• Опет ме ђаво надари па узех плајваз у руке и пишем. А о чему бих друго писао, ако не о Херцеговини.

Налећех бициклом случајно поред једне Новосадске пржионице кафе и толико ме замириса да се вратих у неку 97, 98 или 99.
Видим мајку и стрину како пребирају тек купљену сирову кафу, одвајају она лоша зрна, веле да одавно љепша није била, а не ко они кастиг од УН-а што су нам уз рат давали, налетих их било, одбруси мајка!

Видим оца како вјештим рукама намјешта тек направљени шиш, док поред стоји спреман ручни млин за кафу, златне боје са прелијепим шарама. К’о да га сад гледам.

Био је то читав ритуал пржења кафе, а тај мирис ширио би се читавим комшилуком и тако окупљао и сабирао људе. Један шиш, а толико добра учинио!

А без кафе ниједан Херцеговац не почиње дан. Тај ритуал се не пропушта. Она нам је нека врста лијека. „Тури каву Симана, турала се манита, видиш ли да је нијесам попио читави дан!“, одзвањало би селом.

Кафе и дувана је морало бити, све остало може ако има, а ако нема зарар гузици!

Одавно се шиш не користи, не пржи се сирова кафа, не мирише комшилук, не окупља се родбина, не меље се ручним млином, али мени још однекуд надолазе сјећања и ријечи које су се некад често чуле у Хњрцеговини:“ Наврни, наврни на чашицу ракије, каве и цигар дувана па да посједимо к’о људи ово је домаћинска кућа!“