• У данима кад обиљежавамо 110 година од Мојковачке битке и херојског отпора на Клобуку, врсни херцеговачки хроничар Здравко Шакотић приближава нам храброст добровољаца и судбину Николе Обренова Грубача, преживјелог свједока тог пакла. Свједочења, документи и споменици оживљавају дане када су браниоци, упркос надмоћном непријатељу, давали живот за слободу и огњиште. Ово је прича о храбрости, жртви и вјечном аманету јунака са Клобука.

фОТОГРАФИЈА ПРЕУЗЕТА СА САЈТА ТУРИСТИЧКЕ ОРГАБИЗАЦИЈЕ ГРАДА ТРЕБИЊА – gotrebinje.com

Ових дана обиљежен је јубилеј од 110 година Мојковачке битке и подвига Јанка Вукотића и његових јунака који су зауставили моћну аустроугарску армију на Бојној њиви. „Слава и хвала јунацима са Мојковца, али не смије се заборавити Битка на Клобуку, од октобра 1915. године до 8. и 9, односно 21. јануара 1916. године, када смо се морали повући преко Црне Горе и Албаније, па до Крфа и Солуна, а двије године касније силовито кренули у слободу“, причао ми је своју голготу и голотињу херцеговачких добровољаца од 1914. до 1918. године, са посебним акцентом на ту кобну и историјску битку на Клобуку од октобра 1915. до 21. јануара 1916. године, добровољац Никола (Обренов) Грубач (1898–1990) из Оровца (Ластва, код Требиња), годину дана прије смрти у Новом Саду.

Казивања о тој голготи, о значају те битке, о вјечној нади „јунака који су у себи носили вјечну наду да ће сви непријатељи бити потучени и да ће Србин живјети обједињен“. „Сан смо остварили, али се плашим – привремено. Цијена те жеље била је, у односу на тако мали простор, катастрофална“, рекао ми је дјед Никола у Новом Саду, љета 1989. године.

У спомен на тог памтишу историје родног села и Херцеговине, који је живио на релацији Требиње – Српска Црња све до старачких дана и свог краја у 92. години живота у Новом Саду, пишем овај текст, заснован на његовој причи и другим историјским документима. Ту је и прича моје бабе Петране (1890–1984), која је тих јесењих дана 1915. године била на Клобуку, носећи храну мужу, ђеверовима и осталим борцима добровољачког Требињског батаљона.

Ту су били и бројни црногорски борци Граховског, Никшићког и Опутно-рудинског батаљона. А „швапску“ регименту предводили су командант града Требиња Браун и генерал Леринц, уз корјенићке шуцкоре са злогласним вођом Фејзом Салковићем, који је послао бројне своје комшије на требињска вјешала.

Осим бројних прича преживјелих и казивања њихових потомака, пјесама о бици на Клобуку и у Бијелој гори, спискова добровољаца и споменика на костурници на Клобуку, подигнутој 1924. године, као основни извор за овај текст послужио је и Зборник докумената „Губици црногорске војске у Првом свјетском рату 1914–1916“, из 2014. године, рађен на основу извјештаја полузваничног листа „Глас Црногорца“, који је редовно објављивао листе губитака од почетка Првог свјетског рата до краја 1915. године, када је престао да излази на територији Црне Горе.

Само у заједничкој крипти клобучке капеле сахрањено је 176 бораца. На дан освећења капеле свештеник Саво Даниловић (1891–1945) и његове колеге из граховске парохије вјенчали су шест парова, а у Корјенићима је остала прича да ниједан од тих бракова, склопљених 1924. године на костима клобучких јунака, није имао потомство.

На почетку Првог свјетског рата начелник штаба Црногорске војске био је сердар-дивизијар Јанко Вукотић, који је истовремено вршио дужност предсједника Владе и министра војног. Његовом одлуком, црногорска војска била је подијељена на четири одреда: Ловћенски, Санџачки, Старосрбијански и Херцеговачки.

Херцеговачки одред, распоређен на фронту од Грахова до Шћепан Поља, бројао је седам бригада са 29 батаљона, 14 митраљеза и 18 топова. Иако је држао дефанзиван положај, одред је одржавао фронт према Грахову. У његовом саставу био је и добровољачки Требињски одред, чији је командант у Клобучкој бици био потпоручник Новицa (Бојице) Вучуревић са Зубаца, који је и погинуо у тој бици, у јануару 1916. године, на брду Засрм, на прилазу Клобуку од Јазине.

Војне снаге Аустроугарске износиле су на почетку рата 72.000 војника и 472 артиљеријска оруђа, што значи да су, у односу на црногорске снаге, биле готово двоструко надмоћније. Када се томе дода и далеко модерније наоружање, посебно артиљеријско, које се показало као одлучујући фактор у бици на Клобуку – јер су „швапски“ топови тукли са Мокре њиве у Горњој Ластви – јасно је какав је био однос снага и колико је био деликатан положај у којем су се нашли војска Црне Горе и херцеговачки добровољци.

„Једино модерно наоружање којим смо располагали била је пушка репетирка, познатија као ‘московка’, калибра 7,62 мм, са пуњењем од пет метака“, причао је Никола Грубач о бици у којој је предводио своје Оровчане: 12 Грубача, 32 Деретића, 17 Шакотића, 9 Бегенищића, 6 Мрдића, два добровољца из породице Тркља и по једног из породица Вујичић и Ковачевић.

Из села Клобука, гдје је вођена четворомјесечна борба да се заустави непријатељ, било је: Бабића и Бендераћа – 5, Кујачића – 15, Стијачића – 23, Рутешића – 5 и Илића – 2. Из Вучије било је 18 Средановића и 2 Максимовића. Из Аранђелова на клобучкој бици били су Шегрти – 10, Гобовићи – 5, Градињци – 2 и један Кривокапић. Из Ушћа – 3 Васковића, а из Ластве – 3 Бурлице.

У Требињском батаљону на Клобуку, из Оровца су једног дана, 8. (21.) јануара 1916. године, погинула три Јована: водник Јован Трифков Грубач, Јован (Благојев) Бегенищић (р. 1881) и Јован (Ђуров) Деретић (р. 1881).

Према писању „Гласа Црногорца“, погинули су, уз потпоручника Новицу Вучуревића: Павле Т. Деретић, Милован Деретић, Јован Тодоров Грубач, водник Никола (Шћепанов) Шакотић (р. 1892), Петар Мрдић, водник Томо Вујновић (Паник, Билећа), Лазар Сима Кујачић (р. 1872, погинуо на Засрму код Клобука), Васо С. Самарџић, Спасоје (Видака) Стијачић (р. 1881, погинуо на Засрму новембра 1915), Радован (Лака) Стијачић (р. 1873, погинуо новембра 1915), Марко (Живка) Стијачић (р. 1880, погинуо на Засрму 7. (20.) јануара 1916), Васо (Николе) Кујачић (погинуо 8. (21.) јануара), Марко Л. Бакоч (р. 1872, погинуо новембра 1915), Никола (Мата) Илић (р. 1870, погинуо 1915), Ђоко (Ћетка) Кујачић (погинуо 8. (21.) јануара 1916), Никола Поповац из села Влашка код Требиња (погинуо 1915), Крсто – Коста Косић (р. 1872, Суторина – Херцег Нови, погинуо 1915), редови Лазар Прњат (село Кутина, Требиње, погинуо 1915), Јошо Ф. Прњат (Кутина, погинуо 6. (19.) јануара 1916), Саво Маслеша, Ђорђе Ружић (р. 1872, Јасеница, Требиње, погинуо новембра 1915. на брду Космаш – Клобук), Јован Петровић из Загоре (Требињска шума, погинуо на Засрму 8. (21.) јануара 1916), Владо Аџовић (р. 1892, село Петровићи, Требиње, погинуо октобра 1915. на Засрму), Лука Шегрт (р. 1890, село Аранђелово, погинуо 1915), Петар Гобовић (заробљен 21. јануара (3. фебруара) и објешен у Требињу 27. априла (10. маја) 1916), Ђуро Крста Вујић (рођен у Волујцу код Требиња, добровољац из Америке, погинуо фебруара 1916. код Клобука), Дане Шарац, Стеван Микић, Мићо Мићановић (Зубци, погинуо 1915), Јован Вицо (р. 1885, Граб – Зубци, погинуо јануара 1916. на Засрму), Мило Радовић, Никола Ковачевић (р. 1881, Требиње, погинуо јесени 1915), Павле Тома Деретић (Оровац, као командир чете погинуо 8. (21.) јануара 1916. у предјелу Раздоље код Клобука), Милован (Видака) Деретић, кога су шуцкори Фејза Салковића заробили и заклали у Ластви изнад куће свештеника Видака Парежанина 8. (21.) јануара 1916. године (данас кућа Грубача, у близини школе у Ластви). О том злочину писала је „Српска Зора“ 1919. године. Лазар Шегрт из села Аранђелово погинуо је новембра 1915. године на Клобуку.

Из Требињског батаљона рањени су: потпоручник Богдан Бабић (рођен 1869. у Клобуку, касније погинуо 5. октобра 1918. на брду Селичевица код Ниша, одликован Орденом Карађорђеве звијезде IV степена), Влајко Кривокућа, Данило Радовић, Мијат (Риста) Ратковић (р. 1882, Коњско – Зубци), редов Дамјан Стијачић (Клобук, 1897–1970), Мићо Косић, Душан Средановић (Вучија, 1899), Саво (Ђура) Шегрт (1872, послије капитулације Црне Горе повукао се са српском војском, преминуо у Драчу фебруара 1916), Спасоје В. Средановић, Трифко (Луке) Павловић (село Бајкове Крушевице – Херцег Нови, 1882–1931), Јован Поповац (Придворци, Требиње), Анђелко Јакшић, десетар Марко Бабовић, редови Томо (Јована) Бабић (Клобук, 1870; повукао се преко Албаније, преминуо у Драчу 1916), Раде Дабић, Лука Поповац, Михајло Вукановић (Требиње, 1881), Аћим Вучковић (Зубци), Марко Ратковић (Коњско – Зубци), Петар Вучковић, Саво Радовић, Петар Вучковић Богојевић (Зубци), Дишан Ђ. Вучковић, Никола Вучуревић, Томо Вучуревић, Јован Ћурић (Конјско, рањен, заробљен и стријељан 1915. у Требињу), Јакша Шакотић, Обрен Трифка Шакотић (р. 1890, разбољeо се на Крфу, умро у болници у Француској 1917), Никола (Бошка) Деретић (Оровац, 1884), Спасо Ђура Деретић (р. 1872) и Видак Васковић из села Ушће, добровољац у Балканским ратовима и Првом свјетском рату, тумач за турски језик у штабу дивизијара Јанка Вукотића, који се послије капитулације повукао са српском војском на Крф.

У клобучкој бици из Граховског батаљона погинули су: Душан Васов Булајић, Видак Шабановић, Томо Н. Шабановић, Гајо С. Булајић, Мирко В. Булајић, Косто Булајић, Михаило П. Вујачић, Мато Н. Вујачић, Јован Вујачић, Рајко М. Вујачић, водник Јован Ф. Ковачевић, Панто Ковачевић, Тодор Ковачевић, Стеван А. Ковачевић, Гојко Ковачевић, Бошко Мусовић.

На сваку страну жестока пушчана и топовска ватра. Звижде зрна, грувају топовске салве са Мокре њиве, од мађарских кућа са Бара. Преносе рањенике. Битка се разбуктала. У пакленој борби били су Оровчани. Црногорци и херцеговачки добровољци добили су задатак да бране Космаш и Клобук, односно граховски фронт. Био је то тежак и одговоран задатак. Аустроугарска војска имала је огромну надмоћ у људству и наоружању. Надирали су као плима која пријети да поплави цијелу Црну Гору — Аустријанци, Мађари и корјенићки шуцкори. Али исто је то сјеме. Супротстављамо им се на једној стијени: нити нам је бјежати, нити нам се предавати, јер ако то учинимо — чекају нас требињска вјешала.

Добро утврђени, са три митраљеза, решетали смо сваког ко би нам пришао. „Ово значи ићи мечки на рупу! Али нема друге — из овога повратка нема. Мечка ће добити ћуп са медом, али по нашем добровољачком рецепту!“ Ситуација је готово безизлазна. Швабо надире. Храбри браниоци морају то спријечити по сваку цијену — и чине то дуго, од октобра 1915. до Божића 1916. године.

У том тренутку води се и Мојковачка битка. „Даће Бог да пукне колан и швапској кобили!“ О Божићу и Светом Јовану, на Клобуку су се среле Бјелогорске зоре, гдје се, како пјесма каже:
„Српски борци као Спартанци боре
да се врата пакла не затворе,
док не одступе добровољци
низ Јадранско море.“

Двије војске судариле су се на малом простору. Плавиле су се ливаде од лешева, бацало се оружје и остављали топови. Добровољци, као и сви ратници, не воле да се повлаче, без обзира да ли ће им на новом положају бити боље. Војска без униформи чекала је. Људи су куњали око ватре која је тињала. Забринути, престали су да разговарају; само мрмљају, усиљено дишу и једва трепћу, притиснути бригама. У овом безизлазном тренутку маса улива психичку снагу и подиже морал.

