Посљедње дане 2017, године у којој се обиљежавала годишњица рођења Вука Стефановића Караџића, ученици гимназије Средњошколског центра „Голуб Куреш“ из Билеће посветили су управо овом великану. Под називом „Јубилеј 230 година од рођења Вука Стефановића Караџића“ са поднасловом „Вуковим стазама корачамо“, одржали су литерарни час у просторијама билећког Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Програм је осмислила и са ученицима припремала професорка српског језика и књижевности, Тања Бубрешко.
Циљ овог часа је био да се кроз текстове које су ученици читали присјетимо Вуковог живота као и значаја његовог рада за културу српскога народа. Истицане су његове велике мисли, говорило се о Вуковом сакупљачком, лексикографском, реформаторском раду, о етнографским и историјским списима, писмима, критикама…и књигама које је објавио, о коначној побједи његових идеја и побједи реформисаног народног језика и фонетског правописа 1868, о години 1847. као побједи прије побједе и бечком договору 1850.г.
Реквизите које су користили направили су сами за овај догађај. Између осталог, публика је могла да чује и двије пјесме којима су ученици Димитрије Самарџић и, више пута награђивана, Дајана Алексић, учествовали на литерарном конкурсу поводом ове значајне годишњице, а које имамо част да први пут објавимо. Поред ово двоје, у програму су учествовали: Тијана Леро, Анђела Џелетовић, Дамјан Вуковић, Јулија Куреш, Драгана Бољановић, Душан Пудар и Драгана Андријашевић.
Ријечи којима су завршили свој програм изгледају као новогодишња честитка којом завршавамо протеклу годину, али и као опомена свима нама да подржимо младе људе прихватајући њихов ентузијазам као нашу обавезу да им помогнемо у томе да створе бољу будућност ослањајући се на здраве коријене своје традиције:
„Нека ове похвале великану наше писмености, Вуку Караџићу, буду заједнички мали допринос и доказ нашег скромног знања о њему и његовом дјелу којим нас је задужио у вијекове. Исто тако и обавеза да чувамо и волимо сопствени језик и писмо. Али, славећи јубилеј 230 година од његовог рођења ми ћемо завршити управо једном снажном опоменом из угла данашњице коју упућујемо нама самима: бдимо над Вуковим словом!“
Вуче Караџићу, опрости нам!
Ћутим тако, по неколико сати, и уплашим се од себе самога.
Обузму ме крупне мисли о постојању и сопственом идентитету. Ко сам ја?
Погледајте, како из дана у дан падамо,
и заборав већ кренуо да нас обузима,
криви темеље,
бедеми српске ријечи почињу да се руше.
Славни дани одлазе у тамне ходнике историје,
Сунце Србима окреће леђа,
доба мрачњаштва све нам је ближе.
Питате ме зашто?
Умјесто да су ти ходници,
Свети храм, свето мјесто,
За нас су попут старих колиба,
у које се ријетко улази.
Бојазно замишљен, за столом сједим,
у руци перо, над хартијом.
Крај мене слика творца наше писмености. Вук Стефановић Караџић. Да, он ме је толико замислио.
Покушавам да напишем нешто,
и као да чекам да он то одобри.
Па га питам, онако замишљен:
„Да си ти опет, Србине, Вуче, случајни пролазник
овом земљицом нашом,
Би ли опет на ову земљу стао,
Би ли и са ким ријеч прозборио?
Да ли би нас разумио, и од „твојих ријечи“ ишта препознао?“
Слутим одговор… Кажеш болно: „Зар је ово моје дјело? Моја слова, мисли свете народне? Толико сакупих благо а гдје је оно?
Нисте навикли на наше ријечи,
Тежите туђе себи наметати,
и туђијем језиком говорити!
Скраћенице данас владају. Азбуку људи у (не)знању харају…“
Тежак је Вуков одговор. И велика опомена.
А шта да му ја у име свих одговорим? Или одговора нема? По оној: Ко ћути, мудро говори.
Али, не, на то не пристајем!
Папир је испред мене…Чека одговор. Почињем причу о светом језику нашем.
Ријечи треба мјерити а не бројати. Тако почињем…Свака ријеч дуката вриједи.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
