Зашто је Београд једина херојска престоница која нема Капију побједника, Славолук слободе, Врата витештва, када има славу и витештво, побједу и побједника, а и капију куда су заједно ушли?! Зато што би славолуци Рима, Берлина и Париза остали у нововјековној сјени српске епопеје.
15. децембра 1914. године, тачно прије 103 године, Српска краљевска војска умарширала је у ослобођени Београд данашњом парадном београдском авенијом по имену Краља Милана (њен ранији назив је Српских владара), а од Славије ка Теразијама и Калемегдану, са војводом Живојином Мишићем на челу. Српски Краљ је обзнанио свијету да је сваки педаљ Краљевине Србије ослобођен и предат на корист српском народу.
Била је то блистава, али скупа српска побједа над кажњеничким фалангама Аустро-Угарске монархије у једној од највећих битака Првог свјетског рата. Право ратничко чудо, да бројно мала, а духом огромна, српска Краљевина, савлада петоструко јачу црно-жуту „орлину“. Велика побједа српске ратне тактике, тежачког пркоса и родитељског бола…Можда највише српског родитељског бола! Слањем на фронт ђачких батаљона тј. легендарног Скопског ђачког одреда – „1300 каплара“, распламсан је у српском народу сушти одбрамбени нагон, који има само вучица и жена када штите младе. Изгинуће дјеце на бојишту ударило је у срж српског бића.
Колубарска или Сувоборска битка започела је 16. новембра 1914. године, наредбом Врховне команде да се Прва, Друга и Трећа армија повуку на обале Колубаре и Љига, у подстране Сувобора. Ова наредба је била изнуђена недостатком граната и муниције, основних животних намирница, војничке опреме и великим изгинућем на Церу и Мачковом камену. Паника и безнађе већ су почели да се увлаче у српске војничке редове послије вијести да аустро-угарски одреди чине масовне злочине над женама и дјецом по Мачви и селима уз Дрину. Војници из тих крајева почели су дезертирати, журећи очајни у помоћ својима.
Два дана раније, у ноћи 14. новембра, бива рањен командант Прве армије генерал Петар Бојовић. Тада се десило мало чудо.
За главнокомандујућег Прве армије именован је дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Радомира Путника, генерал Живојин Мишић. На Сувоборски бедем дошао је син Сувобора!
Заиста, на тим падинама око села Струганика, мајка Анђелија родом из Коштунића, родиће сина Радовану Мишићу, испод шљиве ранке. И то као тринаесто дијете! Пошто им је троје већ било умрло, дали су му име Живојин, да поживи и отме се немоћи. Нису тада знали да су удахнули живот и надмоћ цијелом српском народу.
Учесници Колубарског марша 2017. испред куће војводе Живојина Мишића у Струганику.
Кључна личност Сувоборске битке био је генерал Живојин Мишић, чија замисао да српску војску повуче у дубину, одмори је, нахрани и наспава, попуни празнине младом снагом, а онда када све буде слутило на слом српских шајкаша, удари гњевном силином у бечке коњушаре и слугане! За ову тактику био је критикован и од самог начелника Врховне команде, генерала Радомира Путника; пријећено му је жестоком казном! Али, у овом вижљавом српском сину, Господ је тада излио велику утјеху побједе пред албанско-црногорску голготу. Истинита је она српска доскочица, да судбина у српским рукама понекад опали и из празне!
Фотографија је скенирана из књиге: Гeнeрaли и aдмирaли Крaљeвинe Jугoслaвиje : 1918-1941. : студиja o вojнoj eлити и биoгрaфски лeксикoн, Mилe С. Бjeлajaц, Бeoгрaд : Институт зa нoвиjу истoриjу Србиje: Дoбрa, 2004 (Бeoгрaд: Aлтeрa), ISBN 86-7005-039-0.
План генерала Живојина Мишића показаће се као одлучујући за побједу. Тек што су Аустро-Угари прославили заузеће Београда и тријумфалном парадом ушли на Теразије, док су на вјешалима висили млади Срби, војвода Мишић у рано јутро 3. децембра 1914., командује општи и неодступни удар! Заповјест је била јасна: „Изгинути, али освојити!“
Аустро-Угари, вјерујући да су освајањем Београда завршили битку са Србима, наступали су ка Колубари не очекујући јаку одступницу са њених обала. Ту је и српска земља помогла својој војсци, јер се у развлаженом тлу заглавило непријатељско топништво, а швапски коњи нису могли извући што и српски во. Заглављени у блату, са лошим снабдјевањем храном и појачањем, били су изненађени жестоким српским ударом.
Разбијени подно Сувобора, подављени су у бјежанији преко Саве. Остала је иза њих пркосна пјесма: „Дође Шваба све до Љига, а од Љига заглави га!“
15. децембра 1914. године Живојин Мишић умарширао је у престони град. Београд је добио слободу, а Живојин чин војводе! Тријумфална парада припадала је Српској краљевској војсци!
У славу великим прецима и у спомен побједе на Сувобору и Колубари, 10. децембра 2017. године организован је „Колубарски марш“, у организацији „Србског светионика“, удружења које памти и освјетљава стазе српске части и витештва. Из Београда, Ужица, Пожеге, Лазаревца, Љига, Ниша, Ваљева, Панчева, Лесковца, Алексинца, Рашке, Крупња, Врања, Шида, Бијељине, Требиња, Прокупља сабрало се око 150 поклоника и причесника српске витешке традиције.
Са поштовањем треба истаћи да је највише ђака, њих 55, било из ужичких средњих школа, Техничке школе „Радоје Љубичић“, Гимназије, Економске и Медицинске школе, а они су предвођени професорком историје Снежаном Недељковић, те помогнути Друштвом историчара из Ужица, стигли да се поклоне српској историји.
Најмлађи учесник овог ходочашћа била је дјевојчица Валентина Ђорђевић из Панчева, која је са својих 8 година поносно носила српску шајкачу Сувоборском стазом, те заједно са оцем прешла снијежне намете веће и од ње саме.
Са г. Светоликом Николићем и руском Царском заставом.
Као свети симбол српско-руског братољубља у Колубарском маршу 2017., било је учешће младе Рускиња Софије, поријеклом из Вороњежа, коју је љубав довела у Србију, а она ју је жељела и на овакав начин посвједочити. Памтећи руску помоћ у Великом рату, цијелом стазом Колубарског марша, од војводине куће у Струганику до споменика 1300 каплара на Рајцу, ношена је икона Светих царских мученика, у спомен на вијек од Октобарске окупације и велике жртве коју је Руски Цар примио зарад одбране српског народа и српске државе.
Два свештеника из Ниша, иначе и планинари, принијели су овом скупу памћења и симболичан глас Српске православне цркве, која је са српским народом пролазила кроз сва историјска страдања и побједе.
Блистави историјски час испред Спомен-куће војвода Живојина Мишића у Струганику одржао је Светолик Николић, кустос у овоме дому славе, а и сам потомак великих ратника са Крфа и Солунског фронта. Уз српске заставе и литијске барјаке са ликовима хероине Милунке Савић и пет српских војвода Путника, Бојовића, Мишића, Степановића и Вукотића кренула је поворка славе и поноса преко Сувобора ка Рајцу.
Након пређених 20 км живописним обронцима славне планине, са којих се види сва раскош и светост српске земље, учесници Колубарског марша стигли су на Рајац пред споменик Скопског ђачког одреда, познатог у народу као „1300 каплара“. Треба напоменути да су 1300 каплара били српска академска омладина од 18-24 године која је због изгинућа официрског кадра, по хитној заповјести дошколована у Скопљу и у чину каплара упућена у Колубарску битку. Трећина ће их у њој изгинути за остварење велике побједе.
Испред овог светог знамена предсједник удружења „Србски светионик“ Милан Чучковић положио је ловоров вијенац и упалио свијеће, а сви присутни су запјевали српску химну „Боже правде“!
На овој светој и завјетној српској планини, Мишићевом Сувобору, упућен је захтјев „Србском светионику“ да се од идуће године организује и „Митровдански марш“ у Херцеговини, који би сабрао младе из свих српских земаља, а у спомен на Митровданске битке 1992. и 1994. године, које су одбраниле српски народ у источној Херцеговини у Отаџбинском рату 1992-1995 и сачувале темеље Републике Српске.
Српски народ је древни ратник и мученик, који је научио да носи вијенац славе и жртве, а док буде ишао тим стазама неће му фалити славних синова. Родиће се изнова војвода Мишић испод шљиве ранке, на обронцима слободних српских планина. Нека тако буде!
Горан Лучић
Са уредником Србског ФБ-репортера Биљаном Диковић.
Учесници Колубарског марша 2017. и чланови Планинарског друштва “Маглеш” из Ваљева, Драган Пантелић и Иван Спасојевић.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