„Бирао сам погрешан пут“, свједочио ми је Никола Грубач. „Претпостављам да је то живот. Границу не чува војска него страх. Метак се не прима од страха, већ од војске. Страшна је ова клобучка храброст, али храбрости има много, а њена суштина је у дјеловању, а не у чекању. Пролази тај живот мојих седамнаест година — жао ми их је. Мени се живи, али овдје се гине. И заиста не знам како смо се ја и бројни добровољци ишчупали из тог пакла“, рекао ми је Никола Обренов, човјек мира и доброте, закључујући да „Горе праведно суди, јер је упућено у најскровитије људске тајне; човјек никад не смије мислити да је умрло све што је прошло“.

Тужна, али и херојска и славна била је слика Граховског батаљона и херцеговачких добровољаца тих јануарских дана 1916. године. Величанствена је била та борба Црногораца и херцеговачких добровољаца на Клобуку, у сукобу са далеко надмоћнијим и боље наоружаним непријатељем тада моћне Аустроугарске царевине. Браниоци Клобука стајали су иза сваког камена, спремни да дају крв за одбрану дома и огњишта свога. Нападао је одред за одредом, и мада су Црногорци и добровољци страховито страдали, неисцрпном снагом успијевали су данима да одбију и задрже смртоносног непријатеља.

Иако су се бранили са највећом храброшћу, било је немогуће зауставити напредовање освајача. Оружје нападачке војске било је далеко супериорније. Данима је ова борба без примјера бјеснила. Браниоци Клобука умирали су тамо гдје су стајали. Полако, али неизбјежно, храбри горштаци били су потиснути са клобучких страна, за чију су се сваку стопу борили. „Морали смо“, казивао је Никола Обренов, „да избјегнемо према Црној Гори, која је и сама убрзо капитулирала“.

За слободу и правду жртва је била нужност. Ти непокорени горштаци, који су показали невиђену храброст у одбрани Клобука, били су једногласни: ако морамо умријети — онда да умремо за слободу, за наше домове, за дјецу наше дјеце. Погинули јунаци оставили су нам свети аманет како се треба борити за Српство.

Октобра 1915. године на Засрму, пише публициста Слободан (Новичин) Ковачевић, погинуо је Рако Филипов Ковачевић, барјактар који је у спиској чети учествовао у борбама око Грахова (Лисац, Тимор). Са њим је на Засрму био његов синовац Голуб Николин Ковачевић, који је описао Ракову смрт. На једној чуки Рако је тешко рањен у обје ноге. Када је видио да се положај не може одржати, наредио је саборцима да се повуку. Голуб није хтио да га остави, али му је Рако запријетио пушком. Голуб, и сам рањен, посљедњи је напустио врх брда. Рако је тражио да га затрпају камењем и ушанче, оставили су му и неколико пуних пушака. Барјак је послао сину Мирку. Док су се Швабе приближавале, бацао је камење и пуцао, успоравајући њихово напредовање. Опколили су га и убили из даљине.

О храбрости ових бораца говоре и стихови епске пјесме:

Сплет од жица одмах раскидају,
И шанчеве прве узимају,
Митраљезе и оружје друго,
Ал’ тај успјех не потраја дуго,
Јер резерве Браунове јаке
Опколише на Засрм јунаке,
И барјактар Ковачевић Рако,
На Засрму паде као соко.

Јован Тривков Ковачевић из Спиле (1862–1942), аутор пјесама „Сјенима палих бораца 1912–1917“, „Балкански рат“ и „Почетак европског рата 1914“, био је потпредсједник Одбора за подизање спомен-капеле на Засрму. Предсједник Одбора био је мајор Спасоје Јевтов Булајић. Његов унук је Никола Мирков Бошковић.

Свaка свијећа која се запали код клобучког споменика намијењена је душама свих оних који се нису вратили својим кућама са клобучког фронта. Макар и када лелуја, пламен те свијеће у Клобуцима и Херцеговини никада се није угасио, свједочио је Никола О. Грубач о бици изгубљеној 21. јануара 1916. године.

Обиљежавајући данас 110 година од тог нерадосног 21. јануара, ни ми данас немамо љепших жеља него да испунимо аманет Николе Обренова Грубача: да се не забораве јунаци са Клобука и да сви наставимо давно трасираним, а свијетлим стазама којима су, упркос свим тешкоћама, поносно ишли Никола Обренов Грубач и његови саборци.

ЗДРАВКО ШАКОТИЋ