Смјештено само километар од Дубровника, острво Локрум чувало је дјецу након тешких болести, стварајући један од најљепших санаторијума Југославије. Историја манастира, дворац надвојводе Максимилијана и упорни рад Министарства народног здравља откривају нам како је Локрум постао мјесто гдје се спаја природа, здравље и васпитање младих
Острво Локрум налази се испред Дубровника. На острву је постојао бенедиктински манастир. У њему је надвојвода Максимилијан подигао свој дворац. У његовом некадашњем дворцу Југославија је отворила дечје опоравилиште. У сенци чемпреса налази се језеро „Мртво Море”, а под природним мостом кршевите стене налази се дубока пећина.
Српски новинари који су славили 25 година „Српског новинарског удружења” у Београду решили су да обиђу земље у којима су живели Срби. После Сарајева и Мостара посетили су Дубровник. Стигли су у Груж 25. септембра 1907. године, а дочекао их је одбор Дубровчана. Између осталог, обишли су и Локрум.
Министарство народног здравља изградило је у међуратном периоду систем здравствене заштите, чији је део било Дечје опоравилиште на Локруму. Министарство се ослањало на стручну помоћ Централног хигијенског завода у Београду, а свака бановина имала је свој хигијенски завод. У мањим местима радиле су хигијенске станице и домови народног здравља. До краја 1926. по селима је деловало 106 здравствених станица. Почетком 1927. постојало је 45 антитуберкулозних диспанзера. У школама су деловале школске поликлинике. Поред лечења, вршена је и здравствена пропаганда путем предавања и филмова. Филмове су хигијенски заводи приказивали становништву бесплатно у циљу здравствене пропаганде и поуке. Опоравилишта су крајем 1927. имала око 2.000 постеља. Главни задатак Министарства народног здравља био је сузбијање заразних болести у народу. Државни хигијенски заводи помагали су подизање водовода, купатила, артеријских бунара и сл. Радили су заједно са националним друштвима у тим местима.
Тако је створена мрежа хигијенских установа. На челу је био Централни хигијенски завод у Београду, а у Загребу је била Школа народног здравља, која је спремала лекаре и остало стручно особље за вршење хигијенске службе. Поред девет хигијенских завода у седиштима бановина, по већим местима налазили су се домови народног здравља, а по селима здравствене станице. Надзор над радом ових установа вршили су хигијенски заводи оне бановине у којој су се налазиле.
На један километар југозападно од Дубровника издиже се мало зелено острво Локрум. На источној страни острва налази се мало пристаниште, од кога, кроз шуму, води стаза до бившег манастира. Бенедиктински манастир (XII век) на острву Локруму код Дубровника откупила је држава како би био санаторијум за децу рековалесценте.
У другој половини 19. века надвојвода Максимилијан је Локрум уредио, набавивши субтропске биљке пренесене са Кавказа, Индије и Египта, које су због климе одлично успевале. Уредио је шуме, вртове и паркове и од Локрума направио рај. После смрти царевића Рудолфа, Локрум је уступљен доминиканцима, који нису били у стању да одржавају острво. Мало „Мртво море” и модра пећина увеличавају лепоту Локрума. Манастиру је надвојвода Максимилијан дозидао мали дворац са удобним и уређеним просторијама.
Све је било запуштено када је држава откупила острво, а касније га предала на управу Министарству народног здравља. Манастир и дворац били су запуштени, као и врт. Здравствени одсек приступио је поправци зграда и обнављању паркова. Опоравилиште је отворено 15. јуна 1921. године. Зграде су потпуно обновљене, тако да је било места за 70 деце. Заузимањем др. Љубића решено је питање снабдевања водом; водовод је уведен у саму зграду. Опоравилиште је било намењено пацијентима након тешких болести, диатезе, анемије и слично.
Писац чланка у „Гласнику Министарства народног здравља” истакао је за сам Локрум да запањује посетиоца, јер мало има места на земљи „где би се на толико мало простора скупило толико лепота”, и да опоравиште Локрум спада међу најлепше установе те врсте, „тако да се овим наш санитет може у сваком погледу поносити”. Др. Ђура Орлић, болнички лекар у Дубровнику, постављен је за лекара при државном опоравилишту на Локруму. Др. Балдо Маринковић, лекар у Дубровнику, постављен је за привременог хонорарног лекара Државног опоравилишта.
