• Најславнији Херцеговци су највише говорили о Херцеговини. Ми се, међутим, водећи рачуна о утиску цивилизованог западног свијета, држимо на дистанци када говоримо о истој. Нужно се намеће питање: Откуд потреба за држањем на одстојању од Херцеговине у вијеку интернета и осталих глобалних веза? Коме то треба да покажемо скромност, стидљивост и понизност? Чије симпатије придобијамо таквим односом према колијевци?

Изгледа да су похвале Херцеговини привилегија само славних Херцеговаца, као што су Јован Дучић и Момо Капор.

Дучић, наиме, пишући о грофу Владиславићу, рођеном Херцеговцу и Гачанину, као типичном израсту свог краја, вели: „Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац.“ И такав је његов гроф Сава, оличење Србина из Херцеговине: „духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог, што представља карактер Херцеговца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, са његовим готово јелинским осећањем мере“. 

У Капоровој прози  Драган Хамовић проналази једну реченицу коју препознаје као иронијски сјенчену варијацију Дучићевог мита о способностима Херцеговца. Она гласи: „Помислих на то шта је све требало да ураде ти часни људи, колики пут да пређу да би се на завршетку породичног стабла нашао један овако отмен младић што тако вешто барата миксером на најотменијем месту у целој земљи, измењујући кратке реченице са гостима на све четири стране пулта, на сва четири светска језика“.

Враћање Херцеговини је истовремено враћање историји и поновно повезивање покиданих веза, што најбоље у роману Зелена чоја Монтенегра показује Капор: „Кад год додирнем порозну површину каменог крста, испод кога лежи Марко Капор,  барјактар, кроз длан осетим да имам право на ову причу“. То је управо жива традиција, затечена и откривена, у стварности.

Митски Херцеговци из Капорове прозе морају живјети у митским предјелима и стога Капор каже да „Требиње није ни село ни метропола. Оно је метафора, сан.“

Најбољи доказ да митски Херцеговци у капоровско-дучићевској узвишеној Херцеговини постоје јесте њихов језик. Милош Црњански у Ембахадама вели да је „уживао у лепом, херцеговачком, српском језику Дучићевог говора“. То је говор Вуковом срцу најближи, говор народа чија је земља кршевита, брдска и планинска, али и  светосавска и световасилијевска.

Дучићу и Капору су можда замјерали више него што је требало због стварања мита о Херцеговини. Ипак, не може се оспорити чињеница да је српски језик убјежао у Херцеговину, да је она његово уточиште и да се у њој, до дана данашњег, говори најљепшим и најчистијим српским језиком.

О Црногорској Херцеговини

Није тачно да су данашње Црна Гора и Херцеговина двије културно-историјски раздвојене цјелине. Стара Херцеговина се простире на великом дијелу данашње Црне Горе. Милован Ђилас је старохерцеговачки дио Црне Горе називао Црногорска Херцеговина. Језик Гачана, Билећана, Голијана, Пивљана и Бањана је безмало идентичан, са својим особеностима које не само да не представљају непремостиви јаз, него управо обогаћују ризницу херцеговачког говора. Зар је могуће оправдати тврдњу да између Гачана, Билећана, Невесињаца и Требињаца, са једне, и Никшићана, Бањана, Рудињана и Пивљана са друге стране наметнуте границе – постоји толико различитости, које их чине неспојивим ? Између њих заиста не стоји ништа осим неправедне границе, каквих је много на балканском полуострву. Разлике између њих нијесу ни културне, ни језичке, ни етничке – већ искључиво идеолошко-политичке, каква је и сама граница која између њих стоји.

Тачно је да је су херцеговачки Срби у свом дугом историјском кретању тежили уједињењу са Црном Гором, али не са данашњом, у којој се спроводи дискриминација над српским живљем, већ његошевском, српском и хришћанском Црном Гором, која се ширила као српска држава, ослобађајући дијелове Херцеговине у другој половини деветнаестог вијека. Херцеговци су се идентификовали са Књажевином Црном Гором у националном смислу, као са српском државом. Таквом осјећању је допринијела „традиција заједничког четовања и племенског и националног заједништва“. Херцеговина у 19. вијеку није гравитирала ни према Сарајеву, ни према Београду ни према Бањалуци, него су све очи биле упрте у Цетиње.  Што Матија Бећковић каже: „Ја имам једну представу детињу, да сам живео некад на Цетињу“. Зетска бановина је остварила, у значајној мјери, историјске црногорско-херцеговачке снове да Црна Гора и Херцеговина функционишу као јединствена административна јединица.  И данас се може спознати наслијеђено поштовање према митрополиту црногорском и оно траје од владике Данила до митрополита Амфилохија. Стварни духовни ауторитет херцеговачких Срба борави на Цетињу.

Такво осјећање се пробудило у току последњег одбрамбено-отаџбинског рата (1992-1995).  Др Будимир Алексић наводи да се у „локалним одборима СДС-а у Требињу, Билећи и Гацку размишљало да се организује референдум о припајању Херцеговине Црној Гори“, а да су у Требињу исписиване пароле: „Ово је Црна Гора“.

Само неколико година касније, пораз Момира Булатовића 1997. којим почиње дезинтеграција СР Југославије, означиће и почетак институционализације аутошовинизма у Црној Гори. Један такав процес преокренуће позитивна осјећања херцеговачких Срба према Црној Гори у изразито негативна, заслугом неколицине појединаца са врха државне власти Црне Горе.

У том периоду је регионални идентитет Црне Горе преточен у квази-национални, праћен негацијом српства у Црној Гори.

Истовремено су херцеговачки Срби, вјероватно подсвјесно, у страху да се таква недолична појава не прелије код њих у значајној мјери игнорисали свој регионални херцеговачки идентитет.

Несумњиво највећи успјех српског народа деведесетих – стварање Републике Српске – ријешио је питање идентификације херцеговачких Срба са државом у националном смислу. Херцеговци су свој државотворни значај показали у рату и послије њега. Међутим, статус Херцеговине у Републици Српској је проблематичан из више разлога. Изузимајући чињеницу да је значајан дио Херцеговине данас у муслиманско-хрватској Федерацији и не ширећи причу на утицаје измјештања администрације из Источног Сарајева у Бањалуку, ваља набројити неколико неповољних чињеница у вези са статусом Источне Херцеговине.

НЕГАЦИЈА

Регија Требиње као нодално-функционална регија, према просторном плану Републике Српске не обухвата Фочу, Чајниче и Калиновик. Источна Херцеговина као географска област Републике Српске обухвата и Фочу, па се нужно намеће питање зашто творци Просторног плана до 2015. нису узели у обзир културно-историјску повезаност поменутих општина са осталим херцеговачким општинама. Зар у функционалној, економској и управној интеграцији Источна Херцеговина не може бити једна цјелина? Фоча и Чајниче су, пак, спојени у субрегију Фоча, као дио мезорегије Источно Сарајево. Просторни план до 2025.предвиђа стварање регије Требиње-Фоча – али нема ни говора о давању правог имена тој регији –  Херцеговина. Може се наслутити да политичари из сјеверног дијела Републике Српске, који негирају да су  Босанци (у регионалном смислу) , а да се тај простор назива Босна, истовремено преливају своја негативна осјећања према Босни, на осјећања херцеговачких политичара према Херцеговини. Небројено пута се запитам: откуд толика подршка  националне елите људима који не познају кључне моменте српске историје и идентитета? Одговор се открива управо из тих момената: из идентификације лидера и државе, из повезивања улоге некадашњих лидера са данашњим, из страха од пропасти Републике, из потребе да пронађу уточиште, из жеље да буду виђени и запажени, поштовани и уважавани, да задрже или формирају елитни статус – иако је исти одавно изгубио сваки смисао.

Српска елита то чини (не)свјесно дарујући појединим политичарима оно што им највише недостаје – интелектуални легитимитет.

ИЗОЛАЦИЈА

На синтезним картама Статешких приоритета просторног развоја  РС 2014-2018 нема ни назнаке од изградње новог пута који би боље повезао Херцеговину са остатком Републике Српске.

У многим селима путеви нису грађени онда када су били неопходни – прије тридесет година – да одрже становништво у њима. Несхватљиво, тек полупразна и празна села су дочекала асфалтне путеве. Изгледа да ће тако бити и са Херцеговином, која једва да броји шездесет хиљада становника.  Поставља се питање: Каква је „јужна осовина развоја“ на картама Стратешких приоритета, кад нису предвиђени путеви који ће повезивати Херцеговину (или Регију Требиње) са остатком Републике ? Изгледа да иста синтезна карта даје ироничан одговор пошто предвиђа изградњу робно-путничког аеродрома на Зупцима. Да ли то значи да Херцеговци добијају сталне авионске линије ка Београду и Бањалуци  и тако превазилазе потребу за јаким друмским саобраћајем ?

О логици утврђивања приоритета у развоју саобраћаја не треба да говоримо. Сами по себи, они је наслућују.

ИДЕНТИТЕТ

Просторни план дефинише „идентитет као фактор просторног развоја Републике Српске“, и то као правни, природни, културни и економски идентитет.

Када је ријеч о културном идентитету, нарочити нагласак се даје идентитету шест градова. У случају „крње“ Херцеговине (Регија Требиње), постоји једна већа идентитетска основа од самог Требиња. То је Херцеговина. „Хармонизација идентитета“ и стварање „синтезног идентитета“ Републике Српске није могуће без прихватања Херцеговине као културно-историјске цјелине, која у регионалном смислу, посједује свој идентитет, са посебним карактеристикама, које су битно другачије од осталих идентитетских особености градова и регија Републике Српске и морају се поштовати.

Позив на поштовање регионалног идентитета Херцеговине није сепаратистички чин који нарушава интегритет Републике Српске.

Њен интегритет првенствено нарушава небрига о појединим крајевима и областима, као што је случај са Херцеговином.

Покушаји да се Босна и Херцеговина претвори у једну мултикултуралистичку творевину у којој ће се неподударни елементи култура и идентитета брисати у корист вјештачког «босанског» или «босанско-херцеговачког»  јединства представљају ужасан вид насиља над духом. Тренутно најприхватљивији облик противљења таквом насиљу огледа се у пасивном отпору.

Без солидарности проистекле из осјећаја националне припадности – институције Републике Српске би се урушиле као кула од карата, јер је градивни елемент Републике национална везаност која прожима све институције и која их држи стабилним. Емоционална димензија у односу према одбрамбено-отаџбинском рату потискује рационална гледишта. Пошто се иста емоција злоупотребљава у политичке сврхе постоји озбиљна опасност да се уруши национално јединство чврсто везано за исту.

Такав однос према ратном насљећу несумњиво води у политичку кризу, а она у безбједносну. Најтеже ће бити ако се Република Српска у политичкој и безбједносној кризи буде огледала у безизлазности. Ако се настави овим путем, брзо ћемо, од тренутне, индивидуалне  – стићи до колективне беспомоћности.

Неразумно је очекивати да ће се национално јединство одржати трајним у условима политичког раскола.

Тачно је да заједничка искуства у историјском контексту стварају осјећај заједничке судбине код Срба у Републици Српској. Међутим, када се протеклих петнаест година узму у разматрање – види се извјесна диференција између херцеговачке судбине и онога што је обиљежило сјеверни дио Републике Српске у датом времену.

У Просторном плану стоји да је хармонизацијом елемената идентитета на нивоу територијалних подцјелина могуће очекивати „њихово јаче позиционирање у оквиру  цјелине Републике Српске, Босне и Херцеговине и Европе, и посљедично, увећање њихове конкурентности“.

Поставља се питање: О каквој конкурентности и позиционирању у оквиру било које цјелине се може говорити у Херцеговини која стагнира ? Предузећа у Херцеговини под републичком управом (првенствено РиТЕ Гацко) у много чему подсјећају на југословенска, социјалистичка предузећа, чији је профит, умјесто у инвестиције, одлазио у партијске центре. Од херцеговачког новца се граде путеви, сређују паркови, уљепшавају стазе и прави туризам у бањалучкој регији.

Од грађана тако великих регија (као што је бањалучка) се добијају гласови, а Херцеговина, као девета рупа на свирали, са неколико десетина хиљада гласача, не представља плодно тло за веће инвестиције. Највећа инвестиција је она страначка, када се купују гласови. Стога се стиче утисак да житељи Херцеговине нису грађани, него само становници. Славна историја Херцеговине је толико велика да је једна генерација не може оскрнавити. Нажалост, прошло је више социјалистичких генерација и оставило различите трагове по Херцеговини. Долазе млађе генерације које неће ни одрастати у Херцеговини, него у виртуелном простору, окружене јунацима, говорима и свјетовима, другачијим од овог нашег, херцеговачког.

Изгледа да ће Херцеговина постати нека митска земља, из давне епопеје, на прашњавим полицама затворене библиотеке. Стварност ће бити виртуелна, а о идентитету неће бити ни помена.

АУТОР: Раде Црногорац, студент Факултета политичких наука у Београду

Можемо ли то преокренути?

Можда да се вратимо на почетак, на Дучићеве поносне ријечи о Херцеговини. Да се запитамо: Чије то симпатије придобијамо ћутањем о Херцеговини? Да се запитамо дучићевско-капоровски: Јесмо ли свјесни колико су труда уложили наши преци да бисмо ми израсли овакви: поносни, чврсти и паметни?  Да се запитамо јесмо ли синови Херцегове земље:

 „где су деца на мач име оца метла
 што живи у химни и у молитвама ? “