Мишо Вујовић: ШИРОКИ ТРАГ


“Бог дао и широк траг иза тебе остао”, благосиљали су доброг човека у старој Црној Гори.

Иза митрополита Амфилохија остао је толико широк, висок, дубок,ванвременски траг мерљив једино космичким кантарима.

Стотине хиљада верника, духовне деце поштовалаца широм света. Епархије од Баната, Црне Горе до Латинске Америке. Само је сегмент плодоносног дела насталог за осам деценија живота.

Његов хришћански постулат да је сваки човек Божје биће, ма које био вере и нације спремност да храни и брани, да сеје и греје, да ради и гради, да укаже и припрети, изгурали су га на чело народа.

Био је присутан и доступан. И када се градило, радило, гасило или спашавало. Показао је то и последњи дан опраштања од њега. Помешани су туга и радост. Осећали су се љубав и мир. Без маски, припијени једни уз друге!

Фалио је само он, да громко кликне “Христос воскресе”!

Подгорица и читава Црна Гора дирљиво и отмено су се опростили од митрополита Амфилохија, епископа, духовника, песника, теолога, ерудите, полиглоте, обновитеља стотина храмова на земљи и на стотине хиљада храмова у душама људи. Испраћајући свог духовног архипастира, тихо носећи бол Црна Гора је, по ко зна који пут показала да је племство српског народа.

Како рече Матија такву сахрану су имали Александар, патријарх Павле и митрополит Амфилохије.

“ Окадио је сваки камен, улепшао лице Црне Горе, жалоснога утешио,свако дете помиловао, гладног нахранио, бескућника примио…”, рекао је његов најрепрезентативнији ученик и наследник владика Јоаникије.

“ Крчио је коров на њиви господњој, оннављао је оно што је запуштено и напуштено”, нагласио је патријарх Иринеј, упоређујући га са Светим Петром Цетињским и његовим временом.

Алекса Бечић је изразио наду да ће он бити последњи који је бранио цркве од дела свог народа.

“Оде нам Ђедо”, испод гласа, шапатом понавља маса. И аплауз говорницима пристаје као небеско сазвучје звона са Архангела.

Младог је, света највише. Нема метежа, разговора, дошаптвања. Са звучника одзвања заупокојена молитва. Не памти се да је ико овако масовно и свечано испраћен, реке људи и поред експлозије епидемије опаког вируса, три дана су као на ходочашћу од Цетиња до Подгорице одавале почаст човеку који је пробудио успавану Црну Гору. Три дана и две ноћи народ је, у колонама стрпљиво, и по неколико сати чекао да ода почаст, поклони се и целива почившег архипастира, Цетињског и егзарха Пећког престола!

“ Рука му је била мекана и топла, када сам је целивао”, каже Мики Париповић.

Такав колос је једини знао да пробуди и поново духовно подигне Црногорце. Да их окуражи и прекори.

Дан пред смирај позвао је двојицу вођа : првом да се стрпи још мало, “ако си чекао тридесет сачекај још годину”, рекао му је, а другоме да првог збрине и да га не запостави.

Владика Јоаникије господственом лакоћом испраћа званице. Налази времена да поприча са нама, да подели неке недоумице, да чује утиске.

“ Тек сада ћемо постати свесни какву је снагу митрополит носио у себи.Наглашава бригу и пожртвованост лекара и осталог особља КЦ Подгорица.

Над Подгорицом је већ пао мрак. Народ непрестано пристиже у крипту да се поклони светитељу. Мимоход, тишина, чује се понеки ударац потпетива од мермером, полочани под.

Опраштамо се и са монахом молитвеног погледа и чврстог стиска руке, владиком Методијем, на кога је, у време литија, на Ђурђевића Тари насрнула Ђукановићева полиција.

До аеродрома се возимо митрополитовим аутомобилом. Јована знам још као голобрадог младића, и данас темпераментног, спремног да брани ставове и традиционалним средствима.

“ Несам тужан, каже ми Јован, синовац, возач, курир, сниматељ, десна рука митрополита Амфилохија деценију ипо.

“ Ми Радовићи смо остали без најбољег од свих нас. Изгубили смо митрополита али смо добили светитеља. То је за радост а не за тугу”, категоричан је овај рођени Београђанин, наочит и разборит.

Показује ми последњу слику митрополитову снимљену на оделењу. Само дан пре смрти.

“Доручковао појео је кифлу и попио јогурт, следеће јутро се упокојио” прича Јован.

“Како ти изгледа на овој слици”?, пита гледајући ме широм отворених зеница.

Уздигнут, помало ископнио, са црном скуфијом на глави у белој поткошуљи, подигнутом левом руком и подметнутим дланом испод потиљка, у полуседећем положају на болничком кревету снимљена је последња, митрополитова фотографија за живота.

“ Како ти изгледа на овој фотографији”?, поновио је Јован.

“ Не личи на човека који ће умрети следећег дана!”, одговорио сам тихо, свестан да људи, ретки људи, попут митрополита Амфилохија никада не умиру.

Сада и Црна Гора има три јерарха Цетињска! Два Петра и Амфилохија!

Мишо Вујовић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар