МИЛАНА БАБИЋ: Требињу је неопходна јаснија културна стратегија!

  • На требињској културној сцени годинама уназад препознатљиво је име Милане Бабић, предсједнице Књижевног удружења “Сусрет” Требиње.

ФОТО: Александар Брковић

 

Милана је професор српског језика и дипломирани теолог, координатор школске омладине Међународног Савеза “Насљедници Побједе”, предсједник истуреног одјељења Удружења драмских писаца Србије за РС и извршни уредник за издавачку дјелатност у Задужбини кнез Мирослав Хумски.

У разговору за Слободну Херцеговину истиче да је задовољна реализацијом пројеката свог Удружења, али да увијек има мјеста за напредовање.

Увијек може боље, али сам задовољна. Бесмртни пук је показао да Требиње препознаје значај културе сјећања за један народ. Он је, истина, јасно и предочио да је, нажалост, наше национално биће још увијек подијељено и самим тим рањиво, али дјеца, ђаци који препознају снагу традиције, снагу борбе и тежње ка слободи, улијевају наду. Жељела сам да они буду поносни на српску многовјековну борбу за слободу, али и да , истовремено,  схвате сву трагедију националних подјела које су нас пратиле кроз историју. Било би лијепо да Требиње подигне споменик Југословенској војсци у отаџбини па да наше одавање дуга прецима буде потпуно, да идемо у правцу истинског историјског помирења, храбро се суочивши са страшним чињеницама наше историје и наставивши се на традицију посљедњег одбрамбено-отаџбинског рата.

Са пројектом „Повратак традицији – ћирилична култура и традиционалне игре“, који је добио подршку Републике Србије  (Министарства спољних послова)  Књижевно удружење „Сусрет“ Требиње обухватило је  неколико подручја: поезију, спортска-витешка надметања, српске традиционалне пјесме и промоцију српских традиционалних јела. Одзив је био изнад очекиваног – преко 2.500 људи је било само на манифестацији „Душанов мач, Стефанов штит“. Пројекат у себе укључује и помоћ при објављивању књиге у којем се налазе писма дубровачког писара из 15. вијека, писана наравно на ћирилици (пошто тек треба да се објави књига не бих откривала детаље).

Да ли већ има планова за наредну годину?

–  Оно што ћемо покушати унаприједити за наредну годину јесте обим дешавања; веће увезивање међу институцијама које се баве културом, спортом и духовношћу. Огица Цице и ја ћемо наредне године, трећи пут за редом, покушати урадити опет једно нетипично књижевно вече уз модну ревију и изложбу.  Бити још атрактивнији и силнији у представљању српске културе и традиције – то је наша мисија! Срби имају моћно историјско насљеђе и оно мора бити достојно представљено. Већ нам за наредну годину најављују учешће витешке екипе из Босне и Србије, надам се да ће нам се придружити и наша браћа и сестре из Црне Горе. Увезали смо се и са Удружењем драмских писаца Србије како бисмо радили на децантрализацији српске културе и стварању услова за усаглашавање културних дешавања у Србији и Републици Српској.

 Какво је стање културе у Требињу?

– Могла бих рећи пар суперлатива, али они не би одразили реално стање, а да би се нешто добро урадило треба сагледати ситуацију каква она јесте. Стање је добро, напредак у односу на претходне године је видан, и по обиму, и по разноврсности догађаја који су обиљежили ову годину. Недостаје развијенија стратегија културних дешавања. Баш сам о томе скоро причала са господином Радославом Илићем, шефом Конзуларне канцеларије Генералног конзулата Републике Србије Бањалука, са сједиштем у Требињу. Сложили смо се да Требиње може постати један од најбитнијих градова носиоца културних дешавања, али је неопходна јаснија културна стратегија. У Требињу је ово љето било неколико изузетно значајних културних манифестација, међутим оне су се у неколико наврата преклопиле па се доста значајних информација изгубило у метежу. Потом, тешко је у постојећим условима информационо добро покрити дешавања, РТРС би морао у Требињу направити боље услове како би Требиње добило оно што има Бањалука: нову зграду, велики студио, више екипа…

Шта недостаје?

