Мишо Вујовић: ЈУНАК КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

  • Одступио је Архистратиг Цетињски и Морачки. На бољу и узвишенију позицију. Тако му је Господ наменио. Отишао је из овог метежа у часу када се све усталасало у Црној Гори, када би његова реч отрезнила опијене амбиције и разгоропађене сујете или би их просветлила да савладају искушење – моћи.

“Искушење је судбина човјека на земљи. То је судбина људска, сваког правог народа да пролази кроз искушења. Стара изрека једног од древних отаца цркве је била „Узми им искушења и нико се неће спасити“, рекао ми је док су гореле српске куће у околини Пећке патријаршије.

Нажалост, за разлику од њега, без иметка у оставинској расправи, мало ко од световних главара, са позамашним иметком, размишља о судњој ури.

Али свевишњи најбоље зна. Зашто? Како? Којим путем? И коме ће шта наменити.

А знао је и Он. Пастир боголики, који никог није остављао равнодушним. Био је спреман за пут, као сваки Христов војник, испуњен радошћу и пуноћом свог грандиозног дела. А урадио је много. Кантаром овоземним немерљиво!

Испраћају сузе и молитве милиона верујућих. Непрегледне колоне грађана хрле ка Цетињу. Ето путоказа и онима који се рвају сами са собом.

Стигао је у тренутку комешања народа у духовно огољену Црну Гору. У тешком времену по Митрополију Црногорско – приморску, на коју су те 1991. године црногорски либерали и локални криминалци, јуришали са каменицама. Камење поквашено полувековном мржњом одбијало су се од њега, као таласи од морску хрид. Али га је болела располућеност народа и слепило људи да кидишу на крст због ког су им ђедови вековима крв проливали.

На све начине комунистичке власти су годинама покушавале да спрече његов долазак на престо цетињских митрополита. Антицрквени режим је још седамдесетих година прошлог века, спремао свог кандидата, али се његовим избору жилаво одупирао, стари митрополит Данило Дајковић, исто колико и идеји да се по моделу цркве у Македонији, формира самостална Црногорска православна црква.

“ Човек снује а Бог одлучује”, знао је да каже владика, кога ће историја памтити по интегритету личности, храбрости, бриљантном уму и умећу да врати моћ и углед православној цркви у Црној Гори. И више од тога. Да народу разбије страх од однарођене власти.

Отишао је Амфилохије неимар, митрополит трибун, духовни пастир, оштри саговорник моћних, заштитник слабих, противник осиљених, лекар болесних, исповедник утамниченим…

Преселио се међу тајновице, световице, слободарце, предани молитвеник и архипастир Амфилохије.

Рођен је на Божић 1938.године у Барама Радовића у Доњој Морачи.

“Божји миљеник – Јустиново духовни чедо”, говорили су стари Хиландарци, видећи у њему истинског пастира народа отуђеног самог од себе.

Био је живо и бистро дете у многочланој породици Ћира и Милеве Радовић.

И име му дадоше Христово! Исковано из имена спаситеља света.

Ристо, бистрооки и оштроумни момчић стасао је у Златоустог громовника, чије ће беседе ко Његошеви стихови, одзвањати брдовитим небом изнад Горе Црне .

Све се видело погледу. А поглед записује и најмању искру.

Тај поглед је ширио топлину код добронамерних али је слао и поруку злурадима. Као што је код већине његова појава будила позитивне емоције, тако је код противника или неистомишљеника распламсавала бес,помешан са необузданом мржњом. Народ га је волео! Говорио је као свети Илија громко и јасно. Није био миљеник моћника али су га поштовали и са уважавањем му се обраћали. Масе га данас жале и оплакују, али има и оних који су одахнули. Неки у фраку други у мантији.

Грешио али се није огрешивао, нарочито не о народ, чијим је језиком проповедао. Не о отаџбину, Бога коме је верно служио.

Знао је од речи да начини брдо, од ког би касније настала планина. Иза њега се није само пријатељ могао заклонити, већ су масе налазиле заветрину и уточиште.

Био је магнет, на који су се лепили и недобронамерни и амбициозни људи. Спремни да истргују и да се, у његови име самопрепоруче. Али то није умањивало снагу његове личности.

“ Није битно шта каже свет о нама, већ шта Бог каже о нама. Како нас Бог види.”, говорио је често.

Сећам се када му се италијански генерал Кабиђозу заклињао да ће по цену живота бранити Пећку патријаршију и Дечане, респекта са којим му се обраћао Серђо ди Мело, први шеф Унмика на КиМ, сусрета са извесним Индијцем гувернером Пећи:

“Дошао сам да обиђем манастир на пола сата, остао скоро три. Сада су ми ствари много јасније. И још нешто да су шпански конквистадори дошли са Вашим постулатима на светом писму а не са крстом на мачу, можда би и Индија била хришћанска земља”, рекао је Индијац показујући огромно поштовање према митрополиту Амфилохију.

По скромности, разборитости и ерудицији подсећао је на светог владику Николаја Жичкког и Охридског. То што је Он из главе говорио без лекторисање се могло одштампати. Болела га је патња разапињаног народа. Мазохизам и деструкција и прихватање лажи, дела елите о српском народу.

Знао је сатима да стоји испред манастира или пред Патријаршијим у Београду и слуша сиротињску муку.

Владавину световних велможа је карактерисао Његошевим стиховима ;

” Закон им је што им срце жуди, што не жуди у Куран не пише”.

Стизао је свуда, и када је горела Пећка петријаршија и Република Српска Крајина и Босна и Косово и Метохија. Достојни егзарх Пећкога патријаршијског трона у најтежим тренуцима
у време свеопштег терора и масовних злочина над Србима, након повлачења војске и полиције, стиже у Метохију. Преговара, брани, спашава, опојава, сахрањује, да заштити и туђе светиње као што је прсима пред разјареном масом, стао испред Бајракли џамије у Београду…

Горео је Хиландаар, на згаришту је остао сребрени рукохват игуманског жезла. Митрополит је, држећи то парче метала, испричао је анегдоту о сопственом гневу према тадашњем проигуману Мојсеју због свечаног дочека амбасадора СФРЈ у Грчкој, Светозара Вукмановића Темпа, приликом посете Хиландару. Био је млад јеромонах на докторским студијама у Атини.

“‘Како сте могли да звоните том безбожнику? Зар звонима да дочекате човека који се није потрудио да спаси рођеног брата, угледног свештеника – професора Богословије на Цетињу, Луку Вукмановића? Одали сте му почаст као крунисаној глави!’ Био сам бесан”, испричао је тада митрополит Амфилохије.

“Отац Мојсеј ме је ћутећи посматрао својим благим очима. ‘Оче Амфилохије, ми нисмо звонили да му одамо почаст већ да у његовој умртвљеној души пробудимо успавано зрно љубави према коренима’, рекао је смерни Христов војник, преподобни отац Мојсеј,” присећао се, тог марта 2004. године, архипастир црногорски који је успео да пробуди успавани дух исконске Црне Горе, обамрле од полувековног комунистичког терора.

Праштај и помјани владико свети, припреми пут својим небеским молитвама и за наше грешне и ломљиве душе!

Мишо Вујовић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар