Милован Р. Пецељ: O ХЕРЦЕГОВИНИ И ХЕРЦЕГОВЦИМА

[stl_cyr]Б[/stl_cyr]ила је то најпре Хум­ска зе­мља у којој је Свети Сава 1219. године основао прву православну епископију са седиштем у Стону. Двестатридесет година после, је­дан ве­ли­каш ус­пео је да, као њен го­спо­дар, оста­ви ду­бок траг, сна­жни­ји и трај­ни­ји не­го ико пре и по­сле ње­га, без об­зи­ра ко­ли­ко је био слав­ни­ји или моћ­ни­ји прет­ход­ник или по­то­мак. Био је то Стефан Вук­чић из по­ро­ди­це Ко­са­ча, ко­ји је 1448. го­ди­не по­стао Хер­цег од Све­тог Са­ве, да­јући зе­мљи је­дин­стве­но име – Хер­це­го­ви­на. Назив Херцеговина се први пут помиње 1454. године и означава област којом је управљао Стефа Вукчић – Косача. На­род­на тра­ди­ци­ја ће сна­гом сти­ха, и у про­зи, о ње­му ис­пи­са­ти ле­ген­де, а ње­го­во име ће обе­ле­жи­ти исто­риј­ски по­ме­ни на про­сто­ри­ма ко­ји су би­ли да­ље не­го што је по­ка­зи­ва­ла гра­ни­ца ње­го­ве зе­мље, којa се простирала – Од бококоторског залива до Праче и од Цетине до Мораче и Лима. Главно место му беше питоми Благај на врелу Буне у мостарском Бишћу.[2].

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на мјесту некадашњег православног манастира Богородице Стонске у коме је Свети Сава основао епархију Хумску

Исто­ри­ја Хер­це­го­ви­не оби­ље­же­на је ско­ро истом суд­би­ном као и дру­ге срп­ске обла­сти. Ме­ња­ла је вла­да­ре, це­па­на или пак пре­кра­ја­на и при­па­ја­на из вла­сти срп­ских, под власт бо­сан­ских или хр­ват­ских вла­да­ра, кне­зо­ва и ба­но­ва, за­тим ло­кал­них ди­на­ста или ве­ли­ка­ша, док тај про­цес пун дра­ма­тич­них обр­та, са свим ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма ју­жно­сло­вен­ске пси­хо­ло­ги­је, ни­је за­у­ста­ви­ла и пре­се­кла Тур­ска ин­ва­зи­ја, ка­да је Хер­це­го­ви­на 1482. го­ди­не осво­је­на и по­ро­бље­на.

Тур­ска вла­да­ви­на над Хер­це­го­ви­ном трајaлa je го­то­во че­ти­ри ве­ка оста­вља­ју­ћи за со­бом ду­бо­ке и трај­не ожиљ­ке на ње­ној фи­зи­о­но­ми­ји, де­мо­гра­фи­ји, ет­но­гра­фи­ји, градитељству и кул­ту­ри. Осво­је­на и по­ро­бље­на, Херцеговина де­ли суд­би­ну са Бо­сном, са којим је фор­мал­но спо­је­на 1763. го­ди­не. У по­след­њим де­це­ни­ја­ма тур­ске вла­да­ви­не, за­крат­ко је одво­је­на од ње, за вре­ме ауто­крат­ске вла­да­ви­не Али-па­ше Ри­зван­бе­го­ви­ћа, ко­ји ће у сти­лу сред­њо­ве­ков­них ди­на­ста, на кра­ју и сам по­де­ли­ти ње­ну суд­би­ну.

Тур­ска вла­да­ви­на иза­зва­ла је ор­га­ни­зо­ва­не осло­бо­ди­лач­ке по­кре­те хри­шћан­ског ста­нов­ни­штва – од хер­це­го­вач­ког ми­тро­по­ли­та Ви­са­ри­о­на и Острошког Све­тог Ва­си­ли­ја, па до Лу­ке Ву­ка­ло­ви­ћа и Не­ве­сињ­ске пу­шке 1875. го­ди­не, ко­ја ће иза­зва­ти срп­ско-тур­ско-ру­ски рат и отво­ри­ти по­зна­то Ис­точ­но пи­та­ње и европ­ску кри­зу. Не­пра­вед­ним од­лу­ка­ма Бер­лин­ског кон­гре­са 1878. го­ди­не, ве­ри­фи­ко­ва­на је на тридесет година аустро­у­гар­ска оку­па­ци­ја Бо­сне и Хер­це­го­вине и значајан део територије Херцеговине (Опутне Рудине са Никшићем, Пива и Дурмитор) припао је Краљевини Црној Гори. Не­за­до­вољ­ство на­ро­да ма­ни­фе­сту­је се осло­бо­ди­лач­ким по­кре­ти­ма ко­ји су би­ли на­ци­о­нал­но мо­ти­ви­са­ни. Устан­ци хер­це­го­вач­ког ха­рам­ба­ше Сто­ја­на Ко­ва­че­ви­ћа, затим бор­ба за вер­ску и школ­ску ауто­но­ми­ју и ак­ци­је на­ци­о­нал­но опре­де­ље­не омла­ди­не, потом Анексиона криза, доприносе Пр­вом свет­ском ра­ту и од­ла­ску Аустро­у­гар­ске.

У но­во­ство­ре­ној Кра­ље­ви­ни Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца, од­ред­ба­ма Ви­дов­дан­ског уста­ва, Хер­це­го­ви­на се иден­ти­фи­ку­је са Мо­стар­ском об­ла­шћу.  Уки­да­њем Ви­дов­дан­ског уста­ва, 6. ја­ну­а­ра 1929. го­ди­не ус­по­ста­вље­на но­ва те­ри­то­ри­јал­на по­де­ла и Хер­це­го­ви­на се це­па и при­па­ја При­мор­ској и Зет­ској ба­но­ви­ни.  Од­лу­ка­ма АВ­НОЈ-а, од 29. но­вем­бра 1943. го­ди­не, Бо­сна и Хер­це­го­ви­на по­ста­ла је јед­на од шест рав­но­прав­них ре­пу­бли­ка друге Ју­го­сла­ви­је.

Но­ва те­ри­то­ри­јал­на по­де­ла Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, на­ста­ла је по­сле гра­ђан­ског ра­та (1992-1995), Деј­тон­ским ми­ров­ним спо­ра­зу­мом, ко­ји је пот­пи­сан у аме­рич­кој вој­ној ба­зи у Деј­то­ну 21. но­вем­бра 1995. го­ди­не, Хер­це­го­ви­на је по­де­ље­на из­ме­ђу два ен­ти­те­та. Ре­пу­бли­ци Срп­ској при­па­ла је ви­со­ка Хер­це­го­ви­на, Ру­ди­не и део Ху­ми­на, од­но­сно оп­шти­не: Тре­би­ње, Би­ле­ћа, Не­ве­си­ње, Гац­ко, Љу­би­ње, Бер­ко­ви­ћи и Ис­точ­ни Мо­стар. Оста­ли део Хер­це­го­ви­не, при­пао је Фе­де­ра­ци­ји Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Ју­на 1992. го­ди­не трагичан сукоб је ре­зул­то­ва­ло етничким чишћењем и ег­зо­ду­сом Срба из долине Неретве. Ми­гра­ци­ја­ма ко­је су на­ста­ле у рат­ном вре­ме­ну, Хер­це­го­ви­на је ет­нич­ки хо­мо­ге­ни­зо­ва­на.

&

Представу о Херцеговцима и Херцеговини забележила су значајна имена из српске науке и културе. Тако су се уписали међу оне који су за нас вредни вечног сећања и поштовања. Из пера познатих научника и писаца износимо занимљива запажања о карактерним цртама Херцеговаца и њиховој земљи Херцеговини.

JOВАН ЦВИЈИЋ

Истраживајући крашке пределе Херцеговине српски географ светског гласа Јован Цвијић упознао је феномене крша и антропогеографске карактеристике тих простора. У научно-истраживачком раду о народној психологији имао је похвалне речи за динарски етнички тип и карактер, коме је припадао његов отац. Цви­ји­ћева метафора о кршевитом пределу Херцеговине који одаје утисак си­вог ока­ме­ње­ног и уз­бур­ка­ног мо­ра најбоља је слика о кречњачким пределима љутог и богињавог крша. О ду­хов­ном ли­ку и карактеру Хер­це­го­ваца писао је најбољи познавалац динарских типова Јо­ван Цви­јић[3]:

Вје­ру­јем да су од сви­ју љу­ди у на­шој зе­мљи Хер­це­гов­ци по при­ро­ди нај­уч­ти­ви­ји и нај­ма­ње скло­ни сплет­ка­ма. Њи­хо­ва убо­га по­кра­ји­на на­пра­ви­ла их је скром­ним, по­бо­жним, умје­ре­ним. Ср­бин из те зе­мље ни­је по сво­јој при­ро­ди са­мо уч­тив не­го и то­пао и ср­да­чан, љу­бак и до­бро­стив. Склад­ност и хар­мо­ни­ја тог ка­рак­те­ра чи­не да је он опре­зан и па­жљив, исто­вре­ме­но и по­но­сан.

