• Недавно се навршило 150 година од рођења Милеве Марић Ајнштајн… Уприличено је више изложби и свечаних академија у Београду и Новом Саду, док је кућа Марићевих у Руми, чији се завршетак реновирања најављивао за 19. децембар прошле године, ипак није десио. Радови у ентеријеру куће касне, а фасада је довршена. Али, уочи Милевиног рођендана појавило се можда и најважније откриће везано за њу – вест да сведоци заједничког научног рада Милеве Марић и Алберта Ајнштајна почивају у Београду.

Гробно место бр. 109 где почива Смиља Варићак на Лешћу – Фото: Марина Булатовић

То је јавности у свом ауторском тексту у „Политици“ (13. децембра 2025.) представила новинар и књижевница Марина Булатовић, која открива непознате детаље из живота и рада знамените српске научнице, до којих је дошла након обимног истраживања, припремајући роман „Срећна српска Нова година“. Њен роман је истинита прича о српским великанима у којем су Милева Марић Ајнштајн, Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић и Милена Павловић Барили главни јунаци.

„У нашем главном граду почива један од најважнијих сведока заједничког рада Милеве и Алберта, сведок из прве руке, Светозар Варићак (рођен у Осијеку 1894), син Владимира Варићака, српског и југословенског математичара, физичара и професора који је рођен у етнички српској породици у Аустријском царству.“

Портрет Владимир Варићак – Архива Војислав и Душан Варићак

Када је Владимиров син Светозар завршио матуру у Загребу, отпочео је студије хемије на Политехници у Цириху, а Милева и Алберт су му издавали собу у њиховом стану. Светозар сведочи да је Милева после напорних кућних обавеза повремено чак и после поноћи решавала математичке задатке у Албертовим белешкама. Приметио је такође да је њихов породични живот био срећан, мада су њени напори превазилазили њене моћи. Члановима своје породице је говорио: „Алберт, до тада неискусан са предавањима, имао је доста посла око њихових припрема, па му је Милева по свом обичају и ту помагала“.

Током његових студија, док је био „на стану и храни“ код Милеве и Алберта, Светозарев отац Владимир је увелико предавао у Загребу, истраживао и објављивао радове на тему теорије релативитета и интензивно се дописивао са Ајнштајновима. Светозар је, по властитом казивању, помагао Милеви у кућним пословима како би она могла да се посвети науци.

Светозар се у јуну 1918. у Загребу оженио Српкињом, професорком биологије Видосавом Сомборски, са којом је 1920. добио ћерку Смиљу. Ћерка му је била професор енглеског језика у Београду.

„Управо је Смиља Варићак најпознатијим Милевиним биографима, физичару Ђорђу Крстићу, који је скоро 50 година истраживао Милевин и Албертов живот и рад, и др Радмили Милентијевић препричавала сећања свог оца Светозара који је укућанима радо говорио о животу у Цириху, код Ајнштајнових. И Десанка Ђурић-Трбуховић у својој књизи „У сенци Алберта Ајнштајна“ пише о пријатељству породица Марић и Варићак. Смиља Варићак почива на гробљу Лешће, што нико није знао. Њено гробно место није плаћено од 1999. па је било извесно да ће се њен гроб прекопати у најскорије време, како су ми саопшили из ЈКП „Погребне услуге“. На Лешћу нема ни њеног имена ни споменика, само земља и трава.“

Синови Владимира Варићка – Архива Војислав и Душан Варићак

Марина Булатовић подсећа да се доктор хемије Светозар Варићак из Загреба преселио у Србију 1928., а радио је у Крагујевцу и Крушевцу, истражујући хемијске отрове и могућности заштите од њих. Умро је у Београду у 38. години живота, 29. септембра 1932.

„Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, али на његовом гробном месту не постоји никакав траг да Светозар ту почива“ – наглашава наша саговорница.

На наше питање да ли се обратила надлежним институцијама како би гробна места сина и унуке славног српског математичара Владимира Варићака била достојно обележена и сачувана од заборава, Марина каже: „Обратила сам се Министарству културе и  Министарству спољних послова Србије, али од њих за сада одговора нема. Писала сам и управи гробља и добила информацију од Марине Рачић, руководиоца Службе за информисање и комуникацију односа са грађанима ЈКП „Погребне услуге“, да ће за гроб на Лешћу који се деценијама не плаћа и где је извршилац сахране била општина Палилула, унети напомену о значају особе која је ту сахрањена, као и налог да се гроб не дира до даљег. То је прва утешна вест. Но, као што не могу да замислим да би Јеврејска заједница, било где у свету, дозволила да се прекопа гроб неког сведока Албертовог живота и рада, тако не могу да замислим да ни држава Србија то дозволи.“

Потписи Владимира Варићка – Архива Војислав и Душан Варићак

И погрешан траг понекад одведе тамо где треба

Марина Булатовић наглашава да је велику помоћ при писању романа имала од породице Марића из Каћа, чији су јој чланови причали о пријатељству имеђу породица Марић и Варићак.

Она истиче: „Истина увек нађе свој пут, већ пет година проучавам архивску грађу о Милеви и читам све могуће књиге на ту тему. Недавно сам дошла и до књиге „Колекција Перило, хемичар Светозар Варићак и архитекта Милош Сомборски“ аутора Милана Катића, где сам прочитала да је Светозар Варићак сахрањен на Новом гробљу у породичној гробници Сомборских. Поред њега су, како пише, сахрањени супруга Видосава, ташта Јулка и таст Исидор.

Али, како сваки извор проверавам на више места, захваљујући управи ЈКП „Погребне услуге“ сам сазнала да ови наводи нису тачни. Светозар и његов таст Исидор почивају на Новом гробљу на парцели 2, гробно место бр. 51,  а његова супруга Видосава (рођена Сомборски) је сахрањена на парцели 79, гробно место бр. 33, заједно са својом мајком Јулком; док је ћерка Смиља сахрањена 15.04.1998. на Лешћу, на парцели 31А, гробно место бр. 109. Ето, и погрешан траг понекад одведе тамо где треба – до истине.“

Милева је дуго времена била прекривена „велом заборава“ и готово непозната широј јавности, а посебно њен научни рад, па остаје да се надамо да ће наша држава узети учешће, те сачувати и обележити гробна места на којима почивају Светозар Варићак и његова ћерка Смиља – сведоци њеног научног рада.

Извор: „Данас“, Љуба Ђорђевић