Дубровачки листови посветили су пажњу припремама за отварање опоравилишта. Др. Вл. Пољанић описао је у листу „Народ” како је уређиван Локрум за опоравилиште:
„Кудагод допреш, свуд видиш трагове марљивог рада. Ко је посетио Локрум прије неколико година, па опет сада, тај може приметити голему разлику. Свуд се крчи, свуд обнавља, све се просађује и клаштри, равна и реди. Чисте се чатрње и локве, приправљају се игралишта и купалишта, спремају се собе и кревети, гдје ће се, с временом, опорављати и јачати сирочад наших србијан-хероја, чије ће кости, поразбацане на све божје стране, мирније одпочинути, видећи да им се ослобођена домовина настоји на њиховој дјеци макар колико одужити и харном изразити. Ондје ће се малиши и млади момчићи, у оном земаљском рају, разуларивши се на дивном зраку, купајући се у плаветном Јадрану и сунчајући се на јужној небеској жеравици, кријепити и прикупљати снагу у своје млађахне жиле…”
На отварање 1921. дошли су Андрија Штампар, начелник Министарства народног здравља; шеф далматинског санитета др. С. Љубић; директор сарајевске болнице др. Р. Јеремић и земунске болнице др. Ж. Недељковић. Деца су могла да се опорављају и јачају телесно, а постављен је учитељ за подучавање у слободној природи. Примљено је 1921. 32 дечака: 12 из Дубровника, 10 из Сарајева и 10 из Загреба. Предвиђено је да други пут на ред дођу деца из Београда, па ће се наизменично, према потреби, примати млади нараштај који ће о томе шта је видео кући причати и ширити хигијенска правила.
Лист „Народна Свијест” истакао је да министарство народног здравља посвећује особиту пажњу Дубровнику, јер је за кратко време основана бактериолошка станица, отворена бесплатна амбуланта за полне и кожне болести, даровано 1.000.000 динара за оснивање старатељства и 50.000 динара за општински Лазарет у св. Јакову и, на крају, дечје опоравилиште. Дечје опоравилиште министарства народног здравља на Локруму свечано је отворено заједно са „Старатељством за плућне болеснике” и „Дјечијом станицом са купатилом”. Установе су биле иницијатива Здравственог одсека, а под надзором Народне женске задруге, и смештене у поправљеној згради бившег војног месног заповедништва у Дубровнику.
Књижевник Марко Цар истакао је да је Југославија направила од Локрума лечилиште за рахитичну децу. Острво је било прекривено густом шумом боровог дрвећа и тамнастог ловора. У парку са шљунком посутим алејама и цветњацима били су бели мермерни богови, водоскоци и камене клупе.
У листу „Народна Свијест” објављено је 1923. писмо потписано са „Неколико родитеља”, у коме се истиче да општина није ништа урадила за уређење школских зграда, иако су се управе школа више пута обраћале општини. У писму се врши поређење између државе и општине:
„Држава троши за здравље дјеце на прегршти, ето Локрума, а ми затварамо дјецу у такове зграде, гдје се њихово здравље убија.”
Управник и економ Дечјег опоравилишта Министарства социјалне политике и народног здравља на Локруму био је истакнути национални радник Кристо П. Доминковић, Србин католик. У својој књижици „Дубровник и околица” о опоравилишту за слабуњаву децу истакао је:
„Те је у томе погледу до сада постигнуто доста успјеха, јер сва дјеца која су дошла на Локрум на опоравак, повраћена су након 2-3 мјесеца кући потпуно опорављена.”
Маја 1925. било је 24 лекара, болничара и чиновника и 22 деце. Лист „Народна Свијест” замерио је да је у опоравилишту било више чиновника него пацијената. У опоравилишту је радила троразредна шумска школа. Ученица Емилија Стефановић похађала је наставу од 19. априла до 17. јуна 1925. код учитељице Невенке.
Деца су у опоравилишту боравила најмање три месеца. Дужи боравак био је могућ уз одобрење управе опоравилишта уколико је то било потребно због природе болести. Опоравилиште на Локруму радило је целе године, али највећи број деце боравио је током лета. Трошкове смештаја углавном су плаћали родитељи деце, док су градови Нови Сад и Београд за своју сиромашну децу плаћали трошкове. Године 1926. опскрбни трошкови били су 30 динара на дан и плаћали су се један месец унапред. Децу су на Локрум упућивали хигијенски заводи, домови народног здравља и школске поликлинике.
Сем преко државних установа, у опоравилиште на Локруму долазила су деца и посредовањем родољубивих друштава. Београдски обласни одбор Црвеног крста 1926. послао је 58 деце у државна опоравилишта у Фрушку Гору и Приморје. Било је ту и деце из породица које су страдале у поплавама. Црвени крст је после поплава у Београду послао петоро деце од 6–12 година у опоравилиште на Локруму на исхрану и опорављање.
Пододбор друштва „Књагиња Зорка” у Дубровнику посредовао је да се сиромашни ђаци основних школа из Дубровника сместе у дечје опоравилиште на Локруму.
Делегација Сполека Чехословачких царинских чиновника посетила је маја 1928. Југославију. Посета је била део заједничке акције за политичко, економско и културно зближавање народа Југославије и Чехословачке. У оквиру посете Дубровнику обишли су острво Локрум. Писац који је описао то путовање истакао је:
„Ко само једном дође у овај земаљски рај, тај то не заборави никада. Ципреси и палме, наранче и жути лимуни; кроз чије листво ћарлија меки поветарац са плаве пучине. Немате речи. Душа Вам је препуна слатких илузија. И ту сте у једном часу задовољни и без икаквих брига. Заборави се на све.”
Друштво Јадранска стража радило је на што бољем упознавању Приморја и унутрашњости преко летовања ђака из унутрашњости. Сем летовалишта у Мартиншћици, Јадранска стража је предузела да за женску децу оснује летовалиште на острву Локруму код Дубровника. Министарство народног здравља омогућило је извођење летовања, и тамо је било смештено 300 женске деце, подељене у два дела: у I партији било је 139 ученица, 8 наставница и 6 гостију, а у II партији 145 ученица и 8 наставница.
На жалост, заузимање старешинског и наставничког кадра по мушким гимназијама није било на висини, па су женске школе пријавиле више ученица од нормираног броја од 300, док се мушке школе нису одазвале у довољном броју. У извештају се истиче:
„На наше циркуларе за упис у летовалишта (у Мартиншћици и на Локруму) женске школе су пријавиле више ученица од нормираног броја од 300 особа, док се мушке школе нису у означеном року одазвале у довољном броју.”
У Алманаху Јадранске страже за 1928/29. годину на сликама је приказан боравак ученица на Локруму.
Соколско друштво Дубровник приредило је у склопу јубилеја 25. годишњице свог оснивања, 9. 6. 1929, „Нараштајски дан”. Све су организовали нараштајци под надзором старијих. Одржане су утакмице на Грушком пољу, нараштајска поворка обишла је Дубровник, а у три сата поподне био је излет деце и нараштаја на Локрум. (21)
После Другог светског рата, Биолошки институт Југославенске академије знаности и уметности из Загреба смештен је на Локруму. (22)
Опоравилиште на Локруму било је део система здравствене заштите који је Министарство народног здравља изградило у међуратном периоду. Централни хигијенски завод био је у Београду, а свака бановина имала је свој хигијенски завод. Заводи су радили у сарадњи са националним и хуманитарним друштвима (Соколи, Јадранска стража, Народна женска задруга, Коло српских сестара и други).
Министарство народног здравља отворило је 1921. Дечје опоравилиште на Локруму. Андрија Штампар, начелник Министарства народног здравља, присуствовао је отварању. Дубровачки српски лист „Народ” и хрватски „Народна Свијест” истицали су посебну пажњу коју је Министарство народног здравља посвећивало Дубровнику оснивањем бактериолошке станице, отворањем амбуланте, као и чињеницом да је отварањем опоравилишта трајно задужило Дубровчане.
Првобитно је планирано да на опоравку буду деца ратни сирочићи, а касније деца којој је требало здравствено обнављање. Децу су на Локрум упућивали хигијенски заводи, домови народног здравља и школске поликлинике. Управник и економ опоравилишта на Локруму био је национални радник Кристо П. Доминковић. Лист „Народна Свијест” замерио је 1925. да је у опоравилишту било више чиновника него пацијената.
Сем жеље да се омогући опоравак деце на острву, власти су желеле да становништво које је вековима било раздвојено, кроз заједничко летовање деце, упозна становништво осталих делова земље и тако се зближи. У опоравилишту је радила Шумска школа за подучавање у слободној природи.
Опоравилиште је радило целе године, али највећи број деце и осталих гостију боравио је током лета. Деца су долазила и преко Црвеног Крста и националних друштава. Неколико година било је у опоравилишту и летовалиште Јадранске страже за женску омладину. Деца из Дубровника такође су боравила на Локруму, а на острво су долазиле и групе излетника.
После Другог светског рата, Биолошки институт Југославенске академије знаности и уметности смештен је на Локруму. Док је властима Краљевине Југославије било важно здравље деце, комунистичким властима Хрватске важније од деце била је брига о биљу. Данас туристи обилазе острво Локрум.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене:
С. Ђурђевић, Дубровник и околина, у: 20 година културног и привредног развитка Краљевине Југославије, Београд, 1938, стр. 165.
В. Станојевић, „Хигијенска служба“, у: Народна Енциклопедија СХС, књига IV, Загреб, 1929, стр. 796.
Др Симо Милошевић, професор универзитета, Хигијена за IV разред гимназија, „Народна Просвета“, Београд, 1937, стр. 174.
Југославија туристичка енциклопедија, Друга књига, Београд, 1958, стр. 190.
Кристо П. Доминковић, Дубровник и околица, Издање књижаре Ј. Тошовића, Дубровник, 1922, стр. 57.
„Опоравилиште на Локруму“, Гласник Министарства Народног Здравља, Београд, јул 1921, бр. 7, стр. 348; јануар 1921, бр. 1, стр. 62; децембар 1921, бр. 12, стр. 651.
Др Вл. Пољанић, „Локрум, опоравилиште здравља“, Народ, Дубровник, 11. мај 1921, бр. 19, стр. 2.
„Отвор опоравилишта на Локруму и старатељства“, Здравствене установе, Narodna svijest, Дубровник, 21. јун 1921, бр. 25, стр. 3.
Марко Цар, Дубровник и околица, „Јадранска библиотека III“, Јадранска стража, Београд–Љубљана, 1928, стр. 23–24.
Неколико родитеља, „Наше школске зграде“, Narodna svijest, Дубровник, 21. август 1923, бр. 36, стр. 2.
Д. Гавриловић, „Доминковић, Кристо П.“, у: Српски биографски речник, том 3, Нови Сад, 2007, стр. 347; Кристо П. Доминковић, Дубровник и околица, Издање књижаре Ј. Тошовића, Дубровник, 1922, стр. 57.
Школска свједоџба Емилије Стефановић, Троразредна шумска школа, Државно опоравилиште „Локрум“.
Vanja Branica, Razvoj društvene skrbi za djecu u prvoj polovini 20. stoljeća, Studijski centar socijalnog rada na Pravnom fakultetu u Zagrebu.
„Кратак преглед рада обласних одбора друштва Црвеног Крста у години 1926“, Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, мај–јун 1927, св. 5–6, стр. 142.
Мих. М. Станојевић, „Сиротињски станови на Вождовцу“, Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, новембар–децембар 1927, св. 11–12, стр. 317.
Споменица Друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр. 313–314.
Драган Б. Прпић, уредник Царинског гласника, „Споменица на посету Сполека …“, Царински гласник, Београд, јул–август 1928, бр. 7/8, стр. 246–247.
Алманах Јадранска стража за 1928/29 годину, Јадранска стража, Обласни одбор Београд, 1928, стр. 345.
Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 90.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