Јован Цвијић, аутор: Марко Стојановић (1844-1923) Фото: Wikimedia Commons

Мно­ги Хер­це­гов­ци су у про­шло­сти сво­јим ан­га­жо­ва­њем и ди­пло­мат­ским ка­ри­је­ра­ма уве­ли­ко по­твр­ди­ли ове ре­чи. Цви­јић је пореклом из Дробњака и ни­ка­да ни­је крио сво­је хер­це­го­вач­ко по­ре­кло. Че­сто је пу­то­вао по Хер­це­го­ви­ни и упо­знао природу и ду­шу Хер­це­го­ва­ца. Тада је упознао Јевта Дедијера који је, као дванестогодишње вижљасто момче, одушевио Цвијића интересовањем и знатижељом за науком. Цвијић му је помогао да се школује не знајући да ће кроз осамнаест година тог истог младића, који је својим истражиавчким достигнућима заслужио његово поверење, изабрати за првог доцента географије и првог сараднка на Филозофском факултету у Београду, који ће тако постати први професор Београдског универзитета из Босне и Херцеговине.  

ИВО АНДРИЋ

Нобеловца Иву Ан­дри­ћа су у при­чи Про­ба заокупиле неке карактерне особине Херцеговаца:

Хер­це­го­ви­на, на­ро­чи­то ју­жна и ју­го­и­сточ­на, има по пра­ви­лу до­бар сој љу­ди. То је зе­мља са мно­го ка­ме­ња а ма­ло све­га оста­лог, али то ма­ло што ро­ди хран­љи­во је и племе­ни­то, и са во­дом и ва­зду­хом да­је здра­ве и ра­зум­не љу­де. Они су ви­ше скло­ни ра­чу­ну не­го осе­ћа­њу, али њи­хо­ва је ра­чу­ни­ца та­ко до­бра и си­гур­на да су ре­дов­но и ко­ри­сни­ји и при­јат­ни­ји и це­ли­ни и по­је­дин­цу не­го мно­ги осе­ћај­ни љу­ди за­ма­гље­на ра­зу­ма и на­о­па­ке ра­чу­ни­це.[4]

Књижевник Ми­о­драг Бу­ла­то­вић је за­бе­ле­жио ре­чи по­сло­вич­но уз­др­жа­ног Иве Ан­дри­ћа о Јев­ту Де­ди­је­ру, ко­је је из­го­во­рио ка­да су за­јед­но са Во­ге­ла код Бо­хи­ња у се­лу Ста­ра Фу­жи­на по­сма­тра­ли ку­ћу Вла­ди­ми­ра Де­ди­је­ра. Ан­дрић је та­да ре­као Бу­ла­то­ви­ћу: „Јев­то Де­ди­јер је био је­дан од нај­по­ште­ни­јих љу­ди ко­је сам у жи­во­ту срео”.[5] Овако нешто казао је уз­др­жа­ни Иво Ан­дрић, јер га је очигледно до­бро по­зна­вао.        

ЈОВАН  ДУЧИЋ

О ка­рак­те­ру Хер­це­гова­ца, у рав­но­те­жи из­ме­ђу ње­го­вих по­зи­тив­них и не­га­тив­них осо­би­на, писао је Јован Дучић кроз лик јунака његове изванредне студије о грофу Сави Владиславићу – Рагузинском, сматрајући га заоли­че­ње Ср­би­на, ду­хов­ног ко­ли­ко и ду­шев­ног, гип­ког ко­ли­ко по­но­сног, опре­зног ко­ли­ко и не­у­стра­ши­вог, што представља карактер Херцеговаца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, и са његовим, скоро јелинским, осећајем мере. Србин Херцеговац, значи медитеранац више него Балканац, човек маште колико реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац.[6]

Препознативим го­сто­прим­ством и др­жа­њем, Херцеговци нам казују ка­ко из­гле­дај ва­жне чо­ве­ко­ве вр­ли­на ко­је се у Хер­це­го­ви­ни на­зи­вају уљуд­ност и учтивост. О уљуд­но­сти и уч­ти­во­сти Јован Ду­чић је пи­сао на те­му Ми­сли о чо­ве­ку.

Ве­ру­јем да су од сви­ју љу­ди у на­шој зе­мљи, Хер­це­гов­ци по при­ро­ди нај­уч­ти­ви­ји, и нај­ма­ње скло­ни сплет­ка­ма. Њи­хо­ва убо­га по­кра­ји­на на­пра­ви­ла их је скром­ним, по­бо­жними уме­ре­ ним. Ту је, ка­ко се уоп­ште ми­сли, нај­бо­ље по­стиг­ну­та рав­но­те­жа из­ме­ђу чо­ве­ко­вих вр­ли­на и ма­на. Ја ми­слим да је упра­во у тој зе­мљи по­ни­кла на­ша реч уљуд­ност, ко­ја би зна­чи­ла нај­ве­ћи сте­пен оба­ве­зне уч­ти­во­сти, нај­ви­ши об­лик от­ме­ног из­ра­за, крај­њи до­ма­шај бла­го­род­но­сти и до­бро­те. Ср­бин из те зе­мље ни­је ни по сво­јој при­ро­ди са­мо уч­тив не­го и то­пао и ср­да­чан, љу­бак и до­бро­стив.[7]      

Мо­жда је на том хер­це­го­вач­ком ка­ме­ну му­дро­сти од­не­го­ва­на на­да­ле­ко по­зна­та хер­це­го­вач­ка уљуд­ност, о ко­јој је Јован Ду­чић у за­но­сној при­чи Ју­тра са Ле­у­та­ра, ис­пи­сао апо­те­о­зу, ко­ја вра­ћа ве­ру у нај­пле­ме­ни­ти­ју људ­ску вр­ли­ну.

Ма­ло је уч­ти­вих и уљуд­них. Уч­ти­вост је дар бож­ји ко­ји се те­шко по­сти­же. За ову човекову врлину Ду­чић ка­же: Уч­ти­вост је је­дан по­нос ко­ји до­ла­зи из чо­ве­ко­љу­бља, из кул­ту­ре, из на­ме­ре за до­брим. Она спа­да ме­ђу људ­ске оба­ве­зе и ду­жно сти, ка­кве се убра­ја­ју ме­ђу све­те.[8]

MИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Импресиониран појавом Херцеговаца на првој „Утакмици гуслара“ која је одржана на Митровдан 1924. године на Алипашину Пољу код Сарајева, Милош Црњански је у Извештају за београдски илустровани часопис Време написао о Херцеговцима и Херцеговини.[9]

Херцеговци су изгледа, оставили најдубљи утисак.  

Већина гуслара дошла је у народној ношњи. Све један лепши од другога. Праве мушке лепоте били су Херцеговци и Црногорци. Херцеговина је, изгледа, срце наше земље и лепота тела тамо је дивна и општа. Та мушка лепота, чиста и питка, била је право чудо од скупа. Дубока и још неистрошена лепота мора да је на дну наше расе, која ће се објавити зачуђеном свету ускоро. Телесна лепота, којој у Европи нема равне, чека у планинама Херцеговине да се спусти у свет!

 У свом Извештају Црњански наводи да су на првом Сабору била 24, а на другом 64 гуслара из сарајевске, мостарске зетске и дубровачке области. Да пише о гусларима, за Црњанског је то изгледало барокно, али да тамо на планинама живи милион оних које ми не познајемо и који са нама готово да и немају везе, било је изазовно. Покровитељ гусларском надметању био је генерал г. Крсто Смиљанић[10], командант армије који је као спасилац помирио духове међу гусларима са неколико речи казујући им да нема са гуслама побеђених, већ их је утешио и позвао пријатељски на вино.

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО И ВАСКО ПОПА

Фото: Трифко Ћоровић

Песник Рајко Петров Ного, из свог поетског угла, Херцеговину слика на својствен начин:

Одувек сам ову горњу, шумску или високу Херцеговину доживљавао као цркву. Шума је црква, планина је црква, и над њом кубе неба. А све доле и до Хумнине, она доња источна и јужна Херцеговина, то је све порта ове цркве. Шта је год ту у јаме бачено, у џомбе строваљено или по божјим и људским законима у гробље закопано, у порти своје цркве почива.[11]

Занимљиво је знати како је песник Васко Попа[12] доживљавао Херцеговину, а како је то описао Рајко Петров Ного.

Једном је Васко Попа рекао да је Херцеговина Тоскана нашег језика.[13]

Знатижељни Ного приупитао је угледног професора Новицу Петковића – шта му то значи. А он му је одговорио:

Тосканско наречје је у Италији узето за основу књижевног језика, баш као и херцеговачка штокавица у Вуковом претемељењу.

Румун из Вршца по оцу, Васко Попа је у разговору више слушао мелодију Рајковог ијекавског говора, од садржине разговора, уживајући у његовим правилним акцентима и дужинама. Ето зашто је Херцеговина врело српског језика и зашто је Василе њу сматрао Тосканом нашег језика.

Када то каже неко ко долази – како вели Рајко Петров Ного – са обода, са границе српског језика, одакле је дошао и Црњански, жудњом позлаћује наш јужни говор, онда ће се он, поред раскошне песничке имагинације, и по овоме препознавати. Посрећило се, ето, и њему и нама, да један ,пречанин’ и ,извањац’, пјесник са обода, стигне у сами центар српске поезије и језика.[14] Тим поводом Рајко Петров Ного је записао Херцеговина јесте Тоскана нашег језика, а у том језику, као ‚белутак’, Васко Попа и његова поезија јесу ‚међу световима свет’ .[15] Након што се Васко упокојио Рајко је у знак поштовања засадио дрво које прави хладовину и краси поглед испред Рајковог балкона.

ГОЈКО ЂОГО

Песник и есејиста Гојко Ђого дочарава нам сликовито херцеговачки племићки сој и зашто је образ Херцеговцу изнад свега. У занимљивој и поучној причи Рвање Богдана Зимоњића[16] Гојко Ђого[17] износи мишљење о Херцеговини и Херцеговцима:

 Херцеговина има неку магијску чар што опчињава не само своје рођене, као завичај, него и странце који јој се на било који начин приближе. Томе мало доприноси географија и поднебље, а знатно више људи Херцеговци, њихове кaрактерне и моралне одлике. Бити Херцегова – то је као племићка титула. То осећање је дубоко укорењено и деца га примају у наслеђе.  Тамо, одвајкад, односе међу људима више уређују моралн норме него закони. Што год закон налагао сваки Еро добро зна кад са и колико може нахерити, а кад то он несме ни по коју цену. Херцеговцу је образ најскупље имање.

Гојко Ђого (фото: Трифко Ћоровић)

У башти Светог Саве, све је тврдо, тврд камен, тврда земља, тврда вода, али је духовни стожер најтврђи. То свакако не значи да су и људи тврди, преки и једноумни. Племство обавезује. У том тврдом гнезду обитава голубија душа. Управо тај контрапунк на најлепши начин издваја   Херцеговце као  племићку породицу у српском племству.[18] 

МОМО КАПОР

Пи­сац и ака­дем­ски сли­кар Мо­мо Ка­пор, по ро­ђе­њу Са­рај­ли­ја, по­ре­клом из Ми­ри­ло­ви­ћа код Билеће, сво­јим из­ван­ред­ним цр­те­жи­ма љу­ди и пеј­за­жа ово­га кра­ја, ли­ков­но је обо­га­тио бројна дела о Херцеговини, а посебно ре­принт из­да­ње Дедијерове ан­тро­по­ге­о­граф­ске сту­ди­је Хер­це­го­ви­на, ко­ју је 2001. об­ја­ви­ла Књи­жев­на за­јед­ни­ца Јо­ван Ду­чић у Тре­би­њу. Тим по­во­дом, Ка­пор у предговору под насловом Ви­ше од књи­ге на­пи­сао дивну оду овој студији и својој Херцеговини:

Као што у гра­до­ви­ма за­пад­ног све­та у сва­ком хо­те­лу на ноћ­ном ор­ма­ри­ћу оба­ве­зно ле­жи Би­бли­ја, Хе­ри­е­го­ви­на, Јев­та Де­ди­је­ра тре­ба­ло би да сто­ји крај уз­гла­вља сва­ког Хер­це­гов­ца. Она је на­и­ме мно­го ви­ше од књи­ге – то је наш по­крет­ни за­ви­чај, на­ше по­ре­кло, то су на­ши ко­ре­ни. Чи­та­ју­ћи пре­зи­ме­на хер­це­го­вач­ких по­ро­ди­ца по­пи­са­них у овом де­лу, као да чи­та­мо сво­је­вр­сну мо­ли­тву за­ви­ча­ју. Та књи­га је во­дич кроз опа­сне и за­во­дљи­ве ла­ви­рин­те све­та; и ако се по­не­кад из­гу­би­мо у ње­му, про­на­ћи ће­мо се у Хер­це­го­ви­ни, а ако се до­го­ди да ка­квом не­сре­ћом про­ме­ни­мо пре­зи­ме у не­ком од ве­ков­них вр­тло­га, про­на­ћи ће­мо се и спа­си­ти на стра­ни­ца­ма ове књи­ге. Ко­ја је за нас исто та­ко зна­чај­на као и Го­та ал­ма­нах за европ­ско плем­ство.

РАДОСЛАВ БРАТИЋ

Позивајући се на неког силника писац Радослав Братић[19] у роману „Трг соли наводи: – на земљиној кугли нема чудније земље од Херцеговине, да толико може опсјенити и преварити невјештог путника. Час се чини мала и непроходна, час голема и раштркана. Љети жедна, тврда и испуцала, с пуно јаметина и провалија; зими снијегом и ледом окована. И љети и зими –  неслана.

Радослав Братић / Билећа.рс

Кад на­и­ђу не­си­гур­на вре­ме­на, писао је Братић, у на­ро­ду по­чи­њу да се ши­ре гла­си­не и ис­пре­да­ју сва­ко­ја­ке при­че. У ро­ма­ну Зи­ма у Хер­це­го­ви­ни, он пи­ше на ту те­му констатујући да: Не­мо­гу­ће по­ста­је мо­гу­ће, ствар­но из­гле­да не­ствар­но.[20]

 ЈЕВТО ДЕДИЈЕР

По наговору Јована Цвијића, након десетогодишњег истраживања, Јевто Дедијер је 1909. године објавио капиталну студију Херцеговина. Момо Капор је студију Херцеговина назвао Више од књиге, а Рајко Петров Ного ми је казао – Он нам је кућу сачувао.

Пи­шу­ћи о ка­рак­тер­ним осо­би­на­ма Хер­це­го­ва­ца, врсни познавалац антропогеографских и етнографских карактеристика Херцеговине и Херцеговаца  Јев­то Де­ди­јер[21] ула­зи у ана­ли­зу њи­хо­ве ши­ро­ке ду­ше:

Хер­це­го­вац као и оста­ли Ср­би ди­нар­ског си­сте­ма, има до­ста упе­ча­тљи­ву ду­шу, спо­со­бан је да при­ми и схва­ти ту­ђе и да пре­ма при­мље­ном уде­ша­ва жи­вот”.[22]

Су­пре­ма­ци­ја ин­те­лек­та над осје­ћа­ји­ма и фан­та­зи­јом, и из­вје­сна хар­мо­ни­ја ме­ђу ра­зним осо­би­на­ма ду­ше чи­ни ове љу­де тре­зве­ним, од­мје­ре­ним, так­тич­ним, вр­ло че­сто и пра­вед­ним. У по­на­ша­њу и раз­го­во­ру су умје­ре­ни, от­ме­ни, го­то­во по­но­си­ти”.[23]

Ка­да пи­ше о суровим кречњачким пространствима Херце­гови­не, Дедијер то чи­ни жи­во, ко­ло­рит­но и узбудљиво:

Ко пу­ту­је зи­ми по овој зе­мљи мо­ра се у чу­ду пи­та­ти ка­ко је мо­гу­ће жи­вје­ти у њој. На ве­ли­ким да­љи­на­ма не ви­ди се ни­шта не­го су­ри креч­њач­ки сло­је­ви, ко­ји се као не­ки ис­по­ли­ра­ни зи­до­ви, у ду­гим ни­зо­ви­ма пру­жа­ју на хи­ља­де ме­та­ра. Су­ро сти­је­ње посуто мањим и већим от­па­ци­ма, с без­број ја­ма, зве­ка­ра, при­род­них ка­ме­ни­тих мо­сто­ва (‘мо­ра’), ма­њих и ве­ћих кла­на­ца (‘стру­га’), с без­број ма­њих и ве­ћих улег­ну­ћа, за­су­тим ма­њим или ве­ћим ко­ма­ди­ма сти­је­на да­ју им­пре­си­ју стра­хо­ви­те ка­ме­не пу­сти­ње у ко­јој се не осје­ћа жи­вот и чи­ју је­зо­ви­ту сли­ку по­ја­ча­ва зви­жда­ње бу­ре, ко­ја мје­сти­мич­но пре­вр­ће љу­де, сто­ку и ко­ла и ко­ја до ко­сти­ју про­ди­ре и до ср­жи смр­за­ва.[24]

 А он­да у сли­ко­ви­том ритму ус­по­ре­ђу­ју­ћи Хер­це­го­ви­ну са ме­се­че­вим пеј­за­жом:

Чи­ни се да не­ма стра­хо­ви­ти­је и нео­бич­ни­је зе­мље, ко­ја  по сво­јој пла­сти­ци на­ли­чи на по­вр­ши­ну мје­се­ца, на ко­ме се сва­ки жи­вот уга­сио, по­што је сво­ју вла­сти­ту то­пли­ну из­гу­био.[25]

ЕПИСКОП НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

Многи сматрају да је нај­леп­ши за­пис о ка­рак­теру Хер­це­го­ва­ца исписао Ни­ко­ла­ј Ве­ли­ми­ро­ви­ћ[26], епи­ско­п охрид­ско-би­тољ­ски, ко­ји је по­сле свр­ше­ног опе­ла над од­ром Ва­си­ља Гр­ђи­ћа 1934. го­ди­не записао:

У Хер­це­го­ви­ни пак, зе­мљи хер­це­га Раст­ка Не­ма­њи­ћа, ве­ли­ки ка­рак­те­ри су кроз ве­ко­ве би­ли пра­ви­ло, а не из­у­зе­так.

Ни си­ро­ма­шни­је зе­мље, ни ве­ћег бо­гат­ства у ка­рак­те­ри­ма! Ни ма­ње зе­мље ни ве­ћег бро­ја пра­вих љу­ди![27]

 СУТОРИНА

Балкан је одувек био клизав и сурово поприште бројних ратова који су доносили страдања, разарања и на крају цртања нових граница. Херцеговина има сјајну историју, али не и географију. Како би било да је обрнуто? Засигурно Херцеговина би била мање страдалнија, већа и бројнија земља. Данас је остао само део од некадашње Херцеговине. А почело је са неправедним одлукама Берлинског конгреса када су после Невесињске пушке и трогодишње револуције отргнути значајни делови Херцеговине: Опутне Рудине са Дробњацима, Оногошт (Никшић), Пива и Дурмитор и припојени Црној Гори. Остала је утешна прича о Старој Херцеговини. И ту није крај.

Неформалним договором тадашњих вођа Ђуре Пуцара (БиХ) и Блажа Јовановић (Црнс Гора), област Суторине je 1947. године додељена Народној републици Црној Гори, замењеном за ловишта на Сутјесци. Све је то прећуткивано док није дошло до разбијања Југославије и разграничења међу републикама. Тада Суторина постаје тема разграничења између Црне Горе и Босне и Херцеговине. Предлог уговора о државној граници између Босне и Херцеговине и Црне Горе утврдило је Вијеће министара Босне и Херцеговине новембра 2014. године. Нове власти су на 20. седници Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине 2015. године дали сагласност за ратификацију Уговора о државној граници између Босне и Херцеговине и Црне Горе. Суторина је предата Црној Гори. Власти су се одрекли авнојског принципа и без иједног доказа предали су приморски део Херцеговине, од 5,45 km обалског појаса и 85,9 km² површине. Неформални разговори који су вођени уз сагласност тадашњег врха СФР Југославије били су класичан авантуризам на штету приморског дела Источне Херцеговине.

Алекса Шантић   Шта би на то казао славни песник највеће патријахалне елегије Алекса Шантић, национални бард чији стихови у песми Вече на шкољу  „плешу по мјери осјећања, тј. у ритму валова који ударају о стијење“[28]. Загледан у Неретву, нису га, у песмама Бока – /„Наша мила Боко невјесто Јадрана“/ и Рибари, напуштали валови, приморкиња вила и пучина сиња. Осећање према свом народу је исказивао у песмама, без обзира што је због њих био у сукобу са властима.

Опседнути значајем да одлучују о важним питањима, неодговорни политичари су ваљда мислили, да је у питању безвредни камењар који је налик на оглођане кости, и дали су прилику тадашњим црногорском властима да упишу важан дипломатски поен. На том камену је никла, и ту се развила, наша лоза. Испод тог камена скривено је пепело наших предака и ту се крије наша мудрост, наш мит и свест о нашем опстојању. Тих 5,45 km обале је наша обала и наша вода, ту је наш историјски и духовни ментални склоп, ту нас Сунце засипа златним зрацима са мора, ту су наше емоције, то је наш прозор у свет. „Тужни херцеговачки Јеремија“, како је Јустин Поповић звао Алексу, певао је пре стопетнаест година Наш стари доме. То и сада важи.

У Игалу стоји гранични камен на коме пише Херцеговина. Нико нам неће опростити ако заборавимо вођу српског устанка у Херцеговини (1852-1862) Луку Вукаловића кога је књаз Данило прогласио за војводу Зубаца, Крушевице, Драчевице и Суторине, где је после победоносне битке на Граховцу образовао аутономну управу. Херцеговци не смеју то заборавити како нас не би стигла суза срама.

Када наступи хипокризија oнда на сцену ступају неодговорни политичари којима ништа није свето. Велики писац, сјајни сатирик, Теслин поштовалац и пријатељ Семјуел Клеменс – Марк Твен, неоспорни пацифист који је волео своју земљу, али је био сумњичав према властима којима је умео, када то треба, одбрусити у лице: Обично странци код нас врше злочине. Ми немамо домаће криминалне класе сем Конгреса. Америка има Конгрес, а Босна и Херцеговина Парламентарну скупштину.

 

Војвода Лука Вукаловић (1823-1873) у књизи о четништву Матије Бана (1818-1903), мегданџија (цртеж Момо Капор) и Херцеговац у свечаној ношњи 1905. г. (фото Јевто Дедијер).

 

ЈОВАН ДУЧИЋ: ХЕРЦЕГОВИНА

Наши ће им ветри пепео разнети,
Спраћемо са стене погане им стопе:
Заболи смо копље на великој мети,
Сад је пут наш налик на сунчане снопе.

Пашће паучина на мечеве грубе,
А скромно ће рало опет да засветли;
И као што јуриш сад огласе трубе,
Уранке ће мирне да јављају петли.

И поћи ће к слави одмах од почетка
Нов пород све трагом наших легиона,
Блажен, у колевци он чу како претка
Прати у легенду глас победних звона.

Знаће да је само она земља светла
Где никад још није пала суза срама;
Где су деца на мач име оца метла
Што живи у химни и у молитвама.

(Циклус: Моја отаџбина)

 

Аутор: Милован Р. Пецељ
Извор: Слободна Херцеговина

Овај текст није дозвољено преносити без писмене сагласности аутора и портала СХ

 

Напомене:
[1] Проф. др Универзитет у Београду Географски факултет у пензији, академик АНУРС
[2] Владимир Ћоровић, Историја Срба, И.П. Панонија – Рума доо, 2015, стр. 246.
[3]Јован Цвијић (1865-1927) – председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, оснивач Српског географског друштва… Утемељивач је српске географије. Британски геолог и писац Арчибалд Гики написао је да Цвијићев рад представља „заставничко дело“ науке. Убрајан је и међу 100 најзнаменитијих Срба.
[4] Иво Ан­дрић, Жећ, Про­ба, Са­бра­на де­ла, књ. 6, Про­све­та, БИГЗ, СКЗ, НО­ЛИТ, Бе­о­град, 1991, стр. 165. Иво Андрић (1892 – 1975) био је српски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље.” Убрајан је и међу 100 најзнаменитијих Срба.
[5] Вла­ди­мир Де­ди­јер, на­ве­де­но де­ло, стр. 8.
[6] Јован Дучић, Наведено дело, стр. 8-9. Убрајан је и међу 100 најзнаменитијих Срба.
[7] Јо­ван Ду­чић, Бла­го Ца­ра Ра­до­ва­на – Ју­тра са Ле­у­та­ра, Из­да­вач­ко пред­у­зе­ће Рад, Ок­то­их, Ду­чи­ће­ве ве­че­ри по­е­зи­је, Бе­о­град, Тре­би­ње, Под­го­ри­ца, 2000, стр. 466.
[8] Јо­ван Ду­чић, на­ве­де­но де­ло, стр. 460.
[9] Милош Црњански, Херцеговина је срце наше земље, Ћоровићеви сусрети, Допринос Срба из Херцеговине српској историографији и култури, СПКД Просвјета, Билећа-Гацко, 2007. стр. 9. (Писма из Сарајева, Изештај о такмичењу гуслара на Алипашином мосту, код Сарајева, Време, новембра 1925.). Милош Црњански (1893-1977) – један од најзначајнијих стваралаца српске литературе 20. века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком. Убрајан је и међу 100 најзнаменитијих Срба.
[10] Крста Смиљанић (1868 — 1944) – био је армијски генерал, бан Зетске бановине (1929-31) и сенатор, сарадник војводе Путника, командовао је Дринском дивизијом у рату.
[11] Преузето из филмског записа који је посвећен животу и раду Рајка Петрова Нога, Завод за уџбенике и наставна средства.
[12] Василе „Васко“ Попа (1922 — 1991) – румунског порекла, био је један од најпознатијих песника на српском језику, академик и убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба.
[13] Рајко Петров Ного, Запиши и напиђи то Рајко, Београдска књига, Београд, 2011. стр. 219. Рајко Петров Ного (1945-) српски песник, есејиста и књижевни критичар. (Рајко Петров Ного – српски песник, есејиста и књижевни критичар. Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске).
[14] [14] Рајко Петров Ного, Сузе и Соколари, Београдска књига, Београд, 2002. стр. 143.
[15] Исто, стр. 143.
[16] Гојко Ђого, Пут успут, „Рвање Богдана Зимоњића“, СКЗ, Слово љубве, Београд 2017. стр. 168-170.
[17] Гојко Ђого (1940) – песник слободног стиха, књижевник и есејиста. Члан је српског ПЕН-а. Био је председник Удршжења Срба из БиХ. Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске.
[18] Yоutube, Херцеговина у пјесми и игри, 25. oктобра 2012.
[19] Радослав Братић (19482016) – књижевникдраматург и уредник. Један од оснивача часописа „Нова Зора” и  „Ћоровићевих сусрета”. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске.
[20] Ра­до­слав Бра­тић, Зи­ма у Хер­це­го­ви­ни, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град, 1995, стр. 42.
[21] Јевто Дедијер (1879-1918) – Први доцент географије, први професор Београдског универзитета из БиХ и  први сарадник Јована Цвијића. Са српском војском прешао је Албанију. Једна од три жртве Првог светског рата са Београдског универзитета.
[22] Јев­то Де­ди­јер, Хер­це­го­ви­на, стр. 132-133.
[23] Исто, стр. 38.
[24] Јев­то Де­ди­јер, Хер­це­го­ви­на и Хе­рц­е­гов­ци, Ле­то­пис Ма­ти­це срп­ске, књи­га 289, Но­ви Сад, 1912, стр. 7.
[25] Исто, стр. 8.
[26] Еепископ Николај Велимировић (1880— 1956) новоканонизовани српски светитељ, био је епископ Охридски и Жички, истакнути теолог и бриљантни говорник. Називан је Нови Златоусти.
[27] Спо­ме­ни­ца Ва­си­ља Гр­ђи­ћа, Из­да­ње дру­штва Про­свје­те, Са­ра­је­во, 1935. г. При­ре­ђи­вач Ђор­ђе Пе­ја­но­вић, стр. 36-38.
[28] Алекса Шантић, наш стари доме и друге пјесме, Приредио Рајко Петров Ного, Филозофски факултет Српско Сарајево, Београдска књига Београд, 2004. стр. 11.

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар