да вас бије“, винула га је у врх моћи. Самоуверен, интилигентан, енергичан, помало пркосан и провокативан, отворио је нову страницу српске историје. Крваву и трагичну.

Окуражио је косметске Србе, обезбедивши, делу тог корпуса, још једну деценију привилегија на обећаној земљи.

Гануо га је тај плач старе Србије и нож дубоко забијен у само срце Косовског мита, још од Тита, Пере Коња и осталих чувара братства и јединства.

Нажалост, касно је разумео да се Косметски гамбит решава привилегијама албанским првацима и дугорочним стратегијом, економског јачања осипајућег српског становништва.

„ На Косову нису само Албанци проблем“, пожалио се својевремено Момиру Булатовићу. Вештачки је, успео да умири Албанце, Војводину да пригли, али зла коб распада Југославије, разгоропађено се надвила над њеним грађанима. Словенија и Хрватска, потпомогнуте Ватиканом и Немачком, већ су копале гробницу државе настале после Великог рата на жртвама милион и двеста хиљада Срба. Није имао такта како да спречи трагични распад земље саграђене на темељима две српске краљевине и вековном сну о уједињењу потлачених југосовенских народа. Још мање је смео да игнорише неоусташке пароле „ Србе на врбе“ и репризни сценарио наставка Другог светског рата. Након Хрватске букнула је Босна, а Он је и даље покушавао да оживљава мртваца, спашавајући Југославију, злу коб наших предака, нашу али и његову.

Након Босне миротворци су истим фитиљем запалили Космет. Поново су нам, бомбама разарали земљу, убијали цивиле, „распамећивали“ касетним бомбама и осиромашеним уранијумом. Народ се ујединио у одбрани отаџбине.

„ Гађите их док се не отрезне“, поручивали су његови опоненти под пароом „За спас Србије“.

Епилог мисије „спашавања Србије“ започете бомбардовањем, настављене сменом Слободана Милошевића, је распродаја предузећа, привредно обогаљена, војно и безбедоносно разваљена, разбијена и презадужена Србија.

Транзитивна, пост Милошевићева Србија, згажена и денацификована са суровом хипотеком одговорности не само за распад Југославије већ и за НАТО бомбе просипане по цивилним циљевима, постала је бледа сенка земље која је 78 дана натчовечанским напорима и за странце, задивљујућом доктрином пркосила НАТО алијанси.

Нове досовске власти се утркују у прихватању кривице. Криви смо и што смо се уопште супроставили таквој сили. Што им је ПВО срушила невидљивог и на десетине моћних бомбардера. Стога је, додатно требало понизили Милошевића и хапшењем и одбраном. Врховног команданта оставили су готово сви осим породице и неколико пријатеља. Тек тада је постао свестан погубности сопствене кадровске политике. Издали су га људи којима је безрезевно веровао!

Од генерала, шефова тајних служби до пихтијастог председника Србије који је, тврде упућени профитирао, на обнови једне светиње, ван Србије, деведесетих година прошлог века. Уместо војске и полиције бранила га је параудбашка група неколико добровољаца и пар одметнутих полицајаца.

Хапсио га је незајажљиви премијер, нашмркани и несвршени драматург, зализани и исфрустирани келнер, звани „лакирана бубашваба“, немушто – дезорјентисани министар полиције са егзотичним надимком из детињства – „мајмунче“.

Цема алиас Легија, чедо Милошевићеве тајне службе предводиће комбиновани тим кримоса и командоса.

Филмски! Сценарио, достојан Френсиса Форда Каполе.

Осудили су га без суда, изуједали га, кукавички као чопор гладних паса, понизили су га унижавајући државу и на крају као разбојника испоручили инквизиторском суду основаном за правни одстрел српског народа – колективно одговорног за стварна и исфабрикована непочинства појединаца.

Бесполни – анационални Београд је ликовао, круг двојке славио, народ је посрамљено носио мучнину још једног велеиздајничког чина такозване демократије у повоју. Грађани су, уплашено ћутали. Подједнако и они са осећањем гађења и колективне понижености и његови пријатељи и партијски другови. Издали су га полицијски и војни генерали, неки, у грчевитом покушају да продајући његову, спасе сопствену, главу. Али само за кратко. Слобу су испратили у историју себе на депонију. Пихтијасти Милутиновић, надобудни Павковић, неотесани Ојданић бесполни Коштуница, разни Лукићи,
Миленковићи, Ђорђевићи…

Претходно су му, ради мирне примопредаје власти, јемчили, да га неће испоручити Хашком трибуналу. Војислав Коштуница му је писмено гарантовао. И слагао га је, пилатовски перући руке, када су га депортовали у Хаг. Тужно самоубиство принципа једног легалисте. Свему је претходило повлачење војске испред виле „Мир“ на Дедињу. Наредбу је издао нови врховни командан В.К.

Коштуничина влада је касније, успоставила редовну линију до Хага, испоручујући „добровољно“ високе војне и полицијске старешине. Ипак титула најагилнијег Хашког сарадника, припашће Борису Тадићу, предајом Хагу, Караџића и Младића.

Слобу су у Хаг, допремили везаног, са рукама на леђима. И не слутећи да ће га те лисице уздићи, а њих згазити, пред лицем историје. Први антиглобалиста света, корачао је мирно и самоуверено.

Хашки казамат, опраће његове грехе и према сопственом народу. Неоптерећен оковима породице, и хипнозом ирационалне супруге, Милошевић ће Хагу, одиграти најбриљантнију ролу живота. За себе, за српски народ, за историју, за све слободоумне грађане света. Успеће, као правник да доминира, да демистификује и разобличи многе лажи о Србима, као човек да покаже господство, као политичар државничку мудрост, као заточеник достојанство.

Његови џелати су већ одавно заборављени. Коштуница се вратио под окриље сопствене безначајности. Остаће упамћен по годинама које су нам прогутали Шојићи. Ђинђићу је, уз помоћ западних служби пресудила она иста група разбојника под фантомкама која је те мартовске ноћи 2001. под лажном оптужницом Милошевића покушала да отме и смести у Централни затвор. И ту је председник, чије политичке ставове нисам делио, још мање подржавао, показао достојанство и са миром праведника, свестан да је атмосфера на ивици крвопролића, пристао да га спроведу до Централног затвора.

Док по порталима, читам најаве нове серије „Породица“ о хапшењу Слободана Милошевића, последњег политичара са озбиљним државничким инсигнијама, човека о чијој ће улози судити поколења, непристрасна и неинфицирана псеудо изворима, анти-српском пропагандом и колективном хистеријом западних медија, размишљам о размерама драме те слојевите несрећне и трагичне личности, не поражене агресијом НАТО алијансе, али понижене беспризорношћу такозваних демократских власти које ће државу обездржавити, њену имовину опљачкати, народ однародити, становништво свести на безличну масу без достојанства.

Средином 2004. године, када је Хелен Ранта, шеф међународног форензичког тима у Рачку, потврдила моје наводе из књиге „Масакрирање истине“, коришћене у више наврата у Хашком трибуналу, „Вечерње новости“, као фељтон објављују цело поглавље о том догађају који ће, као медијска припрема, претходити бомбардовању СР Југославије.

„Преносим ти поздраве и захвалност председника Милошевића“, саопштава ми узбуђено женски глас са друге стране жице.

„Ово је сјајно, тезе су ти поткрепљене озбиљним доказима, председник Милошевић је одушевљен“, наставља Бојана Исаковић, аутор прве велике изложбе о јасеновцу и члан тима за одбрану Слободана Милошевића у Удружењу „Слобода“.

„ Пријатељ суда, Бранислав Тапушковић је такође користио твоју књигу“,додаје узбуђено.

„Знам, већ су, мојој мајци душебрижници. послали муштулук да ћу и ја у Хаг. А време је да након толико рата уђем у историју“, одговарам са смехом.

„Председник зна да си био противник његове политике и тим више је сматрао за обавезу да ти испоручи захвалност“.

Захваљујем се, узвраћам поздраве са молбом да му пренесе поруку :

„ Поздрави господина Милошевића, реци му да ми импонује његова правна супериорност и достојанствено држање у Хагу. Желим му да победи тај инквизиторски провизоријум и да дође да му суди народ. Свој нарoд је, највише и најболније задужио…“, узвраћам мирно.

Настаје тајац. Уздах. Питање.

„Зашто да му се суди. Херојима се никада није судило?“, одбруси, ова храбра и разборита жена.

„Он се у Хагу брани бриљантно. Тамо се у њему пробудио Србин, а онемоћао Југословен. Да је такве интервале свести имао у време своје неограничене моћи, нити би он завршио у Хагу, ни Србија на коленима“.

Мишо Вујовић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар