Не знам за вас али мени се све чешће дешава да идући новосадским асфалтом, под ногама осјетим Херцеговачки камен.

Шкрипи, боде и нагони ми сузе на очи. Сваки дан на путу од посла до куће, ја сам у мислима тамо!

Гле, видим мајку како вари варенику, чујем негдје у позадини гангу „Пошли момку по ђевојку“

Чујем звуке гусала, старог доброг гуслара, одјекују Змај Јовином улицом…

Окрећем се оно ништа, суморни неки дани. Настављам даље…

Пар стотина метара даље, однекуд осјетим мириш очеве шкије, срце ми заигра…

Удишем заиста, ту је журим да ми не побјегне!

Сад однекуд хладан херцеховачки мраз бије по лицу, икао је овдје топло.

Жубори вода у Жупан потоку на путу у моје село Равно.

Ђе сам?!

Мисли су чудо, поготово ако су моје, одведу ме често толико далеко да се заборавим у времену и простору.

Човјек може отићи из свог завичаја али његово срце никад, оно куца и опомиње.

Буди Херцеговац, буди чојек „таки“ си се и родио!

Чешће ћу шетати, бар тако сам тамо.

И заиста можда се та срећа не може купити али може карта до Херцеговине, што је на крају исто.