Милован Р. Пецељ: ВЕЧИТИ КАПОР

Пише: Ададемик проф. др Милован Пецељ

Затекао сам се у стану код Мома Капора у Небојшиној 18. када је зазвонио телефон. Позив је долазио од једне његове обожаватељке, која је хтела да јој Момо уради портрет, не питајући за цену. Имала је нешто дужи увод. Капор је пажљиво слушао и када је завршила причу, учтиво је казао, жао ми је госпођо, тренутно сам заузет, правдајући се раније преузетим обавезама. Међутим, госпођи је изгледа стало да се портрет уради што пре и била је упорна. Убрзо је поново звала молећи да се он некако смилује и уради портрет. Капор се уредно јавио, слушао подуже њена образложења без приметне нервозе, да би јој на крају казао – знате госпођо, ја сам визитни професор на Филозофском факултету на Палама и управо се спремам да са деканом идем на предавање, које је већ најављено на Филозофском факултету. Извините, казао је на крају тужно, као да је затражио опроштај за нешто што није учинио.

Момо Капор је имао доста дарова и све што је написао позлатило се. Он је један од ретких који је „овладао” даровима митског Фригијског краља Миде, коме је Дионис даривао „моћ” да све што дотакне претвори у злато. Tу митолошку скривалицу запазио је његов пријатељ Рајко Петров Ного, за кога се кроз ову игру речи може исто рећи, без замерке. Опус Капора је импресиван и броји на десетине романа који су превођени на француски, руски, немачки, пољски,чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Није се за живота окитио књижевним наградама које је, несумњиво, заслужио. Заобилазили су га правдајући се да је лаки писац и да за њега још има времена. На то се није освртао, писао је и даље, забављајући све око себе и цртао где је стигао до миле воље. Попут фурије освојио је читалачку публику и био најпопуларнији и најчитанији писац свог доба. Данас га с правом сматрају српским Чеховом и то му је највећа награда. Бројни су великани којима су признања долазила са закашњењем.

Мало је оних који знају да је Момо Капор био визитни професор Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Идеја је потекла од песника Рајка Петрова Нога. Позив је Капор прихватио са необичном дечачком радозналошћу, која се на његовом лицу испољила кроз јарко видљив и спонтан осмех, који је одавао искрену радост. Тако су се на истом задатку нашла два барда српске књижевности, писац Капор и песник Ного, који ће учествовати посвећено на уздизању посве новог академског амбијента на Филозофском факултету. Све се то догађало у једном малом граду, ушушканом у подгорини између опеваних и шумовитих планина Романије и Јахорине, на домак Сарајева, где још није замро талас епског стваралаштва, који је на раскршћу историје, после четворогодишњег грађанског рата, постао престолница Републике Српске, а потом и универзитетски град. До тада су Пале биле мања босанска варош, једва позната по свом имену, на домак Капоровог родног Сарајева. Пале су делиле судбину периферијских насеља у које су Сарајлије долазиле, како је Капор говорио, да се подмире сиром, кајмаком и стељом, не надајући се, да ће на крају двадесетог века постати ни мање ни више, него универзитетски град чије су улице биле препуне високих и витких девојака и стамених младића.

Прво визитно предавање Капор је одржао у сали која је била испуњена студентима и професорима различите струке у свом стилу: Да би смо нешто рекли о енглеском роману двадесетог века, морамо се вратити руском роману деветнаестог века, а када се вратимо руском роману деветнаестог века, прође нас воља да говоримо о енглеском роману двадесетог века. Поентирао је на својеврстан начин и обливен самопоуздањем изненада се сакрио иза катедре. Тек након дугог аплауза као да је изронио из руске степе, усправио се, пропраћајући громки аплауз, уз препознатљив осмех. Зар се, друкчије и боље, гестом а не речима, могла одати почаст предавачком позиву. Заправо, Момо нас је подсетио на предавање које је у Лондону одржала позната енглеска списатељица, есејиста и оснивач феминистичке књижевне критике Вирџиније Вулф на тему Енглески роман двадесетог века која је том приликом изговорила ове речи, што је мало ко од присутних знао. У стилу врсних професора следило је незаборавно предавање које је публика неколико пута прекидала и наградила бурним аплаузима, што је joш више разбудило његову, иначе бујну машту, страст, жудњу за сазнањем и дечачку радозналост.

Незаборавно предавање Мома Капора на Филозофском факултету у Палама на тему Енглески роман XX века, у бараци фабрике „Фамос“.

После предавања пришао је и упитао ме, да ли је стварно ово било добро. Не, било је савршено. На лицу му се видело нескривено расположење и емоционални израз који је одавао радост, коју вам могу изненада донети наизглед неочекиване ствари, па макар биле и мале. Искрено задивљен предавањем, казао сам му да је скривање иза катедре, која је касније била позната као скривалица, изазвало пријатне сензације публике, а дуг аплауз по твом устајању, заправо био је гест поштовања према нашој професији, којој од сада и ти припадаш, али и признање твом бриљантном предавњу о ванвреманској причи славне енглеске списатељице. Зар се, друкчије и боље, гестом, а не речима, могло одати поштовање предавачком позиву и студентима одагнати сумњу у лепу будућност. То је смисао живота, зар не.

Тако је академски сликар и наш најчитанији писац започео своју професорску каријеру са пуном посвећеношћу, невиђеним жаром, префињеним стилом, прошараним мудростима, досеткама и анегдотама. Сваки Капоров долазак на Филозофски факултет била је радост и својеврстан празник. Капор је са „заразним“ ентузијазмом преносио своја искуства и знања студентима, који су без даха упијали његове речи, док је мени ублажавао и релаксирао деканске бриге, којих је било на претек. Са ове деценијске удаљености све то ми изгледа нестварно.

Тек што је Капор отишао, уважена професорица опште књижевности Милица Иванишевић ми је казала да се студенти интересују када ће поново доћи. Милице и мене су истим питањем просто затрпали, не само бројни студенти, него професори и његови обожаваоци из града. Одмах сам отишао у Београд и позвао Капора да дође и одржи ново предавање. Морам се припремити, казао ми је. Предложио сам му тему Како се пише роман сматрајући да му за њу није потребна дуга припрема, јер о томе најбоље може да говори писац који је написао на десетине романа, као што је то он. Лакше сам га убедио него што сам мислио. Ипак, мислим да је превагнуло то што се њему ишло на Пале. Уз пут се преслишавао причајући секвенце из појединих романа који су настајали као плод његових бројних путешествија и запажања детаља које је претварао у реченице из којих се рађао роман. Тако смо се убрзо поново нашли на Палама у истом амбијенту. Убеђен сам да су четворогодишња предавања Момчила Капора била инспиративна и код студената тих генерација поспешила су страст читања и писања. У књижарама тадашњег Српског Сарајева муњевито су распродати сви Капорови романи који су се затекли у рафовима. Чекали су Капора да поново дође и да их после предавања потпише добро знаним рукописом, са његових слика и цртежа.

Нико се није тако радовао доласцима на Пале као Капор. У измењеном амбијенту поново су се на Палама нашли на истом послу Момо Капор и Рајко Петров Ного, заједно са сјајним професорима Леовцем, Петковићем, Вучковићем, Кољевићем, Деретићем, Максимовићем, Летићем, Иванишевићком, Делићем… По завршетку предавања окрепљење су били наши одласци са Рајком Ногом код Пегија на Јахорину, где смо уз причу остајали до касно у ноћ на некадашњој адреси сјајног шекспиролога Николе Кољевића. И ту је било занимљивих догодовштина, ако не за роман, онда сигурно за добру новелу. Сваки Капоров долазак на Пале био је савршен дан. То се не заборавља.

Тако је писац романа Адресар поред бројних адреса имао и ону на Филозофском факултету на Палама. Сваки Капоров долазак био је својеврстан доживљај. Тако је академски сликар и најчитанији српски и југословенски писац сјајно започео своју професорску каријеру. Један од његових ретких цртежа, начињених пре предавања на Факултету је аутопортрет, где он седи на коферу, у фармеркама са цигаретом у устима. Тај цртеж осликава Капора као неуморног путника који је само на тренутак начинио предах на Филозофском факултету. Чим би се вратио у Београд питао ме је – када поново идемо на Пале. Такав је Капор, задужи вас бескрајно. Као дечак, радује се и потпуно се преда „игри“, а онда вам улепша дане.

На јутарњој кафи у деканату, која је за нас била део свакодневне рутине, а мирис кафе каткад више и од саме метафоре, седели су код мене Момо и Рајко. Сва тројица, били смо страствени пушачи па је дуванског дима било колико хоћеш. Они који су улазили послом, брже боље би излазили уз изговор да се журе. Док је причао и пушио Момо је на паспартуу једне фотографије која је случајно стајала на столу нацртао цигарету која дими у пепељари. Присетио сам се за тренутак сликарске аутобиографије – Momo, Par lui meme где је записао „У мом животу постоје само две ствари које сам сваки дан радио: цртао сам и пушио.“ Цртао је где стигне на столовима, стољњацима, замагљеним прозорима, салветама, песку, зидовима… Американцима никада није опростио што су му приликом бомбардовања Српске владе у Београду Томахавкама уништили платно „Зодијачки круг“. За њега је тај варварски гест био убиство са предумишљајем слике. Недела и лажи није праштао.

Дивљачко бомбардовање Београда га је вратило пола века уназад и подсетило на бомбардовање Сарајева 1941. године. Добрица Ћосић у књизи Пријатељи наводи „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду у којој се била Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла синаПо речима ујака, који је био са њим, спасилачке екипе су га пронашле и пренеле у болницу. У том тренутку Мома је преузео један Рус, који га је кроз неколико дана предао тетки – Јањи Барош.  Отац Гојко је као резервни официр краљевске војске био у четворогодишњем заробљеништву. Годину дана по повратку из немачког логора довео га је у Београд.

Једном приликом је поздравио студенте бруцоше на пријему и представио се као академски сликар и наивни писац, што их је збунило и изазвало смех. Момо Капор је представљао јединствен спој два талента која су га чинила посебним уметничким даром – сликарским и књижевним. Био је академски сликар, јер је дипломирао сликарство на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића, а књижевни таленат му је дар од Господа који је усмерио на књижевност.

На славској академији Филозофског факултета 2004. године изненадио нас је  неочекиваним гестом. На једној од својих турнеја боравио је у Дамаску, где је посетио историјску Умејадску /Велику/ џамију где се налази гробница Светог Јована Крститеља. Будући да није имао код себе хартију, досетио се и опарао је џеп са беле кошуље да би на парчету платна написао жељу – чувајте ми Филозофски факултет на Палама. Тако нешто могао је да уради само човек који је искрено и емотивно волео Филозофски факултет, доживљавајући га као свој дом и својеврсни стваралачки узлет.

Како већ дуже времена није долазио у свој родни град, Капор му је по сећању подарио три романа о мирисима, звуковима и изгубљеном времену. Промоција „Сарајевске трилогије“ /Чувар адресе, Последњи лет за Сарајево и Хроника изгубљеног града/ одржана је у препуном Дому културе на Палама коју је преносила телевизија С – канал која се иначе веома гледала у Сарајеву. Тамо су је звали „Срна“, што је био званичан назив националне агенције. У прекрасном амбијенту о „Сарајевској трилогији“ су говорили Рајко Петров Ного и Јован Делић, а одабране пасаже из књиге читао је глумац Гојко Шантић. Дирнут амбијентом, Момо ми је пришао и рекао: „Ово је мој последњи одлазак у Сарајево“. Тада је намеравао свратити у Сарајево, како би видео место где је провео дечачке дане и чудом преживео бомбардовање 13. априла 1941. године у коме га је телом прекрилила мајка и тада страдала у 28 години живота. О томе је Момо нерадо причао. Једном приликом је поменуо да му је мајка Бојана била учитељица из познате сарајевске грађанске породице Велимировић које се он сећа, тек као бљесак светлости.

Беседа Мома Капора на отварању нове зграде Филозофског факултета на Палама 20004. године

Тешили смо га да је бољи део Сарајева у његовим књигама, а после му је Рајко причао своје утиске са наше узбудљиве шетње по Башчаршији у лето 2003. године, која је наредни дан изазвала велику пажњу у сарајевским новинама. Једна госпође из Сарајева заљубила се у Београду читајући Капорове романе. Студенти су за магистарски рад узимали Капорове романе. Често се сетим његовог последњег боравка на Палама, приликом отварања нове зграде Филозофског факултета, на Св. Јована Богослова 2004. године. Тада се обратио присутнима у свом стилу и скренуо нам пажњу да више нећемо имати оправдања, и причати како немамо услове за педагошки рад, те да очекује онолико квалитетну наставу, колико је квалитетна и лепа нова зграда. Дивио се новом здању, али, нажалост, у њему није одржао ниједно предавање, а тако је желео. При одласку у Београд испратили су га кошаркаши КК„Филозофски“ на леп спортски начин. Било је то златно доба Филозофског факултета.

Нова зграда Филозофског факултета

 

Званичници Републике Српске, и Србије: њ.е. С. Вукичевић, Г. Савановић, М. Иванинћ, Д. Калинић, М. Пецељ, Б. Паравац и М. Шаровић

 

Прва генерација студената промовисана у новој згради Факултета

На промоцији Ногове књиге „Недремано око“, Капор је у летњем амфитеатру студентског центра на Палама, док је, уз прохладан ветар, киша промицала, унео у студено вече ватру и проговорио срцем о свом пријатељу – Рајко Петров Ного је Давид Коперфилд српске књижевности. Дикенсова манифестација своје судбине и прича о тешком одрастању детета које пролази кроз тегобе и искушења, потсећала ме је на Рајков и Момов животни пут одрастања једног јунака детета, без родитеља. Ного је са осећајем поштовања према свом пријатељу, и како је волео рећи „рођаку“ и „брату“ на опроштају казао – „Свака велика култура била би срећна да има писца какав је Капор, наш, српски Чехов“.[1] И мене је Капорова беседа као и Дикенсов роман одвео у рано детињство које није било тужно као њихово.

Капор је био патриота, загледан у судбину свог народа, отворен, искрен, толерантан, без имало искључивости. Осећао је своју националну и културну припадност као човек који воли своју отаџбину у мери колико је треба волети као родољуб и човек. Остао уз свој народ када му је био најпотребнији. У дубини душе поштовао је традицију, чувао и цртао духовне светиње, реке, девојке, људе, градове мегданџије… Био је и традиционалиста, човек бритке речи, али праведник који је уносио у разговор опуштеност, шарм и дечију радост.

Пале, снежна зима 2001. Moмo Капор, Mилица Пецељ и Милован Пецељ

Поменимо једну анакреонску ноћ на Палама и гласове из наше постојбине. После предавања на тему Ратни роман било је доста добрих разлога за разговор у ресторану студентског центра. Капор нас је наставио на духовит начин забављати занимљивим досеткама, све до суза. Говорио је aнегдоте о некадашњим командантима који су већ били покојни, а посебно приче из кафане Два вола и о његовом пријатељу Ники Миличевићу који му је говорио – Бјежи из онијех мјеста гдје фале зрак и воду – тамо и нема ничег другог.[2] А потом му је Ника причао како су најчистији градови они гдје народ нема шта да баци. Биле су то једноставне и оригиналне дефиниције из урбане екологије, које сам студентима често казивао, да бих их подсетио на Капора, што је код њих изазивало одушевљење. У једном тренутку сам подговорио професора Јова Радоша, цењеног филозофа који се иначе занимао и бавио гангама, да подигне једну. Да ли то Момо воли. Како да не. Он је уметник и одлично познаје музику, од француских шансона и руских романси до мелодије својих предака. Разлегла се гангаОзелени горо грабовино моје мале љетна ладовино. То је одушевило Капора тако да смо је неколико пута поновили онако како треба хорски, све до касно у ноћ, уз чашицу белог вина. Тако се кафаном разлегао милозвук херцеговачких ганга, а то је за Херцеговце у свету мулозвук предака. Капор је знао своје порекло. Знао је да су ганге мелодије и један од начина на који се у Херцеговини певају изворне народне песме које су га често инспирисале. То вече смо у друштву Рајка Нога, Љубомира Зуковића, Јована Делића, Јова Радоша, Бранка Баља… уживали у незаборавној минијатури Мома Капора, уз херцеговачке ганге.

Сећања на Момина предавања и опуштене разговоре, књига су трајних успомена на искрено другарство које године не могу избрисати. Десет година од Моминог силаска са животне стазе прошле су муњевито, а да сећање нису нимало бледела. Тако је визитни професор Филозофског факултета на Палама Момо Капор обележио једно време на најбољи могући начин. Ни ја ни он нисмо ни слутили да у новој згради Филозофског факултета за нас више неће бити места, премда смо заједно пратили њену градњу и подизали је свако на свој начин, и саградили је за само шест месеци. Нисмо имали прилику да у њој предајемо. Капор је понешто о томе написао у свом последњем роману. И та проблематика захтева, не само, литерарну обраду. Више засеца у истраживања менталитета и карактера код наших људи. Били су то дани које нам је Момо Капор обележио и улепшао. Чувар једне од последњих изванбеоградских адреса био је и Филозофски факултет на Палама коме је, без сумње, Капор ударио живописан печат.

Сечањ 1995. Трибина поводом прикупљања средстава за лист „Херцеговац“. Неђо Попара трећи с лева, Радослав Братић, Гојко Шантић, Саво Скоко, Милош Марковић, Момо Капор и Милован Пецељ

Будући да сам одбио испунити захтеве високог представника њ.е. П. Ешдауна смењен сам са дужности министра Просвјете и културе и готово десет година био ван закона под тешком епитимијом. Држао сам се Чехова – „Боље је бити жртва него џелат“. Тако сам спасио част у чему су ме подржали Капор и Ного. Капор је то учинио посветом на роману Адресар – Драгом професору Пецељу сабрату по изгнанству. Када су се власти Факултета присетили да га поново позову. Капор је одбио позив и поручио им да ће доћи на Филозофски факултет када тамо буде долазио професор Пецељ. Врата су нам била затворена занавек. Од 2005. године Капор на Пале више није долазио. Ја јесам, ређе и то приватно, јер ако је отишао живот, остала је успомена, остали су и неки добри људи, а то је носталгија, можда за баракама фабрике мотора „Фамос“ на Корану у којима се одвијала настава на Филозофском факултету у необјашњивој хармонији. У једној просторији је било предвање из естетике, а у другој се ковао лемеш. Та пролазна чежња за нечим што више не постоји подсећала ме је на два великана српске књижевности Капора и Нога који су на својствен начин обојили то време незаборавним предавањима. Пала се сећам радо као старог воза који је туда пролазио и отишао без повратка, можда је и то носталгија, како би Капор казао, која се вртела на рингишпилу старих шлагера, а можда и оне ганге, ко то већ зна.

На Пале смо увек заједно путовила са Рајком Петровим Ногом. Чим би прешли Дрину, Капор би отварао прозоре да се надише свежег српског ваздуха уз његов препознатив осмех, а онда су се ређале приче једна за другом, којима је посебан тон давала његова нарација, довитљивост и баршунаст глас. Антологијска прича о Обраду Милићевићу из забитог херцеговачког села Звијерине и његовом путешествију преко Билеће, где се преко везе запослио као џандар, па до Америке где је постао нафташки магнат и успео добацити чак до Конреса. Будући да се на важне пословне уговоре потписивао кажипрстом, конгресмени су се питали, да ли је могуће и шта би овај човек створио да је писмен. Мој побро да сам ја знао писати био бих и данас џандар у Билећи. Капор је причу завршавао у свом стилу уз шеретски осмех. Лакше је било Обраду постати власник нафташке компаније него научити писати! А онда прича о билећком добошару који добујући претвара четвртак у петак да би огласио промену пијачног дана, па онда Билећа је ракла не… Замислите како је изгледало путовање са Момом и Рајком. Опуштено и духовито. Као на филму. Ренесансни и топли ликови. Шта би више од тога човек пожелео. Најпре шале и догодовштине, а онда одједном озбиљни договори о најважнијим темама у раду Факултета. Били су непредвидљив и уигран тандем који се савршено допуњавао, али од људи реда, увек одани и пажљиви када је човеку најтеже. Никада нећу заборавити када су Момо Капор, Рајко Ного и Гојко Ђого дошли на сахрану моје мајке у Гајдобру. То се догађало у време страшних притисака и пред сурову одлуку  П. Ешдауна о мојој смени.

Враћајући се са једног Научног скупа из Требиња са колегама са Географског факултета у Београду, где сам наставио универзитетски рад, свратили смо у манастир Добрун где сам 2004. године био учесник у организацији прославе 200 година Првог српског устанка. У тренутку ми је пришла асистентиња Бојана и казала професоре доле сам видела Мому Капора. То ме је обрадовало. Имао је књижевно вече. Остао сам по његовом наговору. Међутим, на граници је полицајац, проверавајући списак путника, утврдио да у аутобусу фали једна особа. Настао је проблем и аутобус је заустављен. Било је и негодовања, како и не би, већ је пала ноћ. Неко се досетио и довикнуо. Недостаје професор Пецељ који је остао са Капором на књижевној вечери у Добруну. Када је то чуо полицајац се насмејао – кад је тако онда пролазите. Ето и то је Капор. Увек надахнут, инспиративан, насмејан, вечити путник Момо Капор је остављао живописне успомене показујући најлепше манире добро препознативог херцеговачког господства.

Највероватније последња фотографија Мома Капора, снимљена је 16. децембра 2009. године у 13h 41 минут, на улазу у Клуб књижевника у Француској 7. Напуштајући ресторан замолио сам гардеробера да са мојом старим апаратом Нокија направи снимак. Снег је промицао и наговештавао праву зиму, али за дивно чудо апарат нас није издао. Фотографија је испала одлична. Капор се спремао наредни дан на клинику у Истамбул. Знали смо за његову болест. За столом у Клубу књижевника са Капором су седели првакиња српског глумишта Рада Ђуричин, Рајко Петров Ного и Милован Пецељ. Слушали смо како Момо надахнуто везе приче једну за другом. Биле су то оштроумне идеје, занимљиве поуке, досетке и отворене шале, пуне оптимизма. У једном тренутку застао је и дрхтавим гласом на ивици промуклости призвао је Зука Џумхура и као да је „најавио долазак“, али одмах је прешао на причу која је била животнија и била је везана за познанство са дотичном дамом. Капор је карикатуристу и путописца Зука Џумхура сматрао сјајним цртачем који је утицао на његово уметничко дело. У једном тренутку сам се искрао да платим цех. Конобар за шанком ми је учтиво рекао извините, за Момовим столом је све плаћено. Био је то последњи сусрет са Капором. Иако под хемотерапијом, свестан своје болести, одржао је незабораван монолог, држећи се Бајроновог става – „Живот је једна игра па је зато играј до краја“. Уз чашицу белог вина и гибаницу, Капор је одиграо последњу животну ролу до краја, показујући раскошну ведрину, даривајући нас, као своје најближе, осмехом и лековитом причом која се не заборавља. Уместо збогом са Капором смо се растали уз ону херцеговачку – Чувај се пошљедње.

Последња фотографија Мома Капора  испред клуба књижевника. Момо Капор, Рада Ђуричин, Рајко Петров Ного и Милован Р. Пецељ

Момо Капор је дане проводио на Ади Циганлији, пловио на бродићу „Ада” и цртао обале, што га је инспирисало да напише сјајне записе о рекама које ја често убацујем у географске текстовеКроз мене теку многе реке; љупка, женствена Сава, потуљени господар Дунав. Ваља се троми Мисисипи Марка Твена, лукава блудница Сена која уме да измами човеку и последњу пару, огрће се сивим пењоаром мутна Темза, шуми Миљацка испод мостова промењених назива, злати се и блиста света река Крка, газим Купу, Цетину и Зрмању – Ој, Мораво, моје село равно…” Сјајан опис, зар ово нису посестриме географија и књижевност или књижевност и географија.

Следи одличан метео наговештај невремена у Београду – „Изнад ушћа Сaве у Дунав витлају се облаци и мешају магле са источним и западним ветровима – драматично београдско небо налик је на велико поприште неке небеске битке“. /М. Капор, Дух, Политика, 10. јануар 2016. Бр 36697 CXII/.

Писци воле реке на којима се кроз историју преплиће живот и судбине које су им често биле инспирација. Дрина је са старом ћупријом била књижевна инспирација са којом се прославио наш нобеловац Ива Андрић. Сан генија Николе Тесле је везан за реку Нијагару коју је укротио саградивши хидроцентралу и обасјао свет магичном светлошћу. Мисисипи је родни крај Марка Твена, којим је бродарио и упечатљиво приказивао доживљаје у роману Живот на Мисиспију. Михаел Шолохов је кроз опис природе спојио реку и степу које су биле поприште козачких судбина на руској степи – тихог Дона. Метју Нил је роман Слатка Темза посветио најпознатијем новинару викторијанског доба Хенрију Мејхју чије је текстове, као инспирацију, користио и Чарлс Дикенс. А тек Дунав, та граница Римске империје, који пролази кроз десет држава и од античких времена спаја народе културе, цивилизације и религије, па Волга, Нил, Арно, Тибар, Еуфрат, Рајна, Тахо, Сена… Замислите поетске замахе древних култура Средоземља, од Месопотамије преко Египта, Феникије, Грчке, до Римске империје па све до непоновљиве ренесансе.

Капор је код нас општепознато презиме захваљујући најпопуларнијем и најчитанијем српском и југословенском писцу и академском сликару Момчилу Мому Капору као што су препознатљива презимена Андрић, Дучић, Црњански, Шантић, Предић, Јовановић, Раичковић, Ћоровић, Гвозденовић, Добровић… Црњански је у једној биографској белешци записао – ја сам увек био сâм свој предак. Иако није био склон прзничком менталитету и ставу, попут Црњанског, Капор би исто могао рећи, а да му притом нико не замери, велики писац и значајна академска личност у сликарству. Коначно Капор је био члан првог сазива Сената Републике Српске, од 1996. године је редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске /АНУРС/, од 2000-2005. визитни професор Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, од 2000-2005, затим сликар, писац,  сценариста, редовни колумниста франкфуртских Вести

            Капорови преци су се у једној од миграционих струја доселили са српског југа Балкана. Лоза се развила на Херцеговачком камену, највише у селу Мириловићи, одакле се расејала на све стране света. Момо је често писао о постојбини. Погледајмо један кратак запис из романа „Леро ‒ краљ лептира”, где је у једној реченици осликао Чепеличане: Трчали су и сви сељани Чепелице дугоноги Дедијери, троми Мишељићи, Сфорцани елегантног скока, босоноге Дутине са отврдлим табанима попут ђонова, разџилитани Џелетовићи накепурени Капори, ко пречицом преко брда, а ко цестом, ко на ногама, а ко на штакама или уз помоћ дренових штапова[3].

Стојан Новаковић је Капоре сматрао за влашко племе, а Јевто Дедијер у својој дисертацији пише да је презиме Капор страног порекла – „данашње словенске фамилије које имају једно влашко име као напр. фамилија Капори.“[4]. Новак Мандић наводи да презиме Капор датира из 1335. године, те да је од тада уписано у Дечанску хрисовуљу. Мирослав Тохољ износи да Капори воде порекло из Тесалије.[5]

У капиталној студији – Херцеговина, Дедијер сматра да су Капори изворно из села Мириловића код Билеће које је име добило по кнезу Мирилу, а који је ту живео и умео је мирити завађене људе. Дедијер сматра да је Мирило био из породице Капор која је, по њему, засновала село Мириловиће. Почетком 19-ог вијека Мириловићи су били сеоце са седам кућа, да би почетком 20-ог века нарасли на село са пет засеока. Тада је у засеоку Липовом Долу било 12 кућа Капора, а у засеоку Огради 11 кућа.[6]   Именом Капор назива се једно брдо и место Подкапорје у Рудинама. Капори славе Јован дан.

Капоров пријатељ Рајко Петров Ного, на себи својствен начин је осликао сеобе Капорових и записао. Капор је знао ко је – девет колена уназад. Овај син Гојка Јакова Капора, на чијем је родослову и Момчило тек једна грана на којој пише: Момчило Гојка Капор – нема мушке деце. Сумњаући да ће ишта изузетно постићи у животу, отац је сину оставио то породично стабло у наследство, а захвалан син је у свим правцима раскошно разиграо путању тужних наших сеоба од Метохије до Комова, Никшићког поља и Липова дола испод Видуше, па преко Вучијег дола до Доњих Мириловића, задња пошта Билећа.[7] Ногова минијатура о лози Капора је беспрекорна и књижевно садржајна.

Дедијерова студија Херцеговина била је за Капора „Више од књиге“, како је насловио уводни текст у репринт издању. У тој књи­зи сви смо по­пи­са­ни, по име­ну, пре­зи­ме­ну и ко­ре­ни­ма, што ће увести Ка­по­ра на озбиљно раз­ми­шља­њу о зна­ча­ју ове сту­ди­је – Та књи­га је во­дич кроз опа­сне и за­во­дљи­ве ла­ви­рин­те све­та; и ако се по­не­кад из­гу­би­мо у ње­му, про­на­ћи ће­мо се у Хер­це­го­ви­ни, а ако се до­го­ди да ка­квом не­сре­ћом про­ме­ни­мо пре­зи­ме у не­ком од ве­ли­ких вр­тло­га, про­на­ћи ће­мо се и спа­си­ти на стра­ни­ца­ма ове књи­ге ко­ја је за нас исто та­ко зна­чај­на као и Го­та ал­ма­нах за европ­ско плем­ство.[8]

Портрет Капора у ресторану Стара Херцеговина

Стара Херцеговина – ГојкоЂого, Рајко Ного и Милован Пецељ,  спомен на Мома Капора

Позивајући се на једну Андрићеву формулацију – „прошлост је оно што не пролази”, Владимир Дедијер, указује на потребу чувања корена и идентитета. „Говорио је да онај ко не зна одакле долази – не зна ни куда иде“. Капору се Београд одужује. Добио је сквер, тик уз храм Светог Саве, затим на Ади Момин круг са скулптуром Дафне, по његовој идеји. Херцеговци су му у ресторану Стара Херцеговина поставили слику између Шантића и Дучића, где му и приличи. Волео бих да и у Билећи прошетам Капоровом улицом, станем поред његове бисте и поклоним се.

Капоров дом je у његовим романима са којима је умео да омађија целе генерације, које своја осећања непрекидно преносе на поколења које долазе. Помен нашем Мому Капору је тек мала захвалност вечитом младићу, незаборавном и непоновљивом Господину, неуморном путнику који не стари, славном српском писцу и сликару, дичном Херцеговцу најплеменитих људских врлина.

Карта Чепелице коју је израдио Јевто Дедијер

 

Oдлука којом се смјењује Милован Р. Пецељ са положаја министра образовања и културе Републике Српске

Користећи се овлаштењима која су високом представнику дата у члану V Анекса 10. (Споразум о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, према којем је високи представник коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења горе наведеног Споразума о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора; и посебно узевши у обзир члан II 1. (д) истог Споразума према којем високи представник “помаже, када оцијени да је то неопходно, у рјешавању свих проблема који се појаве у вези са имплементацијом цивилног дијела Мировног уговора”;

Позивајући се  на став XI.2 Закључака Конференције за имплементацију мира одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године, у којем је Савјет за имплементацију мира поздравио намјеру високог представника да искористи свој коначни ауторитет у земљи у вези са тумачењем Споразума о имплементацији цивилног дијела Мировног уговора, како би помогао у изналажењу рјешења за проблеме у складу са горе наведеним “доношењем обавезујућих одлука, када оцијени да је то неопходно”, о одређеним питањима, укључујући и (према тачки (ц) става XI .2) “мјере којима се обезбјеђује имплементација Мировног споразума на цијелој територији Босне и Херцеговине и њених ентитета”;

Констатујући да је у ставу X. 4 Анекса Декларације Савјета за имплементацију мира сачињеној у Мадриду 16. децембра 1998. године наведено да Савјет потврђује како се челницима којима Високи представник забрани обављање јавних функција “може такође забранити да се до даљег кандидују на изборима и да обављају било коју другу изборну или именовану функцију и заузимају функцију у политичкој странци”;

Позивајући се на Одлуку високог представника којом се смјењује Радомир Лукић са функције члана Главног одбора СДС-а и са осталих јавних и страначких функција, бр. 243/04 од 30. јуна 2004. године («Службени гласник РС», бр. 63/04) (у даљем тексту: Одлука бр. 243/04) којом је, између осталог, г. Радомиру Лукићу забрањено обављање сваке службене, изборне или именоване јавне функције и наложено да одмах напусти канцеларију;

Подсјећајући написмо високог представника од 5. августа 2005. године упућено предсједнику Владе Републике Српске, у којем се каже да је наставак рада г. Радомира Лукића на Правном факултету Универзитета у Источном Сарајеву у директној супротности са текстом Одлуке бр. 243/04, те се позивају Влада Републике Српске, министар финансија и министар образовања и културе Републике Српске да обуставе сва плаћања г. Лукићу;

 Поздрављајући позитивне напоре предсједника Владе и министра финансија на провођењу Одлуке бр. 243/04, како је видљиво из «Закључка» Владе Републике Српске од 7. октобра 2005. год. у којем се признаје одговорност за усвајање свих мјера потребних да се обезбиједи провођење Одлуке бр. 243/04 и «Упутства» Министарства финансија Републике Српске од 13. октобра 2005. године којим се, између осталог, обуставља исплата плате господину Лукићу;

 Подсјећајући даље на писмо високог представника од 26. септембра 2005. године предсједнику Владе Републике Српске у којем је изражена озбиљна забринутост везано за пропуст министра образовања и културе Републике Српске да испуни своје јасне законске обавезе у погледу наставка незаконитог радног односа господина Лукића на Правном факултету Универзитета у Источном Сарајеву;

Подсјећајући такође да је 6. октобра 2005. год. виши замјеник високог представника, амбасадор Мартин Неј, упутио писмо предсједнику Владе г. Букејловићу, у којем га подсјећа на то да г. Пецељ упорно пропушта да ријеши проблем кршења Одлуке бр. 243/04, што је био обавезан да уради према важећем закону којим му је повјерен мандат комплетног управног надзора над радом Универзитета у Источном Сарајеву;

 Подсјећајући још да је 18. октобра 2005. год. виши замјеник високог представника упутио писмо г. Пецељу у којем је поново истакао личну одговорност г. Пецеља као министра образовања и културе да обезбиједи да се предузму конкретни кораци да се проведе Одлука бр. 243/04, који укључују давање јавног саопштења у којем ће се рећи да је г. Лукићу законом забрањено да обавља садашњу функцију и да ће, као посљедица тога, све оцјене, дипломе и остали документи које је он потписао бити аутоматски неважећи;

Констатујући да је г. Пецељ суштински пропустио да проведе ту конкретну мјеру;

Подјећајући надаље на писмо високог представника од 27. октобра 2005. године упућено г. Пецељу, у којем се наглашава да наведени пропуст представља несавјесно вршење дужности заштите закона Републике Српске као и Дејтонског мировног споразума и у којем се упућује да предузме одређене мјере како би у потпуности и ефикасно испунио поменуте обавезе;

Подсјећајући г. Пецеља конкретно у наведеном писму на његов задатак према чл. 9. и 120. Закона о универзитету Републике Српске да врши надзор над радом «универзитета и високошколских установа», задатак који је могао остварити само тако што би све заинтересоване обавијестио о својој законској обавези да неважећим прогласи оцјене, дипломе и друге документе студената које је потписало лице које нема овлаштења за то, тј. г. Лукић;

Констатујући да г. Пецељ то није учинио до постављеног рока 28. октобра 2005. год, дајући умјесто тога саопштење за јавност које ствара погрешну слику и мијења правно дејство и суштину Одлуке бр. 243/04 и које органима и студентима Универзитета не преноси сву тежину коју има наставак присуства г. Лукића на Универзитету;

Констатујући да су, на основу члана 97.Устава Републике Српске, министарства Републике Српске дужна да проводе законе које донесе Народна скупштина Републике Српске, укључујући и Закон о Универзитету;

Констатујући такође да, на основу члана IV Анекса 10. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, органи Републике Српске имају обавезу да у потпуности сарађују са високим представником;

Закључујући да је г. Пецељево неиспуњавање министарских дужности и обавеза из Дејтонског мировног споразума у јасној супротности са кооперативношћу коју су до сада у овој ствари показали предсједник Владе г. Букејловић и министар финансија, гђа Ценић, како је раније истакнуто;

Сматрајући ово доказом свјесне намјере г. Пецеља да опструише процес којим је требало да се ријеши овај проблем;

Трајно свјестан потребе да се успостави правилна равнотежа између добробити за јавност и права појединаца;

Из овдје изнесених разлога, високи представник доноси сљедећу:

ОДЛУКА

 којом се смјењује г. Милован Р. Пецељ са положаја министра образовања и културе Републике Српске

и забрањује му се обављање сваке службене, изборне или именоване јавне функције и кандидовање на изборима, уколико или све дотле док га високи представник накнадном одлуком евентуално изричито не овласти да исте обавља или се кандидује. Одмах му престају сва права на накнаду односно било који вид компензације својствен периоду након смјењивања или на све привилегије или статус који произилазе из његовог положаја министра.

Ова одлука ступа на снагу одмах и неће захтијевати било какве додатне процедуралне мјере. Господин Милован Р. Пецељ мора одмах напустити своју канцеларију и од датума доношења ове Одлуке у исту му се забрањује улазак.

Ова одлука се објављује одмах у “Службеном гласнику Републике Српске”.

 Разлози за смјењивање

Господин Милован Р. Пецељ обавља функцију министра образовања и културе Републике Српске. Ова функција спада у ред функција код којих носилац преузима министарску одговорност за: (1) провођење Устава и законâ Републике Српске; (2) управни надзор над радом универзитетâ и високошколских институцијâ у Републици Српској; (3) провођење закона Босне и Херцеговине, што укључује и одлуке високог представника; те (4) сарадњу са високим представником, у складу са чланом IV Анекса 10 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

Г. Милован Р. Пецељ је био неуспјешан у свим овим аспектима. Како се наводи у преамбули ове Одлуке, г. Пецељ је стално и упорно одбијао да проведе Одлуку бр. 243/04. При томе, не само да је прекришио неколико закона Босне и Херцеговине, укључујући и Одлуку бр. 243/04 и члан 97. Устава Републике Српске, него је и показао и флагрантно занемаривање своје обавезе према Општем оквирном споразуму за мир у Босни и Херцеговини да у пуној мјери сарађује са високим представником. У датим околностима, г. Пецељ, главни министар законом задужен за разрјешење овог питања, показао је да не поштује владавину закона и активно опструише процес имплементације Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

Аутономни статус Универзитета у Источном Сарајеву не мијења овај закључак. Премда је та аутономија призната, она не даје право Влади Републике Српске или органима Универзитета да толеришу и прикривају флагрантна кршења закона која се дешавају у окриљу Унивезитета. Г. Пецељ је управо то и учинио.

Начела правилне управе и министарске одговорности, посебно у овом случају, од суштинског су значаја за процес имплементације мира, консолидовање владавине права и институционалног интегритета Босне и Херцеговине. Сви јавни званичници дужни су да се строго и вјерно придржавају тих принципа. Нажалост, понашањем г. Пецеља ови принципи су угрожени. Он сада мора да буде смијењен са јавне функције.

Сарајево, 28. октобар 2005. 

Педи Ешдаун, Високи представник

Decision removing Mr. Milovan R. Pecelj from his position as Minister of Education and Culture of Republika Srpska

In the exercise of the powers vested in the High Representative by Article V of Annex 10 (Agreement on Civilian Implementation of the Peace Settlement) to the General Framework Agreement for Peace in Bosnia and Herzegovina (hereinafter “GFAP”), according to which the High Representative is the final authority in theatre regarding interpretation of the said Agreement on the Civilian Implementation of the Peace Settlement; and considering in particular Article II.1. (d) of the last said Agreement, according to the terms of which the High Representative shall “[f]acilitate, as the High Representative judges necessary, the resolution of any difficulties arising in connection with civilian implementation”;

Recalling paragraph XI.2 of the Conclusions of the Peace Implementation Conference held in Bonn on 9 and 10 December 1997, in which the Peace Implementation Council welcomed the High Representative’s intention to use his final authority in theatre regarding interpretation of the Agreement on the Civilian implementation of the Peace Settlement in order to facilitate the resolution of any difficulties as aforesaid “by making binding decisions, as he judges necessary” on certain issues including (under sub-paragraph (c) thereof) measures to ensure implementation of the Peace Agreement throughout Bosnia and Herzegovina and its Entities”;

Noting that in paragraph X.4 of the Annex to the Declaration of the Peace Implementation Council made at Madrid on 16 December 1998, the Council acknowledged that leaders whom the High Representative bars from official office “may also be barred from running in elections and from any other elective or appointive public office and from office within political parties until further notice”;

Referring to the High Representative’s Decision to Remove Radomir Lukic From His Position as Member of the Main Board of the SDS and From Other Public and Party Positions, no. 243/04of 30 June 2004 (RS O.G. no. 63/04) (hereinafter Decision 243/04) which, inter alia, barred Mr. Radomir Lukic from holding any official, elective or appointive public office and ordered him to vacate his office immediately;

Recalling the letter of the High Representative of 5 August 2005 to the Prime Minister of Republika Srpska indicating that Mr. Radomir Lukic’s continued employment at the Faculty of Law of the University of Eastern Sarajevo was in direct contravention of  the terms of Decision 243/04 and urging the Government of Republika Srpska, the Minister of Finance and the Minister of Education and Culture of Republika Srpska to cease all remuneration to Mr. Lukic;

Welcoming the Prime Minister’s and the Minister of Finance’s positive responsive efforts to implement Decision 243/04, as evidenced by the 7 October 2005 “Conclusion” of the Government of Republika Srpska which acknowledged the Government’s responsibility to adopt all measures necessary to ensure implementation of Decision 243/04 and by the 13 October 2005 “Instruction” ofthe RepublikaSrpskaMinistry of Finance which, inter alia, halted salary payment to Mr. Lukic;

Recalling further the letter of the High Representative of 26 September 2005 to the Prime Minister of Republika Srpska expressing serious concerns in relation to the failure of the Minister of Education and Culture of Republika Srpska to fulfill his clear legal duties with respect to Mr. Lukic’s continued illegal employment by the Faculty of Law of the University of Eastern Sarajevo;

Recalling alsothat, on 6 October 2005, Senior Deputy High Representative, Ambassador Martin Ney, sent a letter to Prime Minister Bukejlovic reminding him of Mr. Pecelj’s persistent failure to redress the continuing violation of Decision 243/04 as he was obliged to do under applicable law which entrusted him with the mandate of overall and administrative supervision of the University of Eastern Sarajevo;

Recalling further that, on 18 October 2005, the Senior Deputy High Representative sent to Mr. Pecelj a letter reiterating the latter’s personal responsibility as Minister of Education and Culture to ensure that specific steps were taken to give effect to Decision 243/04, which steps included the issuance of a public statement declaring that Mr. Lukic is barred by law from holding his current posts and that, in consequence, any accreditation of students emanating from him would be null and void as a matter of course;

Noting that Mr. Pecelj failed materially in implementing this specific measure;

Recalling further the letter of the High Representative of 27 October 2005 to the Mr. Pecelj stressing that said failure constituted a dereliction of his duty to uphold the laws of Republika Srpska as well as the GFAP and instructing him, yet again, to take certain measures in order to fully and effectively fulfill the said duties,

Reminding Mr. Pecelj specifically in the said letter of his duty under Articles 9 and 120 of the Republika Srpska Law on University to supervise the work of the “Universities and Higher Education Institutions”, which duty could only be discharged by informing all concerned of his legal obligation to declare the invalidation of student accreditation rendered by an individual lacking the competence to issue such accreditation, i.e., Mr. Lukic;

Noting that Mr. Pecelj has not done so by the required deadline of 28 October 2005, leaving in place instead a misleading public statement which distorts the legal effect and substance of Decision 243/04 and which fails to impress upon the faculty and student body of the University the gravity of Mr. Lukic’s continued presence in the University;

Notingthat, pursuant to Article 97 of the Constitution of Republika Srpska, the ministries of Republika Srspka have an obligation to implement the laws of the National Assembly of Republika Srpska, including the Law on University;

Noting further that, pursuant to Article IV of Annex 10 to the GFAP, the authorities of Republika Srpska have the obligation to fully cooperate with the High Representative;

Concluding that Mr. Pecelj’s failure to comply with his ministerial duties and his obligations under the GFAP stands in stark contrast to the cooperation demonstrated hitherto by Prime Minister Bukejlovic and Minister of Finance Cenic in this matter, as outlined above;

Deeming this as evidence of Mr. Pecelj’s willful intent to obstruct the process designed to bring this matter to resolution;

Ever conscious of the need to balance in due proportion the public good with the rights of individuals;

For the reasons hereinafter set out the High Representative hereby issues the following:

DECISION

To remove Mr. Milovan R. Pecelj from his position as Minister of Education and Culture of Republika Srpska

and to bar him from holding any official, elective or appointive office and from running in elections unless or until such time as High Representative may expressly authorize him so to do or to hold the same. Any entitlement to receive remuneration or any form of post-removal compensation or to any privileges or status arising out his post as a minister ceases forthwith.

This Decision has immediate effect and will not require any further procedural steps. Mr. Milovan R. Pecelj must vacate his office immediately and is barred from the date hereof from further entering the same.

This Decision shall be published without delay in the Official Gazette of the Republika Srpska.

Reasons for Removal

Mr. Milovan R. Pecelj holds the position of Minister of Education and Culture of Republika Srpska. This office is one in which the holder assumes ministerial responsibility for: (1) the implementation of the Constitution and the laws of Republika Srpska; (2) the administrative oversight of the work of universities and institutions of higher education in Republika Srpska; (3) implementation of the laws of Bosnia and Herzegovina, which include Decisions of the High Representative; and (4) cooperation with the High Representative, in accordance with Article IV of Annex 10 to the GFAP.

Mr. Pecelj has failed on all counts. As described in the preamble hereof, Mr. Pecelj has repeatedly and steadfastly resisted implementation of Decision 243/04. In doing so, he has not only violated several laws of Bosnia and Herzegovina , including Decision 243/04 and Article 97 of the Constitution of Republika Srpska; he has also demonstrated his flagrant disregard of his duty under the GFAP to cooperate fully with the High Representative. Under the circumstances, Mr. Pecelj, the principal minister charged by law with the resolution of this matter, has demonstrated his disregard for the rule of law and his active obstruction of the implementation process of the GFAP.

The autonomous status of the University of Eastern Sarajevo does not alter this conclusion. While such autonomy is recognized, it does not confer on the Government of Republika Srpska or the authorities of the University license to countenance and abate blatant violations of law within the University’s precincts. This is precisely what Mr. Pecelj has done.

The principles of proper governance and ministerial responsibility, particularly in this case, are essential to the peace implementation process, the consolidation of the rule of law and Bosnia and Herzegovina ’s institutional integrity. Every public official is strictly charged to faithfully observe them. Regrettably, these principles have been undermined by Mr. Pecelj’s conduct. He must himself now be removed from public office.

Sarajevo, 28 October 2005

Paddy Ashdown
High Representative

 

 [1] Исто, стр. 9.
[2] Момо Капор, Чувар адресе, Зоограф, Ниш, 2000. стр 166.
[3] Момо Капор, Леро – краљ лептира,  стр, 40.
[4] Jevto St. Dedijer, Das Hirtenursen der Hercegovina Antropogeographische Studie, Wiena, 1907. с. 37-38.
Дедијер се позива на радове: Стојан Новаковић, Село из дела Народ и земља старог српског царства, Глас; Српске Краљевске Академије Уметности XXIV. Београд 1891 (српски) с. 18-72. и К. Jirecak, Romani итд. с. 34, – Vlasi i Maurovlasi u spomenicima Dubrovnika, Prag, 1874.
Новаковић л.ц. – Цвијић, Антропогеографски проблеми с. CXXIX и даље.
[5] Мирослав Тохољ, У календару Вечности, Печат, лист слободне Србије, бр. 104, Београд, март 2010. године, стр. 12.
[6] Јевто Дедијер, Херцеговина, Београд, 1909. стр. 145.
[7] Рајко Петров Ного, Српски Чехов, Печат, лист слободне Србије, бр. 104, Београд, март 2010. године, стр. 9.
[8] Мо­мо Ка­пор, Ви­ше од књи­ге, у књи­зи Јев­то Де­ди­јер Хер­це­го­ви­на, Тре­би­ње, 2002, стр. 5.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Мила Бјелогрлић Reply

    Прочитано на душак, исто као изворни текст Мома Капора. Професоре, честитамо и захваљујемо.Браво, браво, браво.Као да смо прешли Дрину и отворили прозор да се надишемо чистог српског ваздуха…

Оставите коментар