НАСЛОВИ

МИШО ВУЈОВИЋ: Карантин

  • “Да крај живота буде непостидан миран и да добар одговор дамо на Христовим суду”, наставља да се моли. Влада ме као сенка прати држећи гитару у рукама. “ајде још једаред да ти одсвирам песму пустите ме из ћелије”, говори тихо

 

Логор је постављен на брду са малим улазом на крају путељка вијугавог као тело џиновске отровнице. Пут се серпентинама као змија пење до врха платоа који подсећа на отворена уста кобре. Горе све познати људи. На трему прве бараке Стево Жигон у СС униформи.

Око њега десетак жутокљуних униформисаних бића неодређеног пола налик на посавске ловачке гониче. Хладне и бесполне индивидуе. Нека нова врста. Мушкарци са женским хормонима и мишићаве жене. “Ово фелерична фела ће уништити свет. Они су двополни, али немају нагоне”, каже Саша, лекар и професор сексологије. “Сатанизам узима маха. То је његово дело. Нечастиви је сада у часном посту, објавио рат Господу и ту ће сломити зубе”, каже отац Никодим.
Mobilni telefon

“Да крај живота буде непостидан миран и да добар одговор дамо на Христовим суду”, наставља да се моли. Влада ме као сенка прати држећи гитару у рукама. “ајде још једаред да ти одсвирам песму пустите ме из ћелије”, говори тихо.

“Када сам писао ово нисам ни слутио да ћу се обрести овде. Почиње да пева. Срђан гледа у небо. “Како је небо лепо када га гледаш кроз бодљикаву жицу. Цео сам живот летео и никада ми небо није било лепо као сада.

А три рата и бомбардовање и летови под забраном и санкције и поплаве и сада логор. Сећам речи свога оца годину дана пре смрти. Возимо се према Топлици он ћути загледан у Јастребац. Видим сету у његовим очима. Питам га о чему размишља. Он ме замишљено гледа. Ћути. Окрене главу на десну страну, посматра валовите брежуљке ове питоме планине. Одједном се окреће посматра ме и каже: Сабирам по животу и сводим рачуне синко. И мислим шта бих волео да будем ако се поново родим.

Шта?, питам знатижељно и са неверицом. Знам свог оца, официра, непоколебљив као стена. Борац, реалиста, пркосан и достојанствен, пкривених емоција. Сада размишља шта би волео да буде у другом животу. – Сељак, одговара самоуверено. Био бих сељак – слободан човек. Шта има лепше од тога? Будиш се са природом удишеш слободу. Имаш времена да се посвеиш онима које волиш. Служиш и господариш на својој земљи. Рачуне полажеш Богу и својој савести. Све остало је робија. Запамти синко робија. А свет ће постати велики кавез. Видиш ли како данас чипују животиње, сутра ће људе,”, присећао се очевих речи овај војни и цивилни пилот. Земунац исто као Влада. Добри људи. “У кавезу су само добри људи”, чујем непознати глас. Гледам та забринута лица својих пријатеља. Сенка зебње почива на сваком.

Не, нема ту страха. Страх је потиснут препуштањем Божјој милости. Иза стуба се сћућурила комсомолка у парадној униформи руских козака. Крсти се. Грешна ми душа због неповерљивости у покајање тих старих комунистичких кадрова. Покајање и чешљање савести се огледа у очима већине. Перут греха развејава полетарац.

Златоусти се смешка, загледајући придошлу примабалерину Бољшој театра, зеленооку Анастасију, жену нестварне лепоте, лепих правилних црта лица, мало напућених усана испод извајаног носа израслог између избачених јагодица уоквирених плавим коврџама. Влада је и даље сетно пребирао по жицама. “Замисли сада када сам поново заљубљен и треба да летим они ме затворише. Ког врага ћу им ја са седамдесет пет. Ионако више не гласам”, шапуће кроз шаку овај драги човек, песник танане душе, аутор мог омиљеног “Кућерка у Срему”. А човек се чако препозна. По стиску руке. По топлини гласа, по запису у очима. “ Суморни неки дани сад је добро имати пријатеља једноставног,веселог, ведрог, лековитог. Да нас научи шта је важно а шта неважно у животу. Да нас лупи шаком по рамену и да од тог ударца оздравимо”, цитира Срђан Душка Радовића. Мудрог, одмереног, духовитог. Таквих је данас мало. Све је заразила естрада, комерцијала, лепршави маркетинг. Поруке су празне и ступидне, често депресивне апокалиптичкне. У томе бану Ратко на штакама. “ Има да нас гађају савезници као и логораше у Оснабрику 1944 године”, рече Рале. “ Ми смо без савезника”, умеша се Богдан. “ Русија, мајка Русија”, прасну храпави глас из гомиле. “ Русија ћути ко заливена”, мирно ће Богдан. “Русија никада не ћути. Русија никада немо не посматра. Русија нешто спрема има да их нема”, кочоперно ће Ратко. “ Ово су велики улози, свет је померен из своје осе, после овога ништа неће бити исто”, тактички ће Богдан… Будим се, јутро је 24. март, лежим на троседу, Гром спава на поду. Двадесет прва година од бомбардовања Србије и Црне Горе. На телефон читам поруке: “Овај корина вирус је ко фашизам. Кренуо је из Италије, заразио Шпанију, проширио се на Немачку и Аустрију, и даље по Европи, а ми смо најебали 6. априла”, пише Срђан. Раткова Песма “Невина крв”, посвећена НАТО бомбама , враћа и сурову стварност новог рата и света у логору без бодљикаве жице. Свет у карантину.

Путиново обраћање светским лидерима даје наду. Влада и Срђан не излазе из својих станова. Чика Неша ме зове из Сурдука срећан што ужива у слободи своје викендице: ”Замисли да сам затворен у стану на петом спрату, овако сам слободан као птица. Малтус је смислио да ратом смањи број становника. У рату страдају млади људи. Овде владари из сенке смишљају епидемије како да се лише непродуктивног света. Старих и болесних превасходно”, кроз једак смех ће чика Неша. “Ово ми по многу смрди,” пише Благоје један од моје охридске браће.

У суштини, после овог имаћемо “јефтине државе” које ће покупавати креатори овог пројекта, сматра мудри и племенити председник Матице за Црну Гору.

Мишо Вујовић/ФБ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар