Tag: #БороГраховац #ЛукавачкиКланац #Слобода #Херцеговина #Невесиње #Историја #Сеоба #Књижевност #ПричеИзКаменоГнијезда #КрвПролисмоБлагоПотрошисмо #СлободнаХерцеговина #ПисциСРС

Прошле године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.

Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.

Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.

Боро Граховац је раније већ објавио серијал текстова на порталу Слободна Херцеговина под називом „Приче из каменог гнијезда“ које се могу пронаћи на овом линку.

***

СЕОБА

Октобар се ближио крају. Сунце михољског љета, необјашњиво тужно и искошено, падало је на Лукавачко поље по чијим је сасушеним и непокошеним травама миљело хиљаде грла стоке и стотине душа невеселог и уморног народа. Непрегледна колона живих бића споро гамиже преко Лукавачког кланца, према Острвици и Црној Гори, која се налази тамо негдје иза оних брда. Колика су то брда и колико их још има нико не зна. Зна се да је неко наредио да све Невесиње, као и сва Херцеговина „с ону страну корићког друма“ крене у избјеглиштво. Зајазио је Кланац од огромне количине стоке и народа коју његова уска ногостопица не може за дуги низ дана да пропусти.

Дјеца ломе плотове, прикупљају дрва и доносе их бабама и ђедовима који по Лисичинама, Љубицама, Аџића Трнима, Главицама, Камењачама и свим другим мјестима која су погодна за коначење, пале ватре и спремају се за преноћиште. Чобани окупљају ајван и обузбијају овце, козе и краве музаре од којих жене у каблове намузају „кап“ млијека за прву вечеру на путу избјеглиштва. У бешикама плачу дјеца коју бабе љуљају, чекајући њихове мајке које су заузете другим пословима да их подоје. Дјечаци, тек одвојени од мајчиног крила, по савјетима уморних и на ледину попадалих дједова, отоварају коње, на чија је бремена натоварено све покућство из напуштеног и запаљеног дома.

Лагано ноћ пада и открива границе и размјере народног страдања. На западу, од Плани изнад којих се на хоризонту оцртавају густи праменови дима и црвени језици ватре који се дижу са запаљених кућа и појата које су Срби сами запалили да их Турци не пале и не користе, до Оштрог Врха, Острвице и Липника, на истоку, дуж читавог Лукавачког поља и брда која га окружују, заогњише се ватре уз које се окупио погорјели народ, чекајући да отаља Кланац и да се отвори пут којим ће кренути у неизвјесно спасење.

– Кажу да још оволико, ако не и више, народа бјежи уз грабовичку валу. Мукло проговори, сједећи уз ватру на Малкочевинама, један старац Грубачић коме је љетос Селим-паша запалио кућу, када је попалио Раст и Будисавље.

– Кажу. Додаде тужан Ристо Гутић. Не само уз грабовичку валу, већ бјеже и преко Слата и Зајасена на Вукодлачицу.

– Бјежи народ свим путевима који воде на исток. Кроз потоке, кроз трњаке, кроз брда и планине. Свукуда народ бјежи. Хоће ли краја овој бјежанији бити? Само Бог зна.

Опет старци заћуташе, пунећи лулу за лулом последњим залихама љутог дувана. У брдима понегдје пукне пушка, прене их из размишљања и разбуди уснулу дјецу. Јесења ноћ чини им се још дужа и још хладнија. Прекраћују вријеме повременим разговором који се поново своди на страх и неизвјесност која их чека.

– Неко рече да су око Вучије Баре Куљани напали на једну колону народа. Чу се старачки глас из мркле ноћи.

– Рекоше. Одговори му други, који покушава да заогњи затрнуту ватру.

– Ти си Ристо запалио твоју кућу? Онај старац Грубачић упита оптерећен тешким мислима.

– Јесам. Одговори му сањиво и невесело. Волим је ја запалити него да је Турци запале, као што су твоју запалили.

– Свеједно, мој Ристо. Ватра је свачија једнака.

-Није свеједно, заустише други. Не дам Турчину да се свети и ликује. Када већ мора да гори, онда нека гори од моје руке, јер сам је ја мојом руком и направио.

– Ја! Изгорје и велика Гутића кућа у Враникућама. Штета за онаквом кућом. Проговори из мрака неко ко се мало поизмакао и сам самује са својим мислима.

– Ако буде среће да остану жива чељад и ајван, биће кућа. Направићу ја нову и бољу. Само дај Боже да се ова работа на добро заврши. Охрабри их Ристо и ули им трачак наде у мрклој избјегличкој ноћи.

– Ђе су ти Анто и Којо? Опет неко из мрака упита га за синове, више да би одагнао црне мисли и пребацио разговор на другу тему него што га стварно интересује.

– Тамо су, неђе, у Дуги, ђе је и остала наша војска затворила пут према Нишићу, одговори му Ристо пунећи лулу.

– Мало је војске уз оволики народ? Бојим се да нас поново, дуванским путем, не нападну Турци из Куле Фазлагића. Њима никад није вјероват. Бојажљиво се огласи једна старица, која покривена коњским покровцем лежи уз поспалу дјецу која су као снопови поређана једно до другога.

– Неће. Тамо је Јован са својом дружином. Послије првог напада затворио је пут код Вучије Баре, разговори је један старац.

У тешком, тужном и на моменте изгубљеном разговору прође им ноћ. На прве румене зраке које су се појавиле иза Гребенака, закуцаше чактари, заграјаше чобани, дјеца заплакаше и њихов весак разбуди привремена коначишта са којих се нејач на брзину поче спремати за даљи пут према слободи која их чека иза оних брда. У Кланцу се раскривише волови и њихова кривњава одјекну низ Лукавачко поље. Препаде се сањиви и уморни народ коме овај знак не личи на добро.

– Нагазили на крв па неће преко ње да пређу. Објасни им Ристо, док се умива хладном водом на врелу Љубица.

– Такав је ајван. Кад види крв неће по њој да гази. Паметнији је од народа. Додаде старац Грубачић, док чека ред за умивање.

И сјутри дан, и прексјутри дан, и још данима, народ је са ајваном одмицао преко Лукавачког кланца. Сву ту сеобу Никола је гледао са прозора своје чардаклије. Нови домаћин Томо наредио је да се из Ободине сјаве овце, из Крушкове долине говеда, из Камасела коњи и да све чека Подосојем, код котара, док се растрси народ који бјежи из правца Зовог Дола, Трусине и Биограда.

Прочитајте још:

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.