– Недостаје кадар, својеврсни стари/нови културни тим. Није лако формирати добру екипу, поготово у страначком систему који има своје законитости, али то ипак није неизводљиво. Потребно је повезати и ујединити генерације. Радује ме обновљени рад Друштва пријатеља Требиња. Критике на рачун старосног просјека чланова не стоје, није без разлога у  антици постојало Вијеће стараца. Културна баштина у Требињу је заиста огромна, многи су допринијели да се она очува и представи на квалитетан начин и то треба уважити. И ситуација са једним од стубова нашег националног бића – ћирилицом, још увијек није прецизно дефинисана. Било који догађај да је у питању он треба прво да буде представљен српском ћирилицом па онда може и кинеским, јапанским, енглеским писмом. Треба радити на даљем идентитеском представљању Требиња као српског града.

ФОТО: Александар Брковић

Идентитет представља и ћирилица.

– Ћирилица је свакако једно од горућих свесрпских питања, али то не значи да то питање не можемо боље ријешити рецимо на нивоу Требиња. Проблем изазова разуђеног расцјепканог српства данас може бити савладан само ако поставимо проблематику самовриједности на одговарајући начин. Обнова усмјеравајуће улоге културе била би стваралачки одговор на изазове данашњег глобализованог свијета који тежи да поништи самобитност свих, поготово „малих“ народа. Под наводницима малих народа јер су Срби снагом свог духа, борбеношћу и спремношћу на жртву зарад виших идеала свакако народ који се уписао у велике.

Да ли би Јован Дучић био задовољан сликом данашњег Требиња?

– Дучић је био естета, перфекциониста. Тешко питање. Био би вјероватно задовољан позиционирањем ка којем Требиње тренутно стреми – мали, али значајан српски културни центар, неизоставна маршута ка исходишту српске цивилизације. Сигурно би имао и мноштво примједби. У његово вријеме српском културном и политичком сценом ходале су велике фигуре. Тешко је достићи тај ниво. Исувише често се наш државни систем урушавао да бисмо могли створити јак културни модел, свуда гдје српска душа дише тешко је направити ред након ломова, а поготово овдје у Требињу, на размеђи цивилизација.

Твоје удружење потенцира и братске односе са Русијом. Да ли нас реалност у коме смо окружени неким другим културама и западним диктатима могу удаљити од Русије која је физички далеко?

– Русија је наш природни савезник. Наше везе су дуге, многоструке и дубоке. Од Русије нас не може нико и ништа одвојити, јер се наше везе не крећу у областима које подлијежу дугом прекиду или отуђењу. У мјери у којој се српске и руске земље враћају себи, и заједничком исходишту наше цивилизације, утолико ћемо бити ближе једни другима.

ПРИПРЕМАМО ИЗЛОЖБУ ЧУВЕНОГ СЛИКАРА МИЛОША ШОБАЈИЋА

Моје удружење ће наставити сарадњу са руским и српским удружењима које баштине свијест о заједничкој ослободилачкој традицији, култури и вјери. Посебно ћемо се усредсредити на јачање културних веза. Тренутно припремамо изложбу и промоцију књиге нашег чувеног сликара и вајара Милоша Шобајића. Требиње је одмах препознало значај овог дешавања јер се ради о једном од највећем српских сликара данашњице. Ова изложба ће бити, ако Бог да, и увод ка доласку руских сликара високог нивоа. У плану нам је да доведемо, преко  Међународног Савеза „Насљедници Побједе“, чији сам члан, у Републику Српску (можда баш у Требиње) чувеног руског сликара Василија Игоревича Нестеренка, академика Руске академије умјетности и народног умјетника Руске Федерације.

У времену информација и технолошког напретка физичка удаљеност не представља препреку за јачање веза. Посјете на државном нивоу и пажња коју тренутно Русија испољава према Републици Српској саме по себи довољно говоре. У области културе наши однос могу бити далеко развијени него што су сада. И за то је потребна стратегија…

Т. Ћоровић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар