• Иза мене је храм. Више од пола мог живота, немира и олуја, преиспитивања и тражења, бола и радости, уздаха, осмијеха и суза, узидано је у овај камен.

Нигдје човјек не може тако окусити границе својих мисли и жеља као у мјестима молитве. Затвори ли се у себе, не подијели ли искуство сазнања које је добио у цркви, човјек остаје заробљеник таштине. Исприча ли превише, не одмјеривши мјеру коју други човјек може да прими, немудри ће другоме наметнути тешко бреме. Чути другог па чути себе, одмаћи се од себе, уронити у други свијет, вријеме, у историју – услов је откровења и почетак правог пута.

Храмови – то су чворне тачке градова; чаробна здања саздана од небеских и земаљских дарова. Зидине храмовне прибјежишта су и уточишта, мјеста сабирања и сусрета, духовних смјерница. Храмовне иконе и фреске разастиру бескрајну причу од постања до краја света и вијека. Онај који тражи смисао живота, његову вриједност и цијену – наћи ће је осликану на зидинама православних храмова, у лику Онога који је живот положио нас ради.

Храмови глагоље, „међусобно се ослушкују“ (Миодраг Павловић), облацима и птицама они размјењују поруке, говоре свим језицима, а највише језиком љубави Творца према творевини : „У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својeгa, као жртву помирења за гријехе наше“ (I.Јн 4, 9-10).
Живот око храма креће од обреда до обреда, од сусрета до сусрета. Састанци и растанци. У парку који окружује храм штитећи га миром дрвећа, пожељевши да немирно поподне умирим мирисом тамјана и осмислим упаљеном свијећом, често сам сусретала мог покојног пријатеља Мића. Ми смо, не видјевши се данима, спонтано као да је од нашег посљедњег сусрета протекао трен, наставили претходну причу.

„Нигдје човјек не може наћи мир као овдје“, рекао ми је мало прије него што ће се разбољети…

У кафани која је некада била преко пута храма, послије вечерње молитве, са пријатељима настављала се прича. „Господ не воли када човјек прелази границу у усавршавању“, рекао ми је мој покојни рођак Веселин Јанковић, један од највећих спортиста града испод Лутара, када смо једном приликом причали о познатом мајстору који је постигао невјероватну брзину у покретима.

Гледајући са источне на западну страну града, звоник Саборног храма Светог Преображења Господњег изгледа као крстоносни чувар, узвишен и снажан. Управо он, уз потпорне зидове храма, својом висином и обликом уноси готски стил у средишњи дио града.

У припрати Саборног храма, изнад врата, испод цитата Христове заповијести апостолима, налазе се два записа. Један свједочи о великој улози Русије у српским земљама, а други је смјерница, историософски путоказ шта Требиње треба да буде на српској топографији. Са лијеве стране налази се захвалница, „спомен благодатни“ грофу Сави Владиславићу, славном Србину, Херцеговцу рођеном у Јасенику близу Гацка, једном од најкрупнијих личности у историји „Трећег Рима“, тајном савјетнику Петра Великог Великог, за његов рад на ослобађању Балкана.

Десно се налазе ријечи краља Александра Карађорђевића: „Требиње је рађало хероје, мученике и песнике – три најчистије капи крви човекове, тај историјски град је одувек мала али горда предстража отаџбине и вредан чувар вере у наш идеал и нашу мисију.“

О пјесницима, херојима и мученицима приповиједа већина споменика које је Јован Дучић, велики пјесник и дипломата далековидо, са истанчаним осјећањем за оно што једну средину чини великом, оставио свом граду…

Милана Бабић