• Општина Невесиње дио је високе Херцеговине која се издиже изнад предела херцеговачких Рудина и са Гатачким крајем представља кров источне Херцеговине.

Академик Милован Р. Пецељ на промоцији монографије „Невесиње“ (Фото: Драгана Бокун/Српско коло

Невесињски крај је крајичак посне високе Херцеговине која је дио наше културне и националне свијести у динарском цивилизацијском кругу. Карбонатни седименти Невесињског краја дио су херцеговачког холокарста, („потпуни крш“) који се одликује свим крашким манифестацијама које се срећу на кречњачким подлогама одајући утисак, „сивог, узбурканог и окамењеног мора“ како је то Јован Цвијић поетично запазио. Невесињско поље, са Лукавачким, Слаћким и Трусинским пољем и ободом чини јединствен физичко-географски склоп.

Иво Андрић је у својим сновиђењима запазио да „је човек дужан свом завичају“. Монографија о Невесињу и Невесињцима је дуг и дар према завичају. Она је трајни споменик са брижљиво уклесаним именима славних Невесињаца али и енциклопедија о животу и обичајима, можда највиталнијег дела српског народа. Дарујемо књигу када обиљежавања 800 г. од подизања прве Светосавске цркве у Залому. Невесиње има славну традицију и симбол је „многострадалне“ Херцеговине, која је имала драматично тешку и победничку историју.

Они који су се у време одрастања одселили из Невесиња, најбоље знају шта је у дубини њихове душе носталгија. То је жал и туговање за топлином родитељског дома, родним крајем, обичајима. То је завичајна патња. Вас ће монографија подсјетити на вријеме када сте, као млади, на проплацима слушали цвркут птица и лагани шапат поветарца који је доносио мирис цвијећа са оближњих покошених ливада, када сте у питоресктној тишини природе сањарили о будућности. Носталгију за родним крајем носите у души и можете је дотјеривати до идиличних висина. То је пожељна бајка коју сте досањали. Ви ћете се највише радовати овој монографији јер вас она подсјећа на претке који су надљудским напором крчили пусту земљу и претварали је у обрадиву.

Требало би да је сваки невесињац који је тамо рођен монографију држи на наткасли поред кревета и да је сваке ноћи пред починак листа и подсети се на природне ријеткости, од понора Заломке, до чаира гдје су била момачка и дјевојачка састајалишта и натпјевавања, све док не заспе, а када се ујутро пробуди наћи ће се поново у Невесињу или Залому, Слатом, Лукавцу… А када одете у Невесиње дочекаће вас нова постигнућа али и пусте ограде, омеђине, оронуле и напуштене куће и „подивљала села“. Шантић нас одавно опомиње „Пусто ли ћеш бити Невесиње равно./ Расадниче српства колијевко лава!/ Пусто јер се, ето сели племе славно,/ А наша будућност, гдје је она ? – спава.“

За оне којима је Невесиње постојбина књига је мамљиво сведочанство о прецима и рођацима који имају много дарова и „лијепорјечје“ о постојбини којој ћете, после читања ове књиге, бити више одани и вјернији. Тамо је на камену никла ваша лоза, а под каменом засејано пепело ваших предака чију мудрост ви црпите. Монографија је лијековито штиво. Тамо су ваши корјени.

Београд, 11. децембар 2019. 
Народна библиотека Београд