Милован Р. Пецељ: ГОЈКО ЂОГО – ПЕСНИК ХУМНИНЕ

На песничком хоризонту, крајем шездесетих година 20. века, засијале су нове звезде које најављују бурна историјска догађања. Препознају се песници оштрог критичког става и специфичног језичког израза. Посебно се по језичком изразу и комплексним рефлексијама издваја песник слободног стиха Гојко Ђого, чија поезија заузима можда најзначајније место у савременом српском песништву. Модеран у поетичком погледу, доследан у етичким ставовима, Гојко Ђого, своје стихове роси патријархалном чистотом. Такве етичке принципе препознајемо и код других савремених класика који су, пре свега, одрастали у Горњој Херцеговини, Рудинама или, пак, у Гојковој Хумнини. Песничка милозвучја Рајка Нога и Ђорђа Сладоја, на особен начин обогаћују стих и ритам Гојка Ђога. Отуда је, не треба да нас чуди, означено слоготворно подударање: Ђого – Ного. Јер, у корену те риме налазе се нераскидива веза песникà са завичајем, њихов препознатљив стил, али и непатворена родољубива осећања. Код песника са тог поднебља препознаје се, такође, најдубље укорењење у књижевно-историјску, митску и фолклорну баштину.

Одвећ је познато да су у историји књижевности једна књига или једна песма, па чак и стих, еквивалент песникову имену, као што је Бодлеров Албатрос, Бојићева Плава гробница, Дисова Нирвана и Можда спава. Следствено томе, Гојку Ђогу је била довољна, само једна књига и једна песма. Ђогова књига песама Вунена времена печати не само наше доба, већ, у универзално-поетском погледу сва тоталитарна друштва. Иако су Вунена времена, „лансирала“ Ђога високо у песничку орбиту, требамо споменути и збирке Тугa пингвина и Кукута који им претходе, а у којима се препознају клице Вунених времена. Напросто, Вунена времена су наслов књиге који симболизује једно минуло време препознатљиво по забрани и спаљивању књига, хапшењу и суђењу песнику. У тумачењу Ђогове поезије и данас се посебно истиче поменута књига која неправедно засењује његове друге књиге песама. Гојко Ђого је, почев од Бранислава Нушића или, пак, Петра Кочића, био трећи српски писац који је хапшен и осуђен због поезије на затворску казну. Како та песникова голгота не би пала у заборав, његова супруга Бранка је готово пророчки сачувала сваку забелешку објављену поводом тог случаја. Након неколико деценија, приредила је и објавила, заједно са својим животним сапутником, документа о том суђењу 2011. године, у два тома.2

Гојко Ђого (фото Т. Ћоровић / Слободна Херцеговина)

Гојка Ђога сам упознао, читајући његове стихове, пре него што смо се непосредно срели. Са првом књигом Туга пингвина (1967), песник је најавио свој будући књижевни пут и није га мењао до данас. Следиле су књиге Модрица и Кукута, са којом је наговестио свој продор на српску песничку сцену. А онда, када је био у песничком замаху, као гром из ведра неба, одјекнула ударна вест у централном Дневнику телевизије Сарајево 1981. године, у којој је Гојко Ђого жестоко нападнут. Разлог је био збирка песама Вунена времена у издању „Просвете“ (1981). Ипак, убрзо су Вунена времена постала песникова „култна“ књига, aли и репрезентативна књига српске поезије у последњој четвртини 20. века.3

Да књиге постају судбинске за писца, којима чак и одређују књижевни статус показала су Вунена времена. Недељу дана након изласка из штампе књига је повучена из продаје. „Уништено је 1.006 примерака, пет примерака је достављено Градском комитету СК“. Суђење и тамновање песника изазвало је пажњу и протест јавности. Песник је био изложен шиканирању, саслушавању, хапшењу и суђењу, а потом је оптужен и утамничен. Књига је одмах повучена из продаје и спаљена. Тим поводом, присетио сам се 1916. године, када су, по налогу окрутног предстојника Косте Хермана, аустријски војници ушли у кућу Јевта Дедијера у Београду и спалили целокупну библиотеку, а међу њима и рукопис књиге о Босни. Помислио сам да је после ма­ја 1939. го­ди­не, када су на­ци­сти у Бе­чу спа­ли­ли Фројдова, а потом Хајнеова дела, дошао крај паљевини књига, али није. Ето, и у Ђоговом слу­ча­ју не мо­же се ре­ћи ка­ко ру­ко­пи­си не го­ре, ка­ко је во­лео да ка­же Ми­ха­ил Бул­га­ков.

Убрзо након тога, у Загребу је настала „Бела књига“ где су Ђогова Вунена времена поново посебно обележена и као таква била су уводно поглавље у књизи забрана. Песник је на брзину суђен и осуђен на две године затвора за кривично дело „непријатељске пропаганде“. Од тада су Вунена времена постала Ђогов заштитни знак, по коме га шира јавност препознаје. За ову књигу чули су чак и они који је никада нису читали нити имали у рукама. Била су то, доиста, вунена времена и наговештај немирних година и суморне деценије коју ће обележити грађански рат и распад Југославије.

Сa промоције књиге Kлупко – Студентски културни центар Београд мај 2019. године. Са десна ла лево: Гојко Ђого, Драган Хамовић, Весна Капор, Марија Јефтимијевић Михајловић и Јован Делић (фото С. Јаковљевић).

Ђогов узорни критичар Јован Делић сматра да је право чудо како Ђога нису судски процесуирали на основу појединих сатиричних песмама из његове књиге Кукута (1977), која је претходила Вуненим временима. Рајко П. Ного сматра да је Ђого у Кукути брусио језик и будио његова заборављена значења... али и укрштао митску прошлост и колективно памћење са савременошћу Заправо, и сам песник је то запазио и отворио је форму, а затим почео да развезује узлове на језику, не дозволивши да се његове слике и метафоре претворе у знакове за намигивање читаоцу.4 Ного запажа да су нека значења из његове Кукуте, била под девет брава закључана. Он сматра да су се те браве у ,Вуненим временима, што вољно што невољно, откључавале, посвећеничка херметичност обрнула се у опасну естрадност. 5

У поетичким значењима и лирскпесништву Гојка Ђога наглашена је симболика вуне, предива, платења, нити и „клупка“. У песничкој пројекцији, клупко чине неразмрсиве нити живота и певања што је песник утемељио у симболичким значењима претходних песничких синтагми вунених времена и црног руна. Суштинска значења Ђоговог „Клупка“ заснивају се на грчкој митологији, која дубоко засеца у животне проблеме и тешко решиве животне ситуације у којима песник кроз симболику уводи и својеврсни змијски сплет као стециште зла које се преплиће са муком, патњом и добрим, као што је Аријадина – ћерка митског краља Миноса, помоћу клупка и конца нашла излаз из лавиринта, како је приметио Горан Максимовић у свом књижевном огледу о Гојковом песништву.

Ђого у прологу (Задушница минулом веку) подсећа да је 20. његов век звера, као што је за Мандељштама био деветнести век у коме је даровити руски песник имао свог утамничитеља Кобу, што га је коштало главе у гулагу. Ђого је на поетичан начин, своје клупко „умотао пјесницима прогнаницима“Осипу Мандељштаму, Јосифу Бродском и Милошу Црњанском6. У завршном урбаном београдском циклусу Ђого нас подсећа на нобеловца Јосифа Бродског (Сећање на Бродског), коме је био домаћин у Београду.

Књига есеја Пут уз пут (2017), су прозни текстови у којима Ђого кроз поглавља Лице и огледало, Два троугла, Песници као оскоруше и Дневне заповести плете приче и незаборавне доживљаје о песницима и писцима, али ту је неколико интервјуа које је песник дао Новој Зори, Политици, Новостима, Дневнику, Српским новинама, Респекту и Слову. Прошетам овим Ђоговим „Путићем“ и увек прочитам неку од ових прича. Та ме је књига подсетила на неке драге људе које сам имао прилику да се упознам. Подсјетио ме је и на нејаког Радослава Братића, писца чији су живопис и обичаји Херцеговине упечатљиви и уверљиви. Ђого га доживљава као перјаницу српске књижевности савременог доба, писца чија је кућа био језик.7 Есеј о Мому Капору обновио ми је слике о – Младићу који је заборавио да остари.8 Капорова слика је урамљена и постављена у кафани „Стара Херцеговина“ у Београду између Дучића и Шантића, што је за Ђога била највећа награда коју један Херцеговац може заслужити.

Кафана „Стара Херцеговина“, Гојко Ђого, Рајко П. Ного и Милован Р. Пецељ  поводом постављања портрета Мома Капора.

А онда Ногова зиданица од слова и снова коју Ђого плете од његових сабраних и изабраних дела, све до његове седмоспратнице, указујући на његов целокупан стваралачки рад.9 Седам притока се слива у један матични ток, један крвоток…

За време грађанског рата Гојко Ђого се, уместо писања, посветио народним пословима и хуманитарном раду. Као културни радник и јавни делатник, подсећао ме је на оне славне претходнике с краја 19. и почетка 20. века. После паузе од петнаестак година Ђого је објавио књигу Црно Руно и тиме наговестио нову књигу Клупко. Тиме је он заокружио сјајну вунену трилогију, коју сачињавају култна књига, Вунена времена’ па затим књига врхунске тамничке поезије ,Црно руно, књига Клупко какву новија европска књижевност не познаје. Нова збирка Клупко затвара средишњи круг Ђоговог пјевања по коме ће овај пјесник бити дуго препознатљив у српском пјесништву.10

Хумине или Хумнине11, како их Гојко Ђого у песмама дочарава, шири су песников завичај, не само реални, већ и поетски, узнесен на метафизичку раван. Хумине су тај крајичак посне ниске Херцеговине који је значајан део наше културне и националне свести у динарском цивилизацијском кругу. Хумине су предео који је познат и као ниска или медитеранска Херцеговина. Сурови крашки простор део је херцеговачког холокарста, који се одликује свим крашким манифестацијама које се срећу на кречњачким подлогама. У кршевитој општини Љубиње нема ниједног сталног извора и врела. Ето, такав је шири завичај песника где рођен, одрастао и завршавао школе, до одласка на студије у Београд. Идући у унутрашњост Херцеговине, Хумине се степенасто настављају у више Рудине, а ове у Површи и Брда, или високу Херцеговину и заједно сви представљају јединствен и целовит географски систем.

Природа родног места Влаховићи (721 м.н.в.) је блиска хабитусу Рудина, међутим, песникови путеви увек су водили према Хумини. У својим поетским нарацијама Ђого користи термин Хумнина, који му засигурно песнички боље звучи. Топоним Хумнина му је послужио да никада не оде из свог завичаја, већ напротив да га снагом речи оживљава. Поред Хумнине и Хума мотиви у песмама су му топоними: Радимља, Столац, Нагорч, Видопоље, Чапљина, Леотар, Дабар, Попово поље... На сваком кораку осећа се Ђогова склоност ка симболизму, као приликом моделовања животињског света у песништву, где он вешто користи: пингвине, лептире, птице, вукове, лабудове, псе, ждрале… Поред топонима завичаја на љутом кршу је и Ђогова занимљива биогеографија: хајдучка трава, вријесак, пелин – кадуља. Преко тог камена преплићу се лековите траве које су својствене само кршевитој Херцеговини. На тим планинским каменитим висовима може се живети, како Ђого вели, од коприве, казалца и кленове коре, што је био одговор Кинезима на питање – расту ли тако лековите траве у Хумнини.

Влаховићи су били један од важних сеоских центара у општини Љубиња са црквом из косовског периода и школом пуном ђака која je oвдe подигнута пре више од једног столећа. Данас је то село готово празно /подивљало/ и није налик на некадашње Влаховиће. Ових година, песник је обновио своју родну кућу и на тај начин призвао своје Влаховићане да му се придруже, сматрајући да и код њих није замрла завичајна носталгија и изгубила се љубав према родном месту. То је заправо, песниково присећање на време одрастања, када се у питоресктној тишини природе, са оближњих пропланака слушао цвркут птица и шапат поветарца који је доносио мирис покошеног сена са оближњих чаира. Као столачки средњошколац Ђого је сваке суботе, након завршетка наставе, одлазио пешке преко кршевитих брда, кроз недођију, у Влаховиће, да би већ сутрадан био поново на часовима. За Рајка Нога је то био подухват младог ђака, и то Ђогово ђаковање ми је више пута помињао, истичући његову жилавост, упорност и породичну посвећеност. У прозној форми Јечам и Калопер, следећи једну грану породичног стабла, Ного је Ђога назвао дијак у знак добре пажње, за осликавање родних Влаховића, где је рођена његова мајка Стана.

Алудирајући на Црњанског и сродност Ђоговог песништва са поезијом Новице Тадића, Марко Паовица /Бореј у Хумнини – Хумљак код Хиперборејаца/, је прецизно маркирао Ђогово географско поље, јер је песма Хумнина његoва завичајна метафора – /Овде је могуће за мрнђеле покупити сву вуну; У време стриже; Ујесен трговати овчом кожом, Старе магарце, муле и жилаве брдска коње; Извозити у Италију; Може човек живети од коприве, казалца и кленове коре/.

Из такве географске орбите Ђогу није било лако изаћи, јер је она од давнина, народски казано, образли – Херцеговина, која има неку магијску чар што опчињава не само своје рођене, као завичај, него и странце који јој се на било који начин приближе… Бити Херцеговац – то је као племићка титула. То осећање је дубоко укорењено и деца га примају у наслеђе. Тамо, одвајкад, односе међу људима више уређују моралне норме него закони... Херцеговцу је образ најскупље имање. У башти Светог Саве, све је тврдо, тврд камен, тврда земља, тврда вода, али је духовни стожер најтврђи. То свакако не значи да су и људи тврди, преки и једноумни. Племство обавезује. У том тврдом гнезду обитава голубија душа. Управо тај контрапунк на најлепши начин издваја Херцеговце као  племићку породицу у српском племству.12

Обновили рад Удружења Љубињаца у Београду: Гојко Ђого, Милан Пешут и Милован Пецељ (фото: Т. Ћоровић)

Српски народ је Гојка Ђога поближе упознао када је, од јутра до касно у ноћ, боравио на београдској адреси Теразије 3, где је дочекивао прогнане, највише нејач, из ратом захваћене Босне и Херцеговине, којима је ово била последња адреса на коју су могли закуцати, бити људски примљени и добити помоћ. Приликом оснивања Удружења Срба у Приштини 1992. године, један од водећих Косметских песника обрадовао се када га је угледао и широко раширених руку дочекао га је речима „добро дошао брате Гојко да нас мириш“. Тада је хотелу „Херцеговина“ у Косову Пољу формирано једно од најактивнијих Удружења у Србији. Нашли смо се на светој земљи код наших Херцеговаца који су нас братски пригрлили. Одлазак у Прилепац – родно место светог кнеза Лазара било је за нас право освежење. Са узвишења је пуцао видик на све стране. Са необичном пажњом Ђого је осматрао околину. Био је загледан у сваки детаљ на месту где је некада био град. Присетио сам се, да је у Прилепцу рођена и кнежева ћерка Јелена која је била удата за Ђурађа II Балшића, а после његове смрти за хумског војводу Сандаља Хранића са којим је живела у столном граду Кључу и по Церници градила цркве и испраћала караване који су јездили на Дринском путу. Тако је Сандаљову владавину оплеменила једна од најзанимљивих жена средњег века, која је важила за српску принцезу са дипломатским манирима, која је персонификовала отмено српско племство. Тек тада ми је било јасно зашто Ђогови потомци носе имена овог великаша.

Сваке године Гојко Ђого нас окупља за крсну славу – Јовањдан. Поред богате трпезе са разним ђаконијама које је припремила његова супруга Беба, посебну пажњу изазивале су суве смокве. Заправо, Ђого у Зеленици има стогодишња стабла смокава која добро рађају. У то сам се уверио када сам лета 2003. године са Рајком Ногом навратио код њега у Зеленику. Затекли смо га како купи опале смокве. У пространом дворишту ништа не може, у летњим топлим данима, заменити дебелу хладовину испод Ђогових смокава. Управо те смокве је песник припремао и чувао да би их после шест месеци служио за своју крсну славу. Једва сам чекао када ће доћи Јовањдан да се присетим тог сусрета и осладим се његовим бокељским смоквама.

1Академик АНУРС, редовни професор Универзитета у пензији

2Вунена времена-процес и коментари „Службени гласник“, 2011. Припремила Бранка Ђого.

3 Г. Ђого, Грана од облака – изабране и нове песме, Аntologia Serbika, Нови Сад 2014.

4 Гојко Ђого, Исто, стр. LII-LIII.

5Гојко Ђого, Грана од облака, стр. LII-LIII.

6 Г. Ђого, Исто, стр. 77.

7 Г. Ђого, Исто стр. 103-115.

8 Г. Ђого, Пут уз пут, Мала библиотека СКЗ, Београд Бар, 2017. стр. 125-128.

9 Г. Ђого, Исто стр. 58-66.

10 Гојко Ђого, Клупко, Јован Делић, Поговор Објава вунене трилогије, Православна реч, Нови Сад, 2018. стр. 71.

11 У географској литератури среће се термин Хумине који означава предеону целину ниске Херцеговине која се издиже до 400 м н.в. У рељефу доминирају све крашке форме. Хумине имају медитеранску и модификовано медитеранску климу са годишњим средњаком од 14 °C до 16 °C. Предео Рудина издиже се изнад Хумина и представља прелаз између медитеранске и планинске климе.

12 Г. Ђого, Пут уз пут, /Рвање Богдана Зимоњића/, Мала библиотека СКЗ, Београд Бар, 2017. стр. 168-169.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар