ЈЕФТО И ЈОВАН ВИТКОВИЋ – Требињци на челу ваљевске капетаније

  • Крајем 17. века многе трговце и занатлије пут је водио из Дубровника, Конавала, Хума и Требиња ка Османлијским територијама, ка Србији, све у нади за бољим животом и просперитетом. Многи од њих су се тамо и трајно настанили, сами или с породицама.

Јован Витковић (рад Арсе Теодоровића) (Извор-Живан Милиславац, Историја Матице Српске, 1986.)

Тако су се и браћа Јефто и Јован Витковић, из угледне породице Витковић из Мостаћа крај Требиња, обрели на раскршћу трговачких путева у тадашњој варошици Ваљеву.

Витковићи су у 15. веку за време владавине Стефана Вукчића Косаче као властела живели у Невесињу, па су се преселили у село Мостаћи, које је сада предграђе Требиња. Ту су сазидали цркву, а у оближњем Засаду су подигли своју кулу.

Постојаност породице Витковић у Требињу може се видети из једног писму од 25.4.1596. године аустријском цару Рудолфу II у коме је тражена помоћ за Србе. У потпису владике херцеговачког Висариона и неколико кнезова помиње се и херцеговачки кнез Милош Витковић из Требиња. Временом су се Витковићи из Требиња раселили на многе стране, највише због несигурности живота и пословања, због ратних сукоба у суседству, поготово за време Морејског рата (1684-1699) између Млетачке републике и Османског царства.

Ваљевски трг, ново станиште двојице Витковића, тада под Османлијама био је важно место за трговце, поготово за Западну Србију. Браћа Јефто и Јован поштујући турске законе и уредбе трговали су по Србији и Босни, а неретко и преко Саве. Посао се развио па су тако били међу виђенијим православним људима тог краја.

После рата између Аустрије и Турске, од 1716. до 1718. године и Пожаревачког мира 1718. године Аустрија је после вишевековне турске власти добила на управљање српске крајеве јужно од Саве и Дунава и област Тамишког Баната. У црквеном погледу те области су припадале Београдској митрополији, Ваљевској и Вршачкој епископији. Створене су нове хабзбуршке покрајине, а Ваљево је постало важан центар једне од тих покрајина.

У тим борбама браћа Јефто и Јован Витковић са својим хајдуцима учествовали су на страни Аустрије.

Још пре завршетка оружаних сукоба формирана је народна милиција од привилегованих сељака која је чинила активну борбену формацију. По потписивању пожаревачког мира Аустрија је те јединице поставила дуж целе Србије да чувају границу према Османлијама. При патролирању морали су контролисати прелазе, путеве, мостове, надгледати тргове и пазити на легалне и нелегалне трговачке послове. Припадници народне милиције имали су од стране Аустрије привилегије па су тако у почетку били ослобођени плаћања личних пореза. Нова територија је била подељена на капетаније а заповедници и чувари територија називали су се капетани.

Печат Јевта Витковића (Извор – Д. Поповић, Србија и Београд, 1950, 149)

Због заслуга у ратним дејствима за капетана у ваљевском крају постављен је Јефто Витковић. Његов брат Јован добио је нижи чин, чин поручника. На основу чинова и звања припадала им је и одређена апанажа.

Браћа су живела у својој кули и из ње руководили ваљевским крајем и контролисали пролазе околних путева. Кула је била на ушћу реке Градац у Колубару. Била је како историчари бележе “с два тавана”. Зидине куле су опстајале све до краја 18. века када је њихов камен послужио породици Ненадовић оберкнежевима ваљевске нахије за изградњу своје куле на ваљевском Кличевцу.

Макета Витковића куле са Ћор Мијатовим шанцем изложена у Ненадовића кули у склопу музејске поставке Народног музеја Ваљево. Аутор: Boris Dimitrov – Сопствено дело, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=18805989

Испред Витковића куле био је одбрамбени шанац са неколико чардака у којима је био Ђор-Мијат харамбаша. План куле и шанца могу се видети на мапама из 1730. године које је израдила знаменита нирнбершка радионица Хоманових наследника, а чувају се у Народној библиотеци Србије. Витковићи су имали и у пограничним селима Лесковицама, Брезовицама, Дренаићу и Пецкој своје чардаке у којима је стално било по 10 хајдука и 2 хусара. Тај део чуване границе био је укупне дужине од 11,5 сати хода.

У саставу својих јединица браћа Витковић су имали 150 хајдука (пешака) и 50 хусара (коњаника). Касније је по наредби принца Виртембершког, који је као регент управљао аустријском Краљевином Србијом, јединицама додато још по 50 помоћника.

Капетану Витковићу је као оберкапетан западне групе капетанија надређени био Вук Исаковић, српски официр који је касније постао аустријски пуковник петроварадинске пуковније. Вук Исаковић је постао инспирација Милошу Црњанском за роман Сеобе.

Као угледан и одан православац, трговац и капетан Ваљева Јефто Витковић је присуствовао 1726. године у Карловцима устоличењу Мојсија Петровића за митрополита српског. Браћа су учествовала и на српским народно-црквеним саборима 1732. године у Београду и 1735. године у Карловцима. На њима су се решавала црквена, просветна, народна и политичка питања везана за потребе Срба под Аустријском влашћу.

Крајем 1733. године Јован Витковић је заједно са епископом ваљевским Доситејем Николићем, игуманом манастира Ћелије Данилом Вукашиновићем и Вуком Исаковићем учествовао на договору српских главешина у Београду на коме се расправљало о прикупљању средстава за трошкове изасланика који би у Бечу код цара Карла VI преговарали о повластицама које су обећане Србима пре Прве сеобе српског народа.

По историјским подацима из 1736. године ваљевска варош је тада по величини била на трећем месту, са 170 кућа и 90 хајдучких породица, одма иза Београда (500-600 кућа) и Пожаревца (230 кућа). Већина становништва је живела од обрађивања земље у ужем градском залеђу. Одласком и протеривањем Турака виспрени хришћани запосели су празну ваљевску варош и најбоље парцеле обрадивог земљишта.

Пошто су за време своје владавине Турци 1706. године порушили манастир Јовању, који се налази у близини Ваљева, Јефто и Јован као искрени православци финансирали су 1735. године његову обнову. Било је то док се на положају Ваљевске епархије налазио архимандрит Андреј Атанасијевић. Сматра се да је манастир подигнут почетком 15. века. Манастир је и данас жив.

Данашњи изглед манастира Јовања у коме је игуман архимандрит Михаило Биковић CC BY-SA 3.0, https://sr.wikipedia.org/w/index.php?curid=916889

Како су се околности мењале Турци су поново покренули рат против Аустрије (1735-1739). Браћа Јефто и Јован су учествовали и у тим борбама на страни Аустрије. Нажалост, на почетку борби 1736. године окончали су своје животе. Сахрањени су у порти манастира Јовања, јужно од цркве.

Њихове породице Аустрија је превела преко Саве на своју територију и тамо их настанила.

Све ово говори да су браћа с успехом водила свој посао и заступала и бринула се о интересима српског народа и Српске православне цркве.

Витковићи су водили рачуна и бринули се о својим члановима породице ма где се они налазили па је тако чувени и богати дубровачки трговац Хаџи Јово Витковић, од оца Дуке, у свом тестаменту из 1707. године, поред осталог, оставио по 20 мачарија својим рођацима Јефту Витковићу, тада само трговцу, потоњем капетану Ваљева и Секули Витковићу, тада заповеднику посавско-аустријских хусара, потоњем заповеднику Петроварадинског шанца, данашњег Новод Сада и пуковнику Сремско-хусарске регименте аустријске војске.

Прота Матеја Ненадовић у својим записима још док је био ђакон у Купинову помиње браћу Витковиће и поред осталог пише “… имали су кулу од два тавана, где се слива Градац у Колубару. Према овој кули с десне стране Градца налазила се и црквица и око ње шанац где је седео Ђор-Мијат арамбаша, савременик Витковића, који се такође, у песмама помиње …”
Ово је само један сегмент из прошлости, судбине и живота Херцеговаца.